Da li i, netom resetovanom, Vrhovniku svesrpskom i cele Srbije bez Kosova*, preti sudbina Milana Stojadinovića (MS) nakon izbora, održanih 11. decembra 1938, na kojima je i on ubedljivo pobedio, osvojio 54,1 odsto glasova i 306 poslaničkih mesta u Skupštini Kraljevine Jugoslavije (naspram 67 mandata „Bloka narodne sloge – dr Vlatko Maček), ali – nije (p)ostao vlast, tj. premijer kraljevske vlade?
Isuviše je podudarnosti između kampanje Stojadinovićeve Jugoslovenske radikalne zajednice (JRZ, Jereza) za parlamentarne izbore 1938. i upravo minule kampanje izborne liste „Aleksandar Vučić – Zajedno možemo sve“, za predsedničke, parlamentarne i beogradske izbore.
Udarni Stojadinovićev slogan tada je bio: „Dela govore“ („Dela govore više od reči“ ili „Kad dela govore, reči su suvišne“). Baš kao i Vrhovnikov u prvoj fazi ove kampanje, pre nego što mu je ruska invazija na Ukrajinu „namestila“ logično, pobedničko, domaćinsko i zaštitničko: „Mir. Stabilnost. Vučić.“
Ili, kako se to dr Stojadinović hvalisao svojim podvizima: „U jednoj užasnoj kataklizmi, kada je vihor nosio države i menjao granice, mi smo uspeli da našoj zemlji sačuvamo mir, što znači uspeli smo da čuvamo i sačuvamo Jugoslaviju.“
Na čelu Jerezine Sekcije za unutrašnju političku akciju i propagandu nalazio se, niko drugi do tadašnji ministar Dragiša Cvetković, koji će nakon tih decembarskih, poslednjih pre Drugog svetskog rata, izbora, odigrati ulogu Bruta.
Dakle, bio je šef iste one „Sekcije“ koja je prethodno naložila da se na svim Stojadinovićevim skupovima moraju isticati njegovi portreti, kao i transparenti sa parolama poput : „Mir na granicama”, „Dobre finansije – dobra politika”, „Podigao vrednost dinaru”, „On je za omladinu”…
Jereza je u kampanju krenula još u julu uz slogan „Dela govore”, propagirajući privredno jačanje države, socijalno i ekonomsko osnaživanje zemljoradnika i obezbeđenje njihovih dugova i snaženje građanskih političkih sloboda. Jednako važni bili su i Stojadinovićev opšti programski slogan „Jedan kralj, jedan narod, jedna država, blagostanje unutra, mir na granicama“, te partijski slogan Jereze „JRZ – radi naroda, za narod i sa narodom!“
Iz čega su proisticale poruke namenjene konkretnim ciljnim grupama: „Drugi zaduživao, on razdužio seljake!“; „Evo šta je Milan Stojadinović učinio za seljaka“; „Mi ne damo da nam razdele Jugoslaviju“.
I, dok su okupljene narodne mase diljem zemlje euforično skandirale „živeo“, „vođa, vođa“, a svemu tome budno, iz prvih redova, tercovali uniformno uniformisani redari, šef Jereze je, vodeći klasičnu funkcionersku kampanju iz pozicije vlasti, špartao uzduž i popreko Kraljevinom, od Skoplja do Ljubljane.
Ovako je, na primer (Petrovgrad – Zrenjanin), MS palio vatru pobede u Petrovgradu (Zrenjaninu): „1935. u južnom Banatu, nismo dali ni jedan jedini mandat opoziciji! Ja poznajem vas kao što vi poznajete mene. Borba moja je samo za pobedu. I zato, poznajući vas, ja vam verujem da ćemo 11. decembra, imati punu, najveću i najslavniju pobedu koju do sada nikada u Banatu nismo imali.“
Na mitingu u Negotinu zborio je ovako: „Na privrednom polju, uspeli smo da smanjimo poreze i smanjimo seljaku dugove i da u isto vreme povećamo cene seljačkim proizvodima i da damo dobre žetve… to su ogromni uspesi, to su upravo čuda u privrednoj politici naše zemlje… Ali, stvorili smo i jedno čudo neviđeno i na političkom polju: Rad moje vlade i Jereze uspeo je da pomiri i vašeg zemljaka Petra Živkovića i doktora Mačeka u Zagrebu. Naš narod kaže da kada je zla, teška zima, onda mačka i miš zajedno spavaju. Ja bih mogao da zaključim da i ova dva gospodina predviđaju ove godine jednu vrlo zlu i rđavu zimu za njih. Ta zima biće teža nego ona sa vrhova Stare planine, to će biti za njih jedna sibirska zima, kada se kolena sastavljaju sa bradom…. Danas imamo lepo vreme, to je najbolji dokaz da je i sam Bog sa nama, naša je pobeda!“
Na narodnom zboru u Bijeljini, vođa Jereze je ponovo mitraljirao Mačeka i njegovu udruženu opoziciju: “ I tako, braćo, za iduće izbore vi imate na jednoj strani našu listu, sa jednim programom i sa narodnim prvacima koje godinama poznajete, dok se na drugoj strani nalazi jedna mozaik lista sastavljena iz raznih grupa bez zajedničkog programa koja tačno ne zna šta hoće, ni kuda ide, ali koja, u svakom slučaju, predstavlja jednu opasnost za budućnost ove države, jer sve te grupe žele da ruše, a ne da stvaraju. Ta lista Mačekova već zbog samog takvog sastava unapred znači propast za sve one, koji su na njojˮ.
Njegovi čauši i evet-efendije su, tokom ove kampanje, ispredali bajke o svom voždu: „dolaskom vlade MS nastupilo je u unutrašnjoj politici smirivanje i stišavanje“; „ekonomska politika dostigla je taj nivo koji našoj zemlji obezbeđuje užurbani i planski rad na moderniziranju i usavršavanju naše putne mreže: iz milijardskog zajma iz 1935. godine, mi smo uspeli da kompletiramo prvih 1000 km savremenih puteva u našoj zemlji, uspeli smo da 1000 naselja, sela, varošica i varoši obezbedimo vodom, da podignemo bezbroj stalnih mostova“; „na međunarodnom planu, MS prima i vraća posete državnicima Evrope“; „krupne reforme u interesu našega radnoga sveta su izvedene“, „MS je Jugoslaviju poveo putem preporoda ka boljoj i sretnijoj budućnosti!
Baš na ovu izbornu kampanju najuspešnijeg srpskog političara između dva svetske rata (triput ministar finansija, popečitelj diplomatije i u dva mandata predsednika vlade!) prvi put je poželeo da se ugleda naš Vrhovnik uoči pretposlednjih beogradskih izbora, 2018. godine. Posebno ga je, reče tada, fascinirao plakat „na kome je Stojadinović pokazao makazama kako je smanjio dug seljacima“. Radilo se, zapravo, o jednoj od glavnih poruka JRZ sa tih izbora iz 1938. godine: „Ne zaboravite da je vlada Milana Stojadinovića smanjila seljačke dugove dve milijarde 700 miliona dinara“.
Vrhovnikova želja – Božja zapovest. I, kao što je pre dve godine, naš Vrhovnik ime svoje izborne liste pozajmio od nemačkih nacionalsocijalista sa izbora iz marta 1936 (“Unseren Kindern – Die Zukunft durch AH”), a ovoprolećno ime („AV – Zajedno možemo sve“) sa poslednjeg sleta povodom Dana mladosti – tako su, ovaj put, njegovi propagandni stratezi, bez pardona, plagirali propagandnu mustru i sašili Vrhovniku odelo velikog meštra koji je starost doživeo u Argentini.
Još u ponečemu je Vrhovnik iskopirao MS. Kompozicija njegovih obraćanja i govora na predizbornim mitinzima ima isti Stojadinovićev šablon: napadna podsećanja na ono dobro što je urađeno, upadljivo „preskakanje“ neispunjenih i kandidovanje novih obećanja; diskvalifikacija političkih protivnika; komparacije tipa onoga „kako pre rata nije bilo ništa, a onda su došli Nemci i oteli nam sve“, odnosno priča o nemerljivom rastu i eksplozivnom razvoju u odnosu na vreme pre njegove vlasti; samohvalisanje sebe i sopstvene vlasti; ulagivanje mestu ili regionu u kome govori; žalopojke o pritiscima na njega, a on „stamen kano klisurina“…
Pre tačno osam godina (bilo je to vreme kada je naš Vrhovnik tek postajao Kancelarem), u tekstu „Stare snage u novom pakovanju“, podsetio sam kako se, pred te poslednje izbore u upokojenoj Kraljevini, u pamfletu pod naslovom „Socijalna saradnja, a ne klasna borba“, Jereza hvalila trogodišnjim rezultatima ekonomske i socijalne politike kraljevske vlade, tako što je tvrdila da, pre Stojadinovića, „u nas nije propisana ni jedna značajnija zakonska mera za unapređenje privrednog, socijalnog i zdravstvenog položaja radnika“!?
Prvi nosilac onog slogana „Za našu decu“, nemački kancelar Hitler je, 22.4.1939, ustvrdio: „Verovatno niko i nikada neće uživati toliko poverenje nemačkog naroda kao ja. U budućnosti verovatno neće postojati čovek koji će imati toliko autoriteta kao ja!“
Trebalo je da prohuje čak 83 aprila, da bi neko mogao nešto slično da izjavi: „Ponosan sam na činjenicu što sam uspeo da uradim ono što niko nije u Srbiji. Jedini sam koji je dva puta pobedio u prvom krugu. Posle Nikole Pašića, najduže sam u Srbiji bio na vlasti!“
Stojadinovićeva propaganda gradila je o njemu sliku kao dobrodošlom i rado viđenom gostu na svim meridijanima, kao prijatelju svih velikih igrača toga doba: „nastojao je da sačuva zemlju sporazumom o prijateljstvu sa Francuskom i paktom o nenapadanju sa Italijom“; „imao je partnerske odnose sa Nemačkom koja je bila najveći trgovinski partner Jugoslavije“…
Bio je Geringov, ali i intimus Dučeovog zeta i ministra diplomatije grofa Ćana (ovaj je Jerezu hvalio kao „pravu kopiju italijanske fašističke partije“!), dakle, i nemački i italijanski „čovek“.
Ovaj populista trudio se da, za svaki slučaj, modernizuje i vojsku, neprestano ponavljajući: “U slučaju rata, mi moramo težiti neutralnosti do poslednjeg časa, ali moramo biti jaki i na nikog se ne smemo osloniti.”
Tokom te kampanje u predvečerje Drugog svetskog rata, iako mu je Maček bio glavni opozicioni takmac, Stojadinović mu je, na neki način, omogućio nesmetanu kampanju, pa i akciju, u „zapadnim jugoslovenskim zemljama“, verujući da će tako doći do dvopartizma u kome će, kao ozbiljni lideri, opstati samo njih dvojica. (Ko je ovde pomenuo nečije ovodanje „prvi put s Vrhovnikom na povečerje“ u Novom dvoru?)
Nekoliko dana uoči onih oktroisanih izbora 21. juna 2020. godine, u tekstu „Seljačke makaze dr Milana Stojadinovića u naprednim rukama“, javilo mi se da bi Vrhovnikov pobednički govor 21. lipnja, oko 21 sat, mogao i ovako da zvuči:
„Nismo imali malo neprijatelja!…Poznate su i njihove parole, kao i njihov način agitacije. Tri i po godine oni su rili i rovarili, pa se nisu zaustavili ni stuknuli ni za vreme izbora pred karakterom oruđa. Nije se, dakle, biralo sredstvo, nije se pazilo na moral. Prevrtalo se i po kostima mrtvih… Dajući nam za pravo, narod nas je, u stvari, osokolio da nastavimo svoje delo. On nam je dao legitimaciju i punomoćje da dovršimo ono što smo započeli, vodeći uvek računa o trajnim i vrhovnim interesima zemlje i naroda. Potrebno je zato da se zna da mi nikome ne dopuštamo ni da tvrdi da može biti veći prijatelj naroda od nas… Pobedila je politika našeg Vođe, a ne „politika“ onih koji su se koalirali da bi na izborima rušili tu politiku! U stvari, pobedila je narodna svest, pobedio je zdrav razum jednog naroda koji stvarno i jasno vidi položaj svoje zemlje i koji zna i ume pravilno da odluči kome treba ostaviti vođstvo u narodnim poslovima, a kome se ono mora da ospori!…“
Reč je, zapravo, o uvodniku dnevnog lista „Samouprava“, glavnog partijskog glasila JRZ, od 12.12.1938, dan posle ubedljivog trijumfa tadašnjeg premijera dr Stojadinovića i njegove stranke na izborima za parlament Kraljevine Jugoslavije. Mada je, bez problema, ovako je mogao glasi i ovoizborni Vrhovnikov govor, od 3. travnja uveče.
A onda, posle velike, ali, ispostaviće se, Pirove pobede, 5. februara 1939, formirana je nova kraljevska vlada. Premijer je postao – Dragiša Cvetković. I, drugu, poslednju vladu u pokojnoj Kraljevini, koja je potrajala od 26. avgusta 1939. do vojnog puča, 27. marta 1941. godine, sastavio je isti čovek, a bila je poznatija kao vlada Cvetković – Maček ili „vlada narodnog sporazuma“.
Prema tome, uprkos trijumfu na poslednjim izborima u Kraljevini Jugoslaviji – dr Stojadinović je izgubio vlast! Formalni „krivac“ bio je knez Pavle, neki kažu da je to učinio preventivno, iz bojazni da ne doživi sudbinu nejakog italijanskog kralja u senci Musolinija, drugi tvrde da je to učinio zbog Stojadinovićevih finansijskih pronevera, treći, da su se upleli i Britanci, ali i Nemci, i Italijani. Jer je, navodno, MS duboko ušao u „projekat razgraničenja“ sa grofom Ćanom, što bi značilo da Italija, pomogne proglašenje „Velike Srbije“, a da Srbija, zauzvrat, napusti zapadne (hrvatske) krajeve Kraljevine .
Zato je knez namesnik, po diktatu Britanaca, mandat za formiranje nove vlade poverio jednom od dotadašnjih Stojadinovićevih skutonoša, Cvetkoviću, sa zadatkom da „reši hrvatsko pitanje“! A ovaj ga je „opravio“ tako što je sa Mačekom potpisao sporazum o formiranju, skoro pa nezavisne, Banovine (Velike) Hrvatske, iz koje će se, godinu i po docnije, poroditi „Nezavisna Država Hrvatska“.
