Koliko smo mi tužan narod, oboleo od bolesti autošovinizma, govori i to da je jedna maketa tenka ispred stadiona izazvala toliku famu, dok naš narod svuda prebijaju, maltretiraju i šikaniraju na Kosovu i Metohiji, na hrvatskom primorju i u Crnoj Gori, a dušebrižnici ćute i nisu zgađeni nad „nasiljem, primitivizmom i povredom ljudskih prava“? Čovek bi pomislio, kada bi eskadron tenkova iz Zagreba ili Prištine ušao u Beograd – ovakav nesoj bi opravdavao i to, verovatno tumačeći smo mi sami to izazvali, da smo preglasni u velikosrpskoj retorici, da smo to i zaslužili i slično. O kojim to nacionalističkim opasnostima pričamo i ratovima, pa Srbi su, posle Jevreja, najprogonjeniji narod Evrope u 20. veku!
„Produženo delo genocida u trajanju“ od 100 godina (ovaj krivično-pravni termin sam sad smislio) nad nama je učinjen u Prvom svetskom ratu, u Jasenovcu, Pagu, Gradiški, Gacku, Klini, Jadovnu, Kravicama, Prebilovcima – u ratovima 90–ih i u Hrvatskoj i u Bosni i na Kosovu. Normalan čovek u Srbiji, patriota, koji živi pošteno od svog posla i za svoju porodicu, okupiran je u svojoj zemlji u soft power stilu, i to upravo od ovih najglasnijih medija, novinarčića, politikanata, umetničića, cirkuzanata i prozapadnih NVO, agresivnog kapitalizma i globalizma, koji su na platnom spisku svojih mentora kako bi radili protiv srpskog naroda, pljuvali na sve sveto, na svu slavnu istoriju, heroje, velikane, veru i crkvu…
I dobro im ide zatiranje srpskog koda, identiteta, nacionalnog ponosa i morala. I zato propadamo.
Ja sam ponosan na svoj narod, svoje pretke, svoju istoriju i veru i sve velikane Nebeske Srbije: na jednog Teslu i Pupina i Svetog Savu i Simeona, i kneza Lazara i vladiku Nikolaja i Mišića i Obilića i Dražu Mihailovića, tako će uvek ostati i uvek ću od svakog braniti istinu o svom narodu. Što kaže Petar Božović u filmu „Noć u kući moje majke“, proročki opisujući autošoviniste, plaćenike, izdajnike i ljige: „Ovaj narod u svojoj istoriji nijedan posao nije mogao da završi od jajara i prodanih duša, nismo nijednom pobedili a da pre toga nismo debelo izdali, sami sebe naravno. Na svaku pobedu imamo dva poraza, na svakog junaka buljuk izdajnika. A za malo vlasti i za malo ćara, spremni smo da izdamo sve: oca, majku, brata, sestru, narod, zemlju sve, kako juče tako i danas.“
Mi, Srbi, jesmo slobodarski narod koji se celu svoju istoriju branio od zavojevača, jedino je Car Dušan bio osvajač. I ratovi devedsedtih su se vodili tamo gde su živeli Srbi, branio se naš narod, jeste bilo zločina (koji rat prođe bez zločina?), ali nismo mi išli da ratujemo u Irak, Avganistan, Siriju i Vijetnam. Tenk je simbol odbrane i simbol da smo „tvrd orah voćka čudnovata“. Pritom, sport i jeste neka vrsta boja, bitke, junaštva, otud i ta simbolika i to ništa nije loše.
Sportska „arena, bojište i vojni poligon“ jesu jedno od retkih mesta u kojima možemo biti koliko-toliko ravnopravni takmaci sa drugim državama sveta. Uostalom, svaki narod na svetu ima vojsku i ponosi se time, a vojne parade su deo državnog folklora, gde Srbi i te kako imaju razloga da budu ponosni na svoju vojsku i sve pale junake za ovu zemlju, kosovske junake, ustanike, hajduke, i vojnike balkanskih ratova, Prvog i Drugog svetskog rata i heroje sa Košara itd. (ne pričam o ratnim profiterima, kriminalcima i zločincima). Da je sreće da srpska vojska broji na stotine savremenih tenkova, kao što svaka normalna vojska ima na svetu i da imamo vojni rok, to su teme, a ne da li je agresivna maketa tenka ispred stadiona. Uostalom, u duhovno, kulturno, ekonomski i teritorijalno okupiranoj zemlji, nama samo ostaje stadion i Crkva, gde se možemo osećati kao Srbi.
Otud, ovaj mali performans i jeste bunt protiv toga, on je pokazatelj da srpski duh, nacionalni ponos i slavna prošlost nisu zamrli i da žive u nama. Srbija je večna, dok su joj deca verna.
P.S. Info za usijane glave: tenk nije iz Vukovara nego je sa vojnog otpada i nije u funkciji.
Столе, твоје размишљање Стеријино јербо размишљаш као обичан српски во!-То што је за тебе пораз, за нас патриоте је победа.Сети се шта је за кнеза Лазара била победа, а за Османлијско царство наш пораз.Него треба и парни ваљак испред Партизановог стадиона поставити, јер:“док Партизан битке бије, парни ваљак нека меље, да испуни наше жеље“…
Па човече какве везе има тенк са спортом?? Ајде још некако, кад би овај тенк симболизовао неку победу, али сви ратови у којима је овај тенк учествовао, су изгубљени. Али не чудим се ја блентавим навијачима којима свашта падне на памет, него председнику државе који овако нешто брани и одобрава. Брука и срамота.
Blentavi navijaci, nikad ne bi smeli da urade tako nesto, bez odobrenja sluzbe, koja ih i stvara. A sport i tenk su zapravo dosta simbolicni. Jos od vremena „hleba i igara“ u pauzama ratovanja i ekonomske krize. Sport je u rangu sa televizijom i religijom, kad je u pitanju zaglupljivanje mase. Bavljenje sportom u smislu rekreacije, to je vec nesto drugo.
Да тенк је са војног отпада у Лесковцу.Када су се победници у јулу након потписаног Кумановског споразума, из камиона празнили рафале и славили победу над надмоћнијим агресором, на кајрону је пролетела вест са CNN-a, Лесковац против Натоа.У колони наоружања које се повлачило са Косова је и овај тенк, на кога сам поносан.