Imala je silikone. Jako dobre, mislim da je bila dobro urađena petica. Ja sam joj davao časove tenisa, a ona je vodila frizerski salon i plesala južno američki ‘dens’. Jednom prilikom na našem treningu počne da pada letnja floridska kišica. Ona zastane, zbunjena i pogleda me, a ja bacih skriveni pogled na sat i nastavih da izbacujem lopte, želeći da produžim igranje toliko dugo da bih mogao da naplatim pun čas. Međutim, kiša se pojačala i ja joj dadoh znak da prekinemo i da je vrag odneo šalu, jer pokisnućemo ko’ miševi.
-Jok, ili tako nešto na australijsko-engleskom reče ona i nastavi da cupka po mokrom betonu, lupajući natopljene loptice. Već je bilo smešno da smo uopšte na terenu ali…. Morao sam da poslušam, a i to smešno mi se sve više sviđalo. Onda je kiša zalila tako da je bilo ludo stajati sa kišobranom, a ne sa reketom i ona pođe sa terena.
-Jok, rekoh sada ja, na srpsko-tursko-engleskom. -Nazad, igramo voleje.
To je bilo jedino i jedva praktično izvodljivo, jer nam je voda bila već do članaka. Sada nije ni meni bilo toliko do igre, koliko su se njene grudi vrlo jasno ocrtavale ispod mokre majice i držale mi pažnju. Mokri do gole kože, a i više, uživali smo u zbunjenim pogledima igrača skrivenih ispod balkona i bili pozdravljani sirenama automobila u prolazu. Došao je i kraj tog časa, ali ne zato što je moj ručni sat to pokazivao, jer se jadan udavio u međuvremenu i otkazao, nego kad je ona ipak – odustala. Sedamdeset loptica postalo je neuptrebljivo i prosledio sam ih u obližnju korpu za otpatke.
Sutra ujutru sam ostao u krevetu zbog nazeba. Pažljivo vadim 35 vlažnih dolara iz novčanika na sušenje i smejem se sebi, kako sam loš posao napravio, misleći pre svega na sat i lopte a onda i na neprijatni nazeb. Mislio sam tako dugo,dugo, sve do večeras, dok nisam napisao ovu ‘silikonsku priču’.
Nenad Simić – Tajka
