Na liniji razdvajanja Crne Gore i lažne države Kosovo, gde je sve napetije, Šiptari intenzivno kradu stoku, krčme šume, tuku pastire i stalno prