Rođeni smo kao Srbi. Nikom nećemo dozvoliti da nam brani da pokažemo da smo na to ponosni. Nismo mi krivi što oni nisu Srbi. Vera koja krasi naš narod je pravoslavlje. Ljubav, čast, pravdoljubivost kojom pravoslavlje ispunjava dušu je privilegija odabranih. Istorija naroda kome pripadamo satkana je od pravednosti, hrabrosti, čojstva, istine, plemenitosti i iskrene ljubavi. Ljubav koja ispunjava srce Srbinovo usmerena je ka porodici, naciji, prijateljima, dobrim ljudima, onima koji su se pokajali, ali iznad svega ka Svetosavlju i Otadžbini.
Upravo od momenta kada se u srpskoj istoriji pojavljuje Rastko Nemanjić, kao narod krećemo onom uskom ali jedino ispravnom stazom. Stazom Svetosavlja, dobivši najvažniju komponentu naše koračanje postaje još sigurnije i stabilnije. Čitajući o prošlim vremenima vidimo da su ona u najvećoj meri prožeta mukom i patnjom. Vidimo da su periodi blagostanja veoma kratki. Ono što ne možemo a da ne primetimo, jeste da ta muka i patnja uvek dolazi dirigovana spolja. Primetno je da iza nje uvek stoje neki „prijatelji“: Nemci, Englezi, Mađari, Bugari, Albanci … Isto tako, ne možemo a da ne uočimo da u tim najtežim momentima uvek spasonosno preovlada ona naša unutrašnja snaga. Snaga kojom je ispunjena duša Srbina. Uvek preovlada onaj suštinski deo koji nam i u momentima kad sve izgleda bezizlazno vrati ponos, ulije hrabrost i istrajnost.
Čovek pripadnost polu dobija rođenjem i bez svog uticaja. Isto tako pripadnost naciji određena mu je sudbinom. Ništa se na ovom svetu ne dešava slučajno. Zato ako nam je sudba odredila da pripadamo srpskoj naciji, to znači da se od nas očekuje da nastavimo istrajno putem koji su Srbi pre nas odavno utabali. Baš onako kako se očekuje da onaj ko se rodio kao muškarac uistinu to i bude. Ne treba da sumnjamo u promisao Gospodnju. Time bismo sebi samo na pleća stavili još jedan neoprostiv greh. Sama činjenica da smo svojim rođenjem dobili zadatak da branimo pravoslavlje je dovoljan znak da smo to i sposobni da činimo.
Naravno, to važi za one iskreno verujuće, one koji su ponosni što su Srbi. Ovi drugi, koji sve dovode u pitanje, pa i Božje odluke, svakako da ne mogu opstati na tom putu. Tamni vilajeti njihovog ispraznog uma vrlo brzo će progutati njihove neverujuće duše. Takvi nikad više neće uživati u sreći koja miluje dušu dajući joj ispunjenost i spokoj. Pravi svetosavac je nešto sasvim drugo. Srbin je uvek svim raspoloživim snagama branio od jačih svoje pravo na postojanje. Pravo na život pravednog, časnog i ponosnog čoveka nije dozvolio nikakvoj sili da mu odzme, bez obzira na njenu snagu i veličinu. A kako se ponašao kad je on bio jači, najlepše opisuje propoved nemačkog protestantskog sveštenika iz 1945 godine:
„…Naša otadžbina je izgubila rat. Pobedili su Englezi, Amerikanci , Rusi. Možda su imali bolji materijal, više vojske, bolje vojskovođe. No to je ustvari izrazito materijalna pobeda. Tu pobedu su odneli oni. Međutim, ima ovde među nama jedan narod koji je od svih pobednika izvojevao jednu mnogo lepšu, drugu pobedu. Pobedu duše, pobedu srca, pobedu mira i hrišćanske ljubavi. Taj narod su SRBI.
Mi smo ih ranije samo površno poznavali. Ali smo takođe dobro znali šta smo mi činili njihovoj Otadžbini. Ubijali smo na stotine Srba, koji su branili zemlju; za jednog našeg ubijenog vojnika, koji je inače predstavljao vlast okupatora nasilnika. Pa ne samo da smo to činili već smo sa blagonaklonošću posmatrali kako tamo na Srbe pucaju sa svih strana: i Italijani, i Mađari i Šiptari i Bugari i Hrvati … Znali smo da se ovde među nama nalazi 5000 Srba oficira koji su nekad predstavljali elitu društva u svojoj zemlji, a sada liče na žive kosture, malaksali i iznemogli od gladi. Znali smo da kod Srba živi verovanje da „ko se ne osveti – taj se ne posveti“ , i mi smo se zaista plašili osvete tih srpskih mučenika.
