Ultimatum iz Brisela ili ne, tek ovo što se sada događa na relaciji Beograd–Brisel–Priština neodoljivo podseća na već viđen scenario iz Rambujea 1999. godine.
Miroslav LazanskiNekadašnja Medlin Olbrajt sada je u liku Federike Mogerini, dok se Srbiji tada u vezi sa statusom Kosmeta nudio model Nove Kaledonije, koja je svojevremeno tražila otcepljenje od Francuske.
Pa smo mi, zapravo, 1999. i bombardovani zbog Nove Kaledonije? Samo što nam to sve do danas još niko nije saopštio.
Dakle, ključ neuspeha u Rambujeu (ovo neuspeha važi samo za srpsku stranu, jer su Albanci sa Kosova postigli cilj da Srbija bude bombardovana) bio je Aneks B, odnosno vojni aneks ugovora u kojem je traženo da NATO okupira celu Jugoslaviju, od Horgoša do Dragaša, da NATO trupe imaju pravo korišćenja drumskog, železničkog, pomorskog i avio-saobraćaja u celoj SR Jugoslaviji bez ikakve naknade, pravo na korišćenje radio i TV stanica, pravo na osnivanje svojih vojnih baza gde god to požele, sve opet bez naknade, bez ograničenja i bez obaveze na pridržavanje zakona Srbije i SRJ, odnosno jurisdikcije njenih vlasti, od kojih se opet zahtevalo da poštuju sva naređenja NATO-a.
Za svakog političara Aneks B bio je ultimatum radi potpune okupacije neke zemlje i tako su ga tada ocenili i neki opozicioni srpski političari koji su bili u Rambujeu.
Jugoslovensko-srpska delegacija u Rambujeu 1999. prethodno je prihvatila politički tekst sporazuma o Kosmetu, koji je uključivao i NATO prisustvo u južnoj srpskoj pokrajini. Amerikanci su bili iznenađeni tim prihvatanjem i onda je usledila zamka – nekoliko sati pre potpisivanja srpska delegacija dobila je i Aneks B vojnog sporazuma. Osim Amerikanaca, niko drugi nije znao za Aneks B, Rusi su nešto načuli o paragrafima 6, 7 i 8, ali nisu znali detalje.
Američki pregovarač Kristofer Hil i austrijski diplomata Volfgang Petrič insistirali su na Aneksu B, dok je ruski pregovarač Boris Majorski odbio da o aneksu raspravlja i odbio je da prisustvuje trenutku kada kosmetski Albanci potpisuju „mirovni” sporazum.
Na Zapadu skoro da niko nije ni znao za aneks B, samo su poslanici Donjeg doma britanskog parlamenta upoznati sa tim, ali tek 1. aprila 1999; dakle punih sedam dana nakon što je otpočela agresija NATO-a na SR Jugoslaviju.
U američkom Kongresu o Aneksu B nikada nije ni govoreno. Henri Kisindžer je kasnije izjavio: „Aneks B je bila ta lestvica tako visoko postavljena da je Srbi nikako ne mogu da preskoče. Bilo je potrebno malo bombardovanja, pa su to i dobili.” Aneks B vojnog sporazuma bio je taj trojanski konj koji je sabotirao mir. Bilo je još prostora za diplomatiju i rat se mogao izbeći.
Svi koji sada pregovaraju u Briselu u vezi sa pitanjem Kosmeta i našeg ulaska u EU trebalo bi da dobro prouče sve „suptilnosti” Rambujea, da nam se ne bi ponovila Nova Kaledonija i slične budalaštine.
Ne zbog toga što bi mogli opet da budemo bombardovani, nije ovo 1999. godina, svet se u međuvremenu mnogo promenio, već da shvatimo kontinuitet zapadne politike prema Srbiji. Ona jeste bila i biće uvek na strani Albanaca kada su Srbi i Kosmet u pitanju.
Ono što nam je ovih dana servirano iz Brisela dokaz je da naše profesionalno i realistično igranje pojmovima kao što su politika nacionalnih i državnih interesa, odgovornost, bespogovorna saradnja s međunarodnom zajednicom, naš bezalternativni put u evrointegracije, striktno oslanjanje na EU, naša politika diplomatije, prava i pravde, sve to do sada nije mnogo doprinelo da EU i Zapad uvaže i srpske stavove o Kosmetu.
Zapad i EU stalno drže stranu kosmetskim Albancima, čak i oko takvih jasnih stvari kao što su svojina, odnosno vlasništvo. Zapad pokušava da vlasništvo države Srbije divljački opljačka na Kosmetu i da mi o tome moramo da ćutimo, da se demokratski složimo s tim postupkom.
Sve u interesu naše svetle budućnosti unutar EU. Grupa modernih kauboja razbojnika koji su bombardovali Srbiju 1999. sada dobijaju koncesije za korišćenje resursa na Kosmetu: general Vesli Klark, rođaci gospođe Medlin Olbrajt, rođaci onog zlikovca Vokera.
Ne bih se iznenadio da i Bil Klinton ima neki biznis na Kosmetu, direktno ili posredno. Kosmet je postao raj za američke poslovne ljude, obećana zemlja za brzu zaradu. Tako da slutim da nam je i ovo najnovije oko „Telekoma” stiglo iz Vašingtona, Brisel je samo kurir i isporučilac naređenja.
Kako sada odgovoriti na ultimatum, rezoluciju nove EU Kominterne?
Sve dok smo potpuni zarobljenici realpolitike, koja deluje u uskom zemaljskom horizontu političkih mandata izbora i reizbora, sve dok smo zarobljenici prosvećenog diplomatskog pacifizma i konformizma, u kojem se svi propusti naše realne politike naknadno kolektivizuju, imaćemo ono što je Kant nekada nazivao „beščasnom strategijom”, jer, po koji put da ponovim, Srbija neće biti primljena u EU sve dok de fakto i de jure ne prizna Kosovo kao nezavisnu državu.
Pa birajmo, gospodo…
Miroslav Lazanski
iskra.co
