Simbolika

5
940

Veoma je lepo, što smo dočekali postavljanje spomenika Stefanu Nemanji, utemeljivaču dinastije Nemanjića i srpske duhovnosti. U prilici smo, da slušamo utiske građana. Većina kojoj i ja pripadam,  je oduševljena rešenjem, kako Trga Sv. Save, tako i spomenikom. Ne znam, zašto se pridaje značaj kritičarima, koji prilično oštro zameraju osnovnu koncepciju, veličinu, stil i tako dalje, na šta imaju pravo javnog mišljenja, kao u svakoj slobodnoj demokratskoj državi.

Ja, kao  likovni umetnik, odao bih veliku pohvalu autoru spomenika, poštenom (u smislu obrade) i prilježnom umetniku. Svaki detalj, od samog spomenika pa do mnogobrojnih bareljefa u postamentu, urađen je besprekorno i u stilu srpsko – vizantiske umetnosti, kako se i moglo očekivati obzirom na umetnikovu inspiraciju, o kojoj nam je i lično nedavno govorio.

Mi smo navikli na drugačije postamente, mermerne, geometriskog oblika, mada i na njima ima ugrađenih bareljefa sa prigodnim detaljima. U slučaju spomenika Stefanu Nemanji je došlo do dosta hrabre promene od ustaljene prakse. Zašto da ne? Nije umetnik pribegao lakšim rešenjima, čistih površina. Naprotiv, dao je sebi ogromne zadatke i uspešno ih rešio.

Ako smem sebi da dozvolim, svoje zapažanje, nimalo ne potcenjujući krajnja rešenja umetnika, ipak bih više voleo, da Sv. Stefan Nemanja, kasnije Sv. Simeon mirotočivi u desnoj podignutoj ruci drži krst, a u levoj mač u koricama, naslonjen na tlo. („Za krst časni i slobodu zlatnu!“). To bi po meni bio logičniji i adekvatniji lik Sv. Stefana Nemanje. Što se tiče likovne  obrade lika i figure, sve je najbolje što može biti.

Sada malo i o neobičnom postamentu. Pun je simbolike i zgusnute razrade mnogih detalja. Od početka mi je bila neobična velika obla površina na kojoj počiva figura. Naročito se nameću prilično grube i nepravilne rupe, koje nisu u skladu sa opštom koncepcijom spomenika, skoro filigranski obrađenom u celini. Sada je jasnije! Kako je rečeno, to  je „raspukli  vizantiski šlem“. Zbunjuje me, zašto „raspukli“, takoreći sav u rupama, šlem i to vizantiski? Naša srednjevekovna likovna  umetnost je čvrsto na bazi vizantiske kulture i umetnosti. Ona se naslanja na nju, razvija je  i obogaćuje. Pa i Sv. Sava kasnije dobija autokefalnost Srpske crkve, ali kako od te „raspukle“ vizantiske države i crkve? Možda je Vizantija u tom trenutku, za života Sv. Stefana Nemanje bila oslabljena, ali ne raspadnuta. Kako god okrenete, nejasno je. Ispada, da je naš Nemanja stasao na raslabljenoj (u komadima) Vizantiji i to zahvaljujući toj slabosti! Svakako da je to netačno.

Da Vas podsetimo:  Zna li uopšte Aca-propast kud udara?

Kao slikar crkvenog slikarstva, uvek mi je bila pred očima vizantiska umetnost, sa dodatkom – srpska. Možda se u Rusiji drugačije gleda na Vizantiju tog vremena, pa i na kasnije periode i eto, sada nam se na neki način poturio  — „vizantiski raspukli šlem“. Te rupe nas više asociraju na nedavna, daleko bilo, bombardovanja… Sa unutrašnje strane tog simboličnog šlema su poređane kockice mozaika sa  takozvanom „vizantiskom plavom“. Nije bilo potrebno to isticati, jer je taj izraz laički ubačen. Pre svega, bio je tada u upotrebi skupoceni pigment, „ultramarin“, skuplji od zlata, koji se retko upotrebljavao u slikarstvu u toj „raspukloj“ Vizantiji. Ta boja nema veze sa bojom kamenčića upotrebljenog mozaika ispod šlema, ali eto, lepo je kada se kaže „vizantisko plave“ boje. Ovo je mala digresija, ali je pojava prisutna i neznalački se pojavljuje.