Bojali smo se da će oni posle kapitulacije naše zemlje činiti nama ono što smo mi njima činili. Živo smo zamišljali tu dramu i već smo u mašti gledali našu decu kako plove niz kanalizaciju ili ih peku u gradskoj pekari. Zamišljali smo ubijanje naših ljudi, silovanje naših žena, rušenje i razaranje naših domova. Međutim kako je bilo ?
Kada su pokidane logorske žice i kada se 5000 živih srpskih kostura rasulo slobodno po našoj zemlji, oni su milovali našu decu poklanjajući im bombone, mirno razgovarali sa nama. Srbi su dakle milovali decu onih koji su njihovu Otadžbinu u crno zavili. Tek sada razumemo zašto je naš veliki pesnik Gete učio srpski jezik. Sada tek shvatamo zašto Bizmarkova poslednja reč na samrtnoj postelji beše – SRBIJA!
Ta pobeda je veća i uzvišenija od svake materijalne pobede! Takvu pobedu čini mi se, mogli su izvojevati i zadobiti samo Srbi, odgojeni u njihovom Svetosavskom duhu i junačkim srpskim pesmama koje je naš Gete tako mnogo voleo …
Ova pobeda će vekovima živeti u dušama Nemaca, a toj pobedi i Srbima koji su je izvojevali, želeo sam da posvetim ovu moju poslednju svešteničku propoved.“
Fridrih Grisendorf
Taj pobednički put je jasno iscrtan i ne sme se menjati. Ne sme se odustajati od borbe za pravdu , istinu, pravoslavlje. Moramo se boriti, i u toj borbi poštovati kodekse naših predaka . Kodekse koji nam jasno govore da moramo da nastupamo hrabro, da poštujemo porodicu, nikad ne zaboravimo pretke, da neizmerno volimo Otadžbinu, da se kroz život krećemo Svetosavski. A Svetosavlje nam jasno govori da se u dobru ne pogordimo, da se u zlu nikad ne ponizimo i da sve to prožmemo plemenitošću kakvu poznaje samo pravoslavno srpsko srce. Ali isto tako Srbin zna da od boja, koji je sa zapadnim silama zla neizbežan, ne sme uzmicati. Sukob koji pokvareni umovi ne dozvoljavaju da izbegnemo hrabro ćemo prihvatiti, kako dolikuje srpskim vukovima. Kada je već neizbežno, zarežaćemo i pokazati zube neprijateljima, opominjući ih još jednom. Oni koji ne shvate ni ovu poruku, moraće da osete oštrinu zuba srpskog vuka.
Naše ponašanje mora biti u skladu sa našom sudbom . To znači da osećanje časti, ponosa, pravde, gotovo nestalih vrednosti na ovoj planeti, mora ostati sastavni deo duše Srbinove. Sa tim vrednostima nema kompromisa. Jer srpski narod je upravo onaj narod koji nije prošao tu njihovu „evolucijsku“ promenu koja nalaže savijanje kičme i puzanje. Srpski narod ne može da puzi, ne savija kičmu kada se to nekom prohte. Ali srpski narod je isto tako pun pravdoljubivosti i ljubavi koju je uvek neizmerno davao kad god mu to dozvole, uvek kada se za to ukaže prilika.
Mi od drugih nikad nismo tražili puzanje , ni onda kada smo ih, naterani na sukob, porazili. Nije Srbima važno kakav će hod drugi da izaberu, taj izbor je stvar njihove odluke. Njihova sudbina je njihov izbor. Ima samo jedan izbor koji ne dozvoljavamo. Izbor kojim pokušavaju da menjaju našu sudbinu. Nikom nije dopušteno da svojim hodom pokuša nas da gazi. Pa i onda kada je njihova fizička nadmoć evidentna, nemoguće je saviti kičmu pravog Svetosavca. Nemoguće je poniziti iskrenu dušu.
Tada oni u svojoj nemoći i besu zbog neuspelih namera često oduzimaju ovozemaljske živote srpske. Taj čin zverstva, koji ispunjava njihova neverujuća srca, vrlo brzo ih tera da postanu svedoci za njih zastrašujuće istine. Istine da su time samo utvrdili dva odavno poznata puta. Njihov put ka ponoru zla, iz kog nema povratka. I onaj drugi, put ovenčan slavom, koji pripada srpskom narodu. Svetosavac svoju sudbinu uvek prihvata hrabro, ne dovodeći Božje odluke u pitanje. Takvim stavom ne dozvoljava ovozemaljskim slugama satane da ga slome.
Noseći svoj kolac kroz ulice beogradske, hrabri Avakum je pevao. Kad ga je majka s plačem molila da se poturči, da bi sačuvao svoj život, odgovori joj ovaj divni Hristov vojnik:
Majko moja na mlijeku ti hvala
Al ne hvala na tvome savjetu:
Srb je Hristov, raduje se smrti
Ko se boji Boga istinoga,
Ne boji se ljudi ni demona.
Verne sluge Gospod nagrađuje
I od svake zlobe ograđuje.
Danil sveti među lavovima
Nepovređen osta od zverova;
Tri otroka u peći ognjenoj
Živi biše, živi ostanuše,
Usred ognja Boga proslaviše
Sa angelom, Božjim poslanikom
Kao Noje u svetu zlobnome,
Ko Lot sveti u Sodomu besnom.
I ko Josif u Misiru gnilom,
Tako Danil posred Vavilona
Osta veran i osta pravedan
Sa tri svoja prijatelja mlada:
Ananijem i sa Azarijem
I sa mladim vernim Misailom.
Muke biše, muke i minuše,
Mučeni se slavno proslaviše
U besmrtnom carstvu Hristovome
Đakon Avakum je samo jedan od najsvetlijih primera srpske duhovne nadmoći. Upravo one snage koju su pokazali i oni Srbi koji su izašavši iz kazamata i koncetracionih logora ovih koji nam danas dele lekcije o humanosti. Oni su tada milovali i davali bombone deci svojih tlačitelja pokazujući snagu pravoslavlja. Podsetivši svet još jednom da Srbi jesu neustrašivi ratnici, ali da nikad nisu pobeđivali zato što su im topovi najvećeg dometa ili zato što su im puške najpreciznije. Već uvek i jedino zato što je duša ispunjena pravoslavljem nepobediva.
„Tok događaja u životu ne zavisi od nas, nikako ili vrlo malo , ali način na koji ćemo događaje podneti zavisi u dobroj meri od nas samih, dakle na to treba trošiti snagu i obraćati pažnju.“
Ivo Andrić
Tokovi događaja koji prate naše živote su ista ona iskušenja koja su pratila i naše stare. Možda nam samo deluju drugačije, a istina je samo da su prilagođena vremenu u kome živimo. Zato treba da se upoznamo sa delima svojih predaka , sa njihovom pravdoljubivošću, verom, čašću i odlučnošću. Upoznajući njihove postupke, znaćemo kako mi da se postavimo danas. Čitajući istoriju, jasno ćemo znati ko su nam prijatelji a ko ne. U čijoj blizini smemo mirno da spavamo, a čije poklone ne smemo da primamo.
Ne smemo biti naivni i verovati nekom samo zato što je stavio mašnu na ono što nam nudi. Dobro je poznato Svetosavcima da te ponude, koje stižu sa Zapada tako lepo uvijene u razne mašne, služe samo da se mi zamajavamo otvaranjem, verujući u nečiju reč i iskrenost. U stvari, ti pokloni licemera samo im omogućavaju više vremena za još kvalitetniji i jači napad na nas. Zato nam ne treba ničija neiskrena darežljivost. Poniznost na koju toliko žele da nas nateraju isto tako nikad nećemo prihvatiti. Poznato nam je da oni koji su spremni da puze mogu samo dobiti status robova. Onaj status koji „civilizovani“ Zapad želi svima da nametne.
Srbin nikad nije tražio niti živeo od nečije milostinje, a još manje dozvoljavao gorima od sebe da ga ponižavaju. Iskompleksiranost koju Zapad nosi u sebi moraće negde drugo da leći. Srbija je pogrešna adresa za to. Njihova davna želja je da i oni poseduju nešto dovoljno vredno da bi mogli da budu ponosni kao Srbi. Ne vredi, želje su jedno ali stvarnost je već nešto sasvim drugo.
Da bi jedan narod imao čime da se ponosi, potrebna mu je prava vera, čista duša i časna prošlost. Veru je Zapad izdao, dušu su odavno izgubili, a za prošlost im je kasno. Nisu spremni da menjaju sebe, pa im nema ni budućnosti. Kada su birali put, to su sami činili, zato će tim putem morati i da nastave sami. Kasno su shvatili šta su izgubili. Što se tiče nas Srba, svako bi mogao biti još bolji, ali sigurno nećemo poći njihovim putem i postati gori. Sačuvaćemo svoje duše, ostati trezveni. Nastaviće i ovi novi Srbi da pobeđuju, isto kao i njihovi preci. Probudiće se brzo trenutno usnula svetosavska duša, i nastaviti da plete tako poznate vence časti i slave.
Nenad Blagojević
Fond strateške kulture
