Iz istorije je poznato da su efikasni samo oni politički pokreti koji su u stanju da stvaraju institucije koje imaju moć, i koji počivaju na jasnim antisistemskim programima. Protesti koji se održavaju poslednjih nedelja u Srbiji, za sada, nemaju ni jasan politički program, ni čvrstu organizaciju. Spontani protesti građana obično ne traju dugo, brzo se pojave i još brže nestanu, što smo nebrojeno puta videli u svetu poslednjih godina, od Okjupaj pokreta u SAD, pa na dalje. Pišući o Lenjinu, povodom njegove smrti 1924, marksistički filozof Đerđ Lukač primetio je da je u politici organizacija Arhimedova tačka.
Koncept građanskog protesta iznuđen je zbog toga što je veći deo opozicije kompromitovan načinom na koji su vršili vlast do 2012. godine, stoga političke partije ne mogu artikulisati nezadovoljstvo stanovništva. Još je složeniji problem sa ideološko-političkom platformom i građanskog protesta i opozicionih partija. Proevropski blok ideološki je zarobljen neoliberalnim dogmama i ne dovodi u pitanje ključne postavke Vučićevog sistema, evropske integracije i otvorenu kapitalističku tržišnu privredu.
Liberali u Srbiji ne vide da je kriza EU sistemska i da ona nema kapacitete da se tranformiše. Dok je osporavanje neoliberalnog koncepta evropskih integracija dolazilo samo sa periferije, poput Grčke, establišment je imao snage da takve proteste odbije, ali kada se osporavanja javljaju u centru, u Francuskoj i Italiji, kapaciteti EU za pacifikaciju su krajnje ograničeni. Liberali i u Srbiji i Evropi kritiku propalog koncepta evropskog ujedinjenja prepuštaju desnici, čime ona dobija neograničene mogućnosti za jačanje svog političkog uticaja. Veći deo opozicije u Srbiji težište kritike usmerava na ličnost vladara, što njemu olakšava da se očuva na vlasti i da optuži kritičare kako nemaju nikakav program, već su motivisani samo ličnom mržnjom prema njemu.
Vučićeva moć počiva na tome što je državu pretvorio u servis koji služi globalizovanom kapitalu i interesima zapadnih sila. Apelovati na njih da podrže demokratizaciju je uzaludno, njihove ciljeve u Srbiji može da ostvari samo autoritarni režim. Prepuštanje vlasništva nad svim važnim nacionalnim resursima stranim kompanijama, priznavanje Kosova i ulazak Srbije u NATO nisu mogući uz saglasnost stanovništva.
Srpska desnica je zarobljena u nacionalnom pitanju, fokusirani su na carstvo nebesko, osim te teme oni ne vide ništa drugo. Ipak, sudeći prema popularnosti desnih političkih sadržaja na internetu, verovatno će desnica jačati, zahvaljujući i tome što jača u celoj Evropi.
Prosvećeni deo političkog spektra u Evropi i Srbiji nema odgovore na izazove sa kojima se evropska društva suočavaju. Pitanje na koje treba odgovoriti je šta raditi posle kraha neoliberalnog koncepta evropskih integracija, kako, u novonastaloj situaciji, reafirmisati vrednosti evropske političke kulture kao što su demokratija, solidarnost, ljudska prava, društvena pravda, nacionalna tolerancija, laicizam i sl. Ukoliko ne dođe to takvih ideoloških proboja, desnica će preuzeti inicijativu, a Evropa će doživeti sunovrat.
Nije dovoljno ukazivati samo na nedostatak demokratije i medijskih sloboda, potrebno je da zahtevi budu širi, da obuhvate oblast zaštite prava radnika, treba ukazivati na katastrofalno stanje zdravstvenog sistema i sl, kako protesti ne bi ostali socijalno izolovani. Za njih je ključno da li će se omasoviti i otvoriti prema problemima svih društvenih slojeva i raširiti se izvan kruga dvojke, ukoliko se ograniče samo na kritiku autoritarnih tendencija u političkom sistemu, preti im jenjavanje. Materijala u Srbiji za jednu efikasnu opozicionu političku platformu ima na pretek.
Rak rana sistema u Srbiji je partijska uprava, zahvaljući kojoj je uništen državni aparat u kome postoje totalni diletantizam, korupcija, javašluk i kriminal. Posledice privatizacije i komercijalizacije obrazovanja sa masovnom kupovinom diploma ugrozilo je rad javne administracije, koja više nije u stanju da obavlja svoje funkcije. Političke partije su pretvorene u mašine za eksploataciju javnih resursa, koje se na izborima takmiče među sobom zbog kontrole nad plenom, one nisu škola za kadrove koji mogu da preuzmu javne funkcije. Ukoliko u okruženju dođe do neke krize većih razmera, našoj državi i društvu preti slom.
Demonstranti, pored uličnih protesta, moraju razvijati i druge forme borbe, šetnje nisu dovoljne. Protesti su smisleni i uspešni ukoliko se institucionalizuju i dovedu do stvaranja brojnih organizacija koje će, na različite načine, svakodnevno delovati, Važno je da se u Srbiji obnovi civilno društvo koje je zamrlo, uspeh na izborima moguć je samo ukoliko opozicija prethodno stekne autonomnu moć u društvu. U političkom sistemu Srbije jedna stranka je toliko moćna da njena moć ugrožava pluralnost sistema. Jedno društvo može da napreduje samo ukoliko u njemu postoji pluralizam organizacionih principa. Ukoliko postoji hegemonija jednog koncepta i jednog političkog aktera, izgledi da neka zajednica napreduje su minimalni.
Neki oblik represije u ovom trenutku razjario bi demonstrante i omasovio ulične proteste. Režimska propaganda, da bi bila uspešna, mora biti ograničena na uzak krug aktera. Ukoliko se njena agresije usmeri prema širokom krugu ljudi i organizacija, ona prestaje da bude delotvorna. Vlast treba podsticati da čini takve greške, zbog toga što više javnih ličnosti treba da bude uključeno, kako bi se režimska agresija rasula u mnoštvo pravaca.
Važno je da protesti podstaknu nastanak drukčijeg sistema, u kome će vlast biti odgovorna, demokratski kontrolisana, kompetentna i efikasna. Promena po sistemu sjaši Kurta… nema mobilizacijsku snagu. Radnicima koji na poslu nose pelene svejedno je ko je na vlasti, sve dok ona njima ne obezbedi povoljniji položaj. Privredna preduzeća u Srbiji pretvaraju se u radne logore u kojima poslodavci, često uz podršku zapadnih vlada, terorišu radnu snagu.
Neoliberalni koncept ekonomskog sistema doveo nas je do kolapsa, najsposobniji ljudi beže iz zemlje, stanovništvo je sve starije i sve nesposbnije da se izbori za promene. Alternativni sistem je zamisliv, treba insistirati na zaustavljanju prodaje u bescenje preostalih privrednih preduzeća u javnom vlasništvu (EPS, Telekom…) i prirodnih resursa, podsticati razvoj zadrugarstva umesto dodeljivanja subvencija stranim kompanijama, koje će i onako napustiti zemlju prvom prilikom. Da bi forme kenzijanske ekonomske politike bile izvodljive, neophodno je stvarati šire ekonomske i političke saveze sa državama koje su u sličnom položaju. Ključni zadatak je obnova države, kriza u svetu i Evropi se produbljuje, narodi koji nemaju solidne države u takvoj sitaciji stradaće.
Autor je član Zrenjaninskog socijalnog foruma.
Izvor: nspm.rs
Шетње дефинитивно нису довољне, а посебно ако шеташ малог…
Evo i @Pere, za koga su desetine hiljada ljudi strani placenici i izdajnici. Tacno to su, pre 20 godina, za opoziciju govorili Sloba, Mira i tadasnji ministar informisanja Aleksandar Vucic.
Eto i @Pere, za koga su desetine hiljada protestanata u Beogradu, Kragujevcu, Nisu i Novon Sadu placeni od stranih ambasadora.
Ideja i poziv na setnje treba da ima opste uporiste u istini i necem sto je od opsteg interesa. Predvodnici moraju da budu casni i pozrtvovani ljudi. Sve ovo sto sam naveo nije i ne odnosi se na popularno poznate ,,setnje,,.Jednom recju,kada se jednom slaze (5 oktobar) ne moze se posle ponovo isto lagati na istu temu, istim kliseom. Sto je svojstveno stranim Zapadnim ambasadorima ciji se rukopis i sada moze prepoznati. Dokle da budemo korisni idioti za tudju polzu….