Najpre, brzalicu „Reč na reč“, besedničku TV trku navlakušu („ko zametnu ovu igru, ovu igru poskakušu, ovu igru namigušu…?“) već je, mnogo pre otvaranja oba koloseka dijaloga, isprogutavao najveći deo, i „prave“ i „neprave“ i „bojkot“ i „satelitske“ opozicije.
I oni što prvu udicu nisu progutali na prvo zevanje, zagrizli su već drugi mamac: bućkalo se, na ovom dijalogu uz navodno posredovanje predsednika Republike, zvalo oli naizmenična šetnja po nacionalnim (za sada ne i veličanstvenoj ružičastoj) frekvencijama oli ufur u „Jutarnji“ RTS-a.
Na ovom koloseku dijaloga „sa strancima“, tj. evroparlamentarcima koje predvodi predstavnik grupacije Evropske narodne partije, čija je priznata ćerka Vrhovnikova Es-en-es (toliko o objektivnosti te delegacije koja ne krije da joj je prioritet da bojkot opoziciju, po svaku cenu, pritera na sledeće izbore!), taj deo opozicije prihvatio je da preliminarni nacrt sporazuma o izbornim uslovima čeka čak do polovine septembra!
A od cele nekadašnje bojkot opozicije, danas, na Svetog Kozmu i Damjana, samo jedna ili, najviše, dve stranke izričito tvrde da neće izaći na sledeće izbore ako ne budu ispunjeni suštinski zahtevi koji omogućavaju iole regularne i fer izbore!
U takvoj situaciji, bar to tako trenutno izgleda – i biće i nadalje ukoliko mu račun ne pomrse, da li mangupi u sopstvenim redovima, da li neka građanska gibanja inicirana životom, a ne politikom – neće Vrhovnik morati nešto puno ni da popušta da bi privoleo opoziciju na hranilište, baš ispod njegove izborne čeke.
Ovde moramo na digresiju: zašto „navodno posredovanje“? Pa, zato što ovim razgovorima bez stranaca faktički posreduje predsednik Srpske napredne stranke, a ne, makar i formalno, predsednik Republike, pošto ovaj drugi krši Ustav Srbije, član 115, koji propisuje nespojivost funkcije predsednika Republike sa drugom javnom funkcijom! I, drugo, čak ni takav „pola riba – pola devojka“ (pola predsednik države, a pola predsednik jedne političke stranke) posrednik, zapravo, i ne posreduje u razgovorima, već njima predsedava i upravlja drugi „pola riba – pola devojka“ političar (pola predsednik druge najjače vladajuće partije u zemlji, a drugom polovinom predsednik Narodne skupštine zbog koje se, upravo zato što je oktroisana, i najavljuje održavanje vanrednih parlamentarnih izbora)!?
Pitala se javnost u pretkvalifikacijama po kome će kriterijumu neke političke stranke i pokreti biti ili neće biti pozvani da učestvuju u dijalogu vlasti i opozicije, pa ko će biti taj ko će ih pozvati (dakle, ko je onaj koji tumači parametre), pa ko će suditi i, na koncu, presuditi u toj utakmici? U ovom dijalogu kojim, osim nezaobilaznog spikera oktroisanog srpskog parlamenta, posreduju i stranci, jasno je da je tajanstveni tvorac i vrhovni tumač kriterijuma za (ne)učešće tzv. delegacija evroparlamentaraca. Ali, pazite sad: zlatni glas u toj delegaciji ima evronarodnjak panji Bilčik koji predstavlja grupaciju rečene Evropske narodne partije?!
Zapanjujuće, ali u dokumentu koji je onom koloseku dijaloga bez stranaca dostavilo uredništvo RTS-a, piše da se, još nakon prošlih, nelegalnih i nelegitimnih, izbora – dakle, mnogo pre Vrhovnika i Doglavnika mu – baš to telo samoproglasilo za vrhovnog presuđivača o tome ko i šta zaslužuje, a ko i šta ne zaslužuje da ga bude ili ne bude prisutno na „javnom medijskom servisu svih građana“.
