Hteo bih da dodam mom tekstu „Simbolika“ nedavno napisanom, u kome sam izneo nekoliko mojih viđenja oko spomenika Sv. Stefanu Nemanji, još nekoliko reči.
Veoma sam iskreno impresioniran izgledom spomenika, uz nekoliko manjih primedbi. To ne znači, da se svrstavam u kritike opozicije, koja apriori odbacuje sve što ova vlast i država ostvari, pa u svemu se politički obračunava i preko umetničkih, u ovom slučaju, ostvarenja. Mnogo se govori o „maču i(li) krstu“. Moje mišljenje, koje sam već izneo: krst u desnoj i mač u koricama u levoj. Evo zašto:
Sv. Stefan Nemanja je osnivač države i dinastije, svakako sa mačem u ruci, ali i sa krstom u srcu. Nikako bez njega. Nije bio neznabožac, pa da samo sa mačem barata. Prema tome, sa krstom i mačem, pravim primerom simbioze, duhovne i materijalne, zajedno, koja je bila srž i suština temelja Nemanjičke državnosti. To je opšte poznata činjenica svim Srbima, koji iole malo poznaju Nemanjiće. Neosporno je, da je kao monah Sv. Simeon Mirotočivi predstavljan u monaškoj odori, sa krstom na kapuljači i sa oreolom. Taman posla, da drži mač u ruci, samo pokazuje, gde je suština, sublimirana iz čitave njegove prošlosti. Jedan atribut ne isključuje drugi, već oba prave simbiozu. Nigde nisam video na freskama ili ikonama Sv. Stefana Nemanju sa (uzdignutim) mačem u ruci. To je nezamislivo. Ne samo kod njega, već i kod svih kasnijih Nemanjića. Svi imaju krstove u ruci, ali imaju i oreole, iako u državničkim kostimima. Pogledajte dve loze Nemanjića, onu u Dečanima i u Pećkoj Patrijaršiji. Pa i ruski vajar je posle pažljivih obilazaka i razgledanja naših manastira i fresaka, došao do pravilnog zaključka i prvobitno zamislio, krst u uzdignutoj desnoj ruci. Ali ovakva sadašnja izmenjena koncepcija na neki način isključuje duhovnost osnivaču dinastije Nemanjića.
Iako se ja nisam u mom prošlom tekstu isuviše bavio „mačem“, već mnogo više raspuklom vizantijskom šlemu, u javnosti se niko nije oglašavao na tu činjenicu: zbog čega vizantijski šlem pun rupčaga? Očigledno je simbol nečega što se raspalo, a na vrhu tog naglašeno raspadnutog carstva, postavljena divna i dostojanstvena , „blagoslovena“ figura Sv. Stefana Nemanje, koji se uzdiže iz tog pepela. To mi nije nikako jasno, mada se odgovor nazire. Te grube rupčage na šlemu (kao da su ih izgrizle svilene bube, bez ikakve logike i reda, na dudovom listu), nemaju nikakvo likovno opravdanje, osim već iznetog i neobjašnjivog, istorijski maglovitog konteksta. One prosto narušavaju ceo koncept autora, čija ruka minuciozno odrađuje svaki detalj skulpture, od njenog postolja, pa sve do vrha.
Nadam se, da će mi neko stručniji od mene objasniti moje nedoumoce.
Mišo M. Mladenović
akad. slikar i pisac
Beograd
