Pre nešto više od dve godine, uoči predizborne kampanje, napravio sam neku vrstu okruglog stola u studiju, na kojoj su gosti bili Milenko Jovanov, tada član DSS-a, sada SNS-a, Vladan Glišić, tada jedan od starešina Dveri (sada ni sam ne znam gde je), Borko Stefanović, tada član DS-a, danas novi Če Gevara i Boris Milivojević, član SPS-a. Jedno od pitanja je bilo da li opozicija, ma koje orijentacije, može da se dogovori da, uoči kampanje, ultimativno, pod pretnjom neizlaska na izbore, traži fer i korektne medijske uslove u kampanji?
Sećam se da su odgovori bili šareni, a da je samo Borko Stefanović rekao da DS ne može sa ostalima ni na tom pitanju da se druži. Iako je Vladan Glišić bio raspoložen za ovu ideju, opšte raspoloženje u Dverima je bilo da ni oni, kao moralni ljudi, ne mogu da zajedno sa DS-om i ostalim građanerima, učestvuju u ma kakvom zajedničkom poduhvatu.
Moja ideja je bila funkcionalna: bez ljubavi, bez ljubljenja u usta, dogovorite se da nećete ići na izbore ukoliko ne dobijete korektan medijski tretman. Jok! Tada su se gadili jedni drugih. Mitovi i legende su se pleli oko čvrstih moralnih stavova, sa izrazitim prezrenjem prema makijavelizmu i pragmatizmu.
Danas više nisu tako gadljivi. Postali su pragmatični, a makijavelizam je unekoliko obogaćen modernom srpskom političkom praksom.
Što se mene tiče, to nije problem. Pristalica sam funkcionalizma u politici i nemam prigovor na to što patrioti pokušavaju da, uz pomoć svih onih, na pomen čijeg imena su se krstili, sebi napbirče cenzus. Nemam problem ni sa tim što patrioti dobro znaju da se njihovi sadašnji pajtosi ne bi pojavili na protestu bez da pitaju svoje gospodare, kojima je, iz nekog meni nepoznatog razloga, neobično važno da se Dveri i DSS nađu u Skupštini – toliko važno da su angažovali čak i deo LGBT sektora. U politici je teško uspeti, a ne uprljati se.
Problem je, međutim, u nečemu drugom: ne možeš istovremeno muljati i tražiti da ti se prizna da si i dalje moralan. Muljaj i ćuti. Između morala i koristi nema mosta, iako me je danas jedan slušalac, sa moralnih visina, uveravao da je korist sama srž morala. Naravno, zna i on, taj slušalac, da to ne ide jedno s drugim, pa uvodi kategoriju višeg cilja i glasova birača kao imovine stranke.
Viši cilj je uvek bio odlična fora za preveslavanje naivnih. Bazični koncept tog cilja je, otprilike, da će istinski patrioti proći kroz govna i iz njih izroniti u belom odelu. Drgim rečima: kad god muljaš, pozovi se na viši cilj, zato što je on ne samo nedostižan, već pre svega zato što se nalazi u budućnosti, te ne može da se proveri njegova opravdanost.
Ostaje pitanje da li su glasovi birača vlasništvo stranaka, koje one imaju pravo da brane uz pomoć svakoga, pa i crnog đavola. Najbolji odgovor je dao drugi moj slušalac, Mare, koji je, u vezi sa mitingom od subote, na kome su zajedno nastupile babe i žabe, rekao vrlo mudru rečenicu: Mi smo vam glasove i dali da se ne biste družili sa Čedom, Pajtićem i Tadićem. Uostalom, onako kako se tretiraju glasovi, tako će i država: kao svojina.
Partijskim aktivistima, koji su već spremni da u svoje redove prime i Natašu Kandić, samo ako može da im pribavi neku korist, je svejedno, ali sam siguran da najveći deo birača, koji su glasali za patriote, ne bi to učinio, da je znao s kim i kako će se ti glasovi braniti.
Vučićeve priče o tome kako se pravi novi DOS -gle čuda- i nisu toliko bajkovite, koliko su onomad izgledale. Rusija, Evroazijske integracije i ODKB se polako odmiču u daljinu, a primiču se -ali ovog puta iz drugog, patriotskog pravca- EU i NATO.
Mali skok u 2012-tu: pozvao sam momke iz Dveri da dođu u moju emisiju na radio Fokusu, da ispričaju priču o izbornoj krađi. Došli su i objasnili (ja mislim ubedljivo) da ih je pokrao Tadićev režim. Četiri godine kasnije, stoje na bini s Tadićem i zajedno s njim traže pravdu. Ono malo pristalica što je ostalo, kada im se to pomene, kažu: pa šta!? Tu je i Čeda Jovanović, koga su zvali izdajnikom (pa šta!?), zatim Pajtić (pa šta!?). Radulović, savetnik američke ambasade (pa šta!?), podrška stiže i od dela LGBT sektora, s kojim su se, do juče, zarad porodičnih vrednosti (očigledno manjim od vrednosti cenzusa) vijali po ulicama (pa šta!?)… Na bini je nedostajao samo Vučić, a i tada bi aktivisti rekli: pa šta!? Možda će i on, za četiri godine, stajati sa njima na nekoj novoj bini, kao daans Tadić, i žaliti se da ih je neko drugi pokrao? U Srbiji može sve. Mene su ubedili da su baš oni ti koji će vratiti moral u srpsku politiku, što je bio višegodišnji patriotski poklič. Vratili su ga na velika vrata. Kad su u stanju da se druže sa Čedom i Tadićem zbog nekakvog cenzusa, šta bi uradili za vile, bazene i kombinacije?
Tajna srpskog oficijelnog patriotizma je u tome što, u isti mah, mogu sve: da budi i moralni i nemoralni, da budu trudni i nevini, visoki i niski, zeleni i crveni… Birači će tek dobiti treći krajnik (u smislu: neće moći da zatvore usta) kad vide kakve će se koalicije praviti i skim. Aktivistima, pogađate, neće smetati (pa šta!?), ali će biračima ostati gorak ukus u ustima zbog toga što su još jednom nasankani. Upražnjeno mesto Dveri na patriotskom polu će zauzeti Zavetnici i Obraz, upražnjeno mesto DSS-a će zauzeti Radulović i igra ide dalje.
Milan Milenković
milanmilenkovic.com