Evo, naime, šta je, između ostalog – neka mi na indiskreciji oprosti „Sveti Četam Haus“, kome su se uoči „Svetog Dijaloga“, na zavet ćutanja, zakleli i vlast i opozicija kao, Bože mi oprosti, Vrhovnik na Miroslavljevom jevanđelju – ovima „što pregovaraju bez stranaca“, pod obećavajućim naslovom, „Plan informativnog programa RTS-a“, dostavilo nešto što se samopredstavlja kao „JMU Radio-televizija Srbije – Informativni program“.
Žali se, tako, valjda nama građanima, u tom pisaniju JMU kako su se, posle izbora 2020, oni tamo gore, „našli pred velikim izazovom – kako izveštavati o političkoj situaciji u Srbiji bez opozicije u parlamentu“?! Jer, tumačim ja to ovako: pošto već JMU godinama unazad izbegava izveštavanje o životu iliti svemu onome što, eventualno, nije po volji i ukusu ove (a nekoć i one) vlasti, čemu onda život kada se, u novonastaloj situacije bez žive opozicije, ne može izveštavati ni o političkoj situaciji u opoziciji koja je, ne svojom voljom, na ulici?!
A onda je nekom genijalnom umu (samom, bez došaptavanja, Tita mi…) iz JMU sinula spasonosna ideja „za participaciju političkih stranaka i pojedinaca u emisijama RTS-a“: „Urednici RTS koriste dva ključna kriterijuma za pojavljivanje vanparlamentarne opozicije u emisijama Informativnog programa – dosadašnji značaj u političkom životu Srbije i aktuelnu snagu merenu relevantnim istraživanjima javnog mnenja“!
Ima JMU objašnjenje i zašto opozicije nije bilo malo više i do sada: „Od juna 2020. do maja 2021. smo imali „snažan talas epidemije i teme vezane za pandemiju“, što, naravno, nije pogodilo hvalospeve vlastima, ali jeste rezultovalo odsustvom kritičkog mišljenja u informativnom programu!? Ima JMU odgovor i na pitanje zašto ni sada nema kritike poteza vlasti u njegovim programima: vele, leto 2021, obeleženo je brojnim sportskim prenosima, od Prvenstva Evrope za košarkašice, preko Vimbldona, pa do Olimpijskih igara u Tokiju, a i inače, „uvreženi običaj je da se tokom leta (koje na RTS-u praktično traje do kraja jeseni) političke emisije ne emituju u svojim redovnim terminima“…
Onda JMU, kao da je pregovarač u dijalogu vlasti i opozicije, naravno na strani vlasti, a ne uslužni servis svih građana Srbije, bez pardona (uprkos skoro unisonom zahtevu opozicije na oba koloseka dijaloga, za razdvajanje termina izbora!), konstatuje kako se, u martu ili aprilu 2022, dakle u istom terminu „očekuju predsednički, beogradski i vanredni parlamentarni izbori“. Stoga JMU velikodušno obećava „povećanje udela političkih sadržaja i više vanparlamentarne (kao da neka druga i postoji u Srbiji 2021!) opozicije u informativnom programu“, u periodu od šest meseca pre izbora. I, opet, JMU ne obećava ispunjavanje svoje primarne misije – obaveštavanje građana o stvarnom životu, o lepim, ali i ružnim temama, o uspesima, ali i aferama trenutne vlasti!
A onda, školski primer neveštog licemerja i bahatog shvatanja sopstvene uloge, prava i obaveza: „kriterijumi kojima će se RTS voditi prilikom pozivanja u redovan program su – raniji izborni rezultati vanparlamentarnih stranaka, političkih pokreta i pojedinaca…“ Stop. Koji raniji rezultati, kada je najveći deo prave opozicije (one kojoj je cilj da sruši vlast i dođe na njeno mesto) bojkotovao prošle nelegalne i nelegitimne izbore?
Drugi „kriterijum“ za pripuštanje kritičkog glasa na RTS-u je još ciničniji – „relevantni rezultati istraživanja“?! Pošto redovna istraživanja političkog javnog mnenja u Srbiji realizuje samo jedna agencija i to prevashodno za potrebe Es-en-esa, da li to znači da će Es-en-es odlučivati o tome ko može, a ko ne može na JMU koji plaćaju svi građani Srbije, pa i onih 6.250.000 koji nisu među 750.000 članova Es-en-esa?