Sve ovo napisano su razmišljanja jednog malog čoveka, dobronamernog, srećnog što je doživeo da vidi velelepno umetničko delo, originalno i pre svega, pošteno urađeno. Delo, posvećeno osnivaču duhovne i državničke dinastije Nemanjića, Sv. Stefanu Nemanji.

Mišo M. Mladenović
akad. slikar i pisac
Beograd

5 KOMENTARA

  1. Meni je veoma drago da se takav spomenik konacno nasao u Beogradu.
    Posmatrajuci spomenik na uvecanim dostupnim fotografijama, ja sam u njemu pronasla simbole vere, drzave, mudrosti, istrajnosti, borbenosti i trajnosti.
    Po meni taj raspukli vizantijski slam je sibmol carstva koje vise ne postoji, unisteno i nestalo dok je drzava koja je bila u vazalnom odnosu opstala i jos traje. Znaci, ne postoji na zemlji carstvo koje je jace od nebeskog.
    Nemanja je ratovao Krstom i macem a mac je i oruzje Isusa Hrista. Hristos u svojim poslanicama cesto kadje ,,Izacicu i ratovacu sa njima macem ognjenim,, zato smatram da mac u desnici Nemanje okrenut ka nebu ima poruku da uz bozju pomoc i snagom svog naroda pobedismo neprijatelje svoje i nadzivsmo ih. Mi zaboravljamo da je Nemanja bio i ktitor mnogobrojnih pravoslavnih svetinja sto se opet na spominiku vidi kroz pergament u levoj ruci. Hilandarska povelja, mac, Krst na grudima (Krst se i nosi na grudima), polomljem sljem carstva ciji smo bili podanici, simboli na delovima spomenika koji predstavljaju zvezdu osmokraku ili Sunce, sve to povezuje nas i nasu drzavu sa nebeskim carstvom. Posmatram spomenik gde Nemanja u sustini stoji izmedju zemlje i neba, zemaljskog i neboskog, ne mogu a da se ne divim velicini i sibmbolici. Mi vekovima zivimo poput cardaka negde iznad zemlje ali jos uvek ispod neba, do Boga visoko, do pakla duboko a mi nede izmedju.
    To bi spomenik po nekom mom vidjenju ustvari predstavljao ovakav kakav je upravo postavljen i zasluzio je da stoji bas tamo gde stoji, da mu se srpski narod divi a da dusmane opominje.
    Ponosan i prkosan, na prvi pogled ali sa veoma jakom porukom. Svaki detalj ima svoj istorijski pecat i tek kad se sloze svi detalji, ad se vidi sva mudrost, velicina, bogoljubivost i smernost Nemanje, odnosno Sv.Stefana!

  2. Још једна ствар, у поређењу са величином шлема, Немања је као некакав патуљак, који се попео на распаднути шлем.

  3. Svetosavski trg je bio ruglo grada. Narocito posle ,,sredjivanja,, trga i postavljanje spomenika zrtvama bombardovanja Beograda. Trg je sredjen pre petnaest godina. Idejno resenje ,,nagradjenog,, umetnika (citaj dobro placeno sramotno resenje kao sto je i sramotno resenje Patrijarhu Pavlu) cine izdignute kruzne rondele oivicene metalnim limom i vec receni neugledni spomenik. Lim je odmah poceo da korodira. Na novo postavljenom spomeniku nista nije bilo napisano da bi posle bio dodat tekst.

  4. Врло добар чланак, поздрав аутору – г Младеновићу.

    И мени смета симболика сломљеног византијског шлема. Срби су се борили против Византије али се тај сукоб окончао Немањином предајом цару Манојлу. Он је једног дана гологлав, босоног, са одећом исцепаном до лаката, конопцем око врата и мачем на рукама ушао у византијски логор и изашао пред цара. Стигавши до Манојла Немања је пред њега пао ничице пружајући му свој мач, да са њим ради шта му је воља. Византијски цар је прихватио његову понизност, приставши на обнову вазалних обавеза и оставио Немању на положају великог жупана.

  5. „Većina kojoj i ja pripadam, je oduševljena rešenjem…“ + „Ne znam, zašto se pridaje značaj kritičarima…“ = kraj čitanja ovoga teksta. Dakle dovoljan je i samo prvi pasus da bi smo videli sav besmisao pisanja ovakvih tekstova, a pogotovo čitanja. Treba li ja sada da napišem da ne znam zašto se pridaje značaj onima kojima se to „sviđa“ sa obzirom da znamo zašto im se „sviđa“?

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime