Nedavno je na jednom od domaćih internet portala objavljen transkript navodno nezakonito prisluškivanog telefonskog razgovora. Nakon te objave usledio je, prema svedočenju vlasnika portala, razgovor u policiji koji je otvorio „vrlo zanimljivo“ pitanje: ko je danas – u eri portala, blogova i mikrobloging platformi – novinar, a ko nije.
„Vrlo zanimljivo“ je u prethodnoj rečenici stavljeno pod navodnike jer je ovo pitanje zapravo zanimljivo još samo plemenima u džunglama Amazona. Na to pitanje su ostatak sveta, regulatori i struka davno odgovorili. Međutim, po našem starom dobrom običaju, ceo svet je glup, a mi sve znamo najbolje (zbog čega nam ovako i ide) i sačuvaj bože da mi primenimo tuđe rešenje kad smo ovako specijalni i posebni, a oni jadni i bedni.
I tako se 2015. godine naše društvo pretvara da je pitanje da li je vlasnik informativnog portala ili bloga, novinar – legitimno pitanje. To je kao kada bi otvorili raspravu da li je zemlja zaista okrugla, samo zato što to nije utvrđeno na teritoriji Srbije, nego na prevrtljivom zapadu.
Spajderpig!
Poseban (bljutav) ukus ovoj izmišljenoj raspravi dodao je za vikend naš simpatični resorni ministar kulture i medija u jednom od svojih antologijskih tvitova. Kaže u svom tvitu: „Ako su svi vlasnici portala ili blogova novinari, da li su vlasnici samomeraca krvnog pritiska kardiolozi? #samopitam“. Koliko je samo on i duhovit.
A stvar nije za šalu i trebalo bi da bude zvono na uzbunu jer živimo u državi čiji je ministar u stanju da napiše nešto ovako, suštinski, skandalozno. Dva su glavna uzroka skandaloznosti tvita simpatičnog resornog ministra. Prvi je taj što on pokazuje da on ima problem sa razumevanjem interneta i tehnološkog napretka. Drugi je taj što on ima i problem sa razumevanjem uloge novinara u jednom društvu poput našeg.
Prvi problem
Pojava prvih novina (trivije radi „Relation aller Fürnemmen und gedenckwürdigen Historien“ iz 1605. godine) omogućena je između ostalog i tehnološkim razvojem i izumima kao što su gutenbergova štamparija, proizvodnjom jeftinog papira i sl. Čim je postalo moguće da se po prihvatljivoj ceni, za kratko vreme štampa veliki tiraž i tako obaveštava javnost pojavile su se i novine. Do tada su one bile nemoguće jer bi morale, na primer, biti pisane rukom.
Dakle samo je pojeftinio proces brzog saopštavanja vesti velikom broju ljudi i ukinuta potreba da se to radi od usta do usta. Tako je bilo i sa izumom interneta koji je dodatno pojeftinio i pluralizovao ovaj proces. Posao novinara ostao je isti i nepromenjen.
Ako u budućnosti budu izmislili hologram, novinari će biti oni koji će nam hologramom saopštavati ono što misle da bi mi, kao javnost, trebalo da znamo. Da li će se i tada naći neki simpatični resorni ministar koji će se pitati da li je novinar onaj ko ima hologram – verovatno.
Drugi problem
Drugi problem je mnogo značajniji. Simpatični resorni ministar ne uviđa značaj novinara u društvu poput našeg. Odnosno. Uviđa naš simpatični resorni ministar to dobro. Baš zato i radi sve da marginalizuje i omalovaži one među novinarima koji sa javnošću komuniciraju preko interneta.
Zato se trudi i da ih diskvalifikacijama onemogući da rade svoj posao. Ono što simpatični resorni ministar poručuje jeste – za istinom možete tragati samo ako ste licencirani, a ja ću (ili neki moj avatar) davati tu licencu. I onda ti možeš, ti možeš, ali ti ne možeš. Zašto? Zato!
E ma nemoj.
Odi da te licenciram
Ovakva vlast bi obožavala ideju licenciranog novinara jer bi onda samo njima morala da polaže račune. „Ne možemo vam reći da li smo proneverili javni novac jer vi nemate licencu, soriška“. A ovi što imaju ne bi da je tako koriste. I onda, građani, čaos! Naš simpatični resorni ministar zapravo naslućuje ovaj raj na zemlji u kojem morate da odgovarate samo na pitanja onih koje ste vi sami „licencirali“. I veselo tvita.
Bez novinara i njihovog istraživanja nema efikasne i potpune kontrole vlasti, zbog čega se mediji i uništavaju. Novinar traga za istinom i zbog toga je njegova uloga u društvu prepunom laži neobično važna i mora biti predmet naročite brige i zaštite. Simpatični resorni ministar to vrlo dobro zna, ali mu je zbog prirode družine sa kojom je u komplotu bitno da takvu brigu i zaštitu nikako ne onemogući.
Odgovorna vlast, kojoj je zaista stalo do stvaranja moderne i transparentne države, gledala bi kako da što više ljudi učini „novinarima“, tragačima i istraživačima istine. Ovako nama se potura lažna dilema da li je neko novinar, e jer ima blog, a nema štampane novine. Blog, koji nije ništa drugo nego novina, samo u elektronskoj formi. Kao što, uostalom, nisu ni sve štampane stvari novine, jel.
U isto vreme simpatični resorni ministar, recimo, ne čini ništa na slučaju „elektronskih medija“ na kojima se promoviše prostitucija kao karijerni izbor. U smislu kreiranja alternative, ne zabrane. Jer bolje dete prostitutka, nego novinar koji otkriva afere. Simpatični resorni ministar čini malo i kada su u pitanju mediji koji sugerišu da je vakcinacija štetna ili da se čovek može lečiti gledanjem u sunce. Ili da je hleb lekovit.
Poruka je jasna. Sve je to u redu i rialiti i Velkove i tonusi, neka umire Srbija ogrezla u prostituciju i starletizam, samo neka se ne bavi istinom. Ako je i od simpatičnog resornog ministra, mnogo je.
Ultimativno, simpatični resorni ministar nam poručuje i da smo mi građani nezrele budale. Jer, eto, on i njegovi umeju da kažu ko je novinar, a mi građani to ne umemo, pa će nas oni zaštiti od nas samih. Zašto to simpatični resorni ministre? Zašto sve ovo? Retorsko pitanje, dramatike završnice radi.
Tibor Jona
istinomer.rs