Veći deo onoga što JMU najavljuje za „od septembra“ jeste, suštinski, stranačka politička propaganda, što je – mora li se i na to podsećati – zabranjeni medijski sadržaj izvan izborne kampanje!?
Šta bi ovo, takođe, moglo da znači, osim ako nije to da se opozicija, bez rasprave, pomirila s tim – da se izbori za sva tri nivoa vlasti, redovni predsednički, vanredni parlamentarni i redovni lokalni u Beogradu, ali i u još nekoliko opština – održe istoga dana?! I da predsednik Republike, još jednom, može da se kandiduje za sve i svašta i tako dovede u zabludu birače koji bi poverovali da je i po zakonu i u praksi moguće da Vrhovnik bude istovremeno i predsednik svih opština i gradonačelnik svih gradova, i odbornik i poslanik u svim parlamentima, i predsednik Vlade i ministar svih ministarstava…?
Kad god tako podsetim mog predsednika Republike da mu je, kao predsedniku njihove stranke, njegovo Visoko podrepaštvo, ne samo podvalilo slogan Hitlerovih nacionalsocijalista sa izbora iz ožujka 1936, kao naziv njegove izborne liste za naše, srpske (parlamentarne i lokalne – ko je uopšte pomenuo predsedničke?) paraizbore, iz lipnja 2020; i kad konstatujem kako ga i danas, njegovi lažni dušebrižnici zdušno huškaju da produži antiustavno obnašanje obe, i državne i partijske, funkcije – te iste oficijelne Vrhovnikove (iz sebičnog straha za svoje zadnjice i pripadajuće im fotelje) ulizice, iz svih oružja, zaguslaju u „odbranu“ predsednika od njega samog i od Ustava zemlje čiji je predsednik!
Spreman da mi zbog toga još jednom prebrojava krvna zrnca i da me, na svom neobičnom maternjem, valjda, srpskom, ponovo naživo secira lično Atl-agić prof. dr INDetitet – samo da usput podsetim da, evo već nekoliko godina čekamo, a neki i ne dočekasmo odgovor na njegovo poslaničko pitanje, dvared upućeno, „nadležnim organima“: Da li (sada već pokojni) mitropolit Amfilohije, Gordana Suša i Borka Pavićević; Matija Bećković, Goran Marković, Dušan Teodorović, Božo Prelević, moja malenkost itd. upravo zato što ovako javno upozoravamo na nepodopštine Vrhovnikovog Visokog podrepaštva, u stvari, rušimo Srbiju?
Optužile me, nedavno, tako, da „zabijam nož u leđa Predsedniku i državi“, i one novine što su se proštampale upravo voljom i pokroviteljstvom Najvišeg mecenstva (Visoki kum plus Visoki brat plus Niski Kokeza) zato što, od početka pretprošlog marta najdobronamernije upozoravam mog predsednika Republike, da su mu mangupi u njegovim redovima poturili srpski prevod Firerovog „Unseren Kindern – die Zukunft durch AH” i time povredili i ismejali ruglu ne samo našeg Vrhovnika i njegovu 365/12/52/7/24-časovnu borbu protiv imaginarnog fašizma u Srbiji (za sada je, kao zec iz grma, isteran na čistinu „Boško Fašista“), nego i samu Srbiju kao takvu.
Da se razumemo, moju nekadašnju kolumnu u „Politici“ nije zabranio sadašnji Vrhovnik. Proterana je – ako sam dobro informisan iz pouzdanih izvora u ondašnjoj „Politici“ – duplim pasom koji su odigrali tadašnji glavni i odgovorni urednik (a današnji generalni direktor RTS-a) i ondašnji glavni savetnik za komunikaciju Borisa Prvog Lepog (danas oficijelni poltron aktuelnog Vrhovnika svesrpskog i cele Srbije).
Povod su bila dva moja, baš benigna, teksta iz lipnja, pa potom i rujna 2011. godine. U prvom („Srpski dugovi na holandskoj berzi“) sam se bavio samohvalom Borisa Prvog Lepog o tome kako je Srbija (zahvaljujući njemu i ondašnjem mu ministru policajnom, danas šefu oktroisanog parlamenta), hapšenjem Mladića, „zatvorila jedno poglavlje svoje istorije“. I primetio nešto, što onomad nije bilo po volji ovodanjem Vrhovnikovom Alibi opozicionaru, a danas – to podsećanje na ono što piše u Ustavu – jednako nervira Vrhovnikovo podrepaštvo: „I dok naš šef države, umesto premijera i ministara, kao drug Tito studentsku 1968, razrešava svoju unutarstranačku „paorsku bunu“, a već danas mu, o trošku dela vladajuće koalicije, stiže „na naplatu“ eskadron šumadijskih oružara…“
U drugom sam tekstu („Ruženje putevima rimskih careva“) zamerio Borisu Prvom Lepom što je, umesto da bude u Neo Planti na Dunavu, gde je njegova De-es izglasavala Statut AP Vojvodine, zbrisao na rimske iskopine u Sirmijumu na Savi. Pa sam nepristojno usporedio našeg tadašnjeg predsednika sa reklamom za margarin: „U sve se meša“, naime, naš predsednik, i u ono što jeste i u ono što nije, po Ustavu, njegova nadležnost…“ Pa sam nabrojao šta su, prema članovima Ustava od 111 do 121, Predsednikove nadležnosti; te da, u tom istom Ustavu, lepo piše da je nosilac izvršne političke vlasti u zemlji – Vlada; da ona, a ne predsednik Republike, utvrđuje i vodi politiku zemlje. Kao i da mnogo štošta „podseća na jednu fazu vladavine Slobodana Miloševića, kad je ono vlast stanovala tamo gde je bio pokojni predsednik“…
Ne čuh („ne čujem dobro, ali…“) nešto da se sa bilo kog opozicionog „perona“, na oba koloseka, bilo ko nešto glasno pobunio zbog svakodnevnog kršenja Ustava od strane predsednika, a nekmoli da je kao jedan od najvažnijih uslova za demokratske izbore zahtevao Vrhovnikovo promptno povlačenje sa javne funkcije predsednika Es-en-esa. Valjda Borisu Prvom Lepom da se ne zamere, iako je „zloupotrebu funkcije predsednika Republike radi namicanja glasova svojoj stranci“, Vrhovniku pred kamerama prebacivao čak i komesar Verhelji kada je ono, prošloga listopada, pohodio Beograd.
A vidljivo je još nešto što, zapravo, ofira činjenicu da je deo opozicije već „legao na rudu“: Iako su, recimo, teme poput decentralizacije i demetropolizacije, kao i inicijative za formiranje seoskih opština i projekat za spas srpskog sela od pošasti „puste zemlje“, ali ne samo sela nego i ogromnih rubnih, nenastanjenih pograničnih područja Srbije, otkada je obnovljenog višestranačja u Srbiji, po prirodi stvari, bile iznadstranačke, kao teme koje sabiraju, a ne razdvajaju – čak i deo nacionalne opozicije, danas, u tome projektu iza koga su stali i SANU, i najvažniji specijalizovani naučni instituti i sve tri najveće verske zajednice u Srbiji, traže dlaku, tj. „Krkobabića, u jajetu“, pošto zbog očiglednog dogovora o nenapadanju Vrhovnika lično, jedino na ovoga smeju?
Na kraju, čak ni ispodprosečno politički informisanom građaninu ne može da promakne činjenica da je deo tzv. velike opozicije spremniji da, valjda radi zauzimanja startnih pozicija u delu biračkog tela naklonjenom opoziciji ulazi u klinč sa predstavnicima građanskih pokreta i njihovim aktivistima nego sa najvažnijim delom vlasti.
Uostalom, kao što su onu odluku o bojkotu onomad, u kolovozu 2019, možda i prerano, doneli Jeremićevi narodnjaci stavljajući tako ceo ondašnji Savez za Srbiju pred svršen čin, tako je najavom, skoro pa sigurnog, izlaska na sledujuščuje izbore poranio i zoru prevario, još pred poslednju Novu godinu dverjanin, „u narodu poznatiji kao Boško Fašista“, da se opet poslužim naučnom hipotezom glavnog ideologa naprednjaštva hećima Atl-age…
Izvor: cvijetinmilivojevi.blogspot.com
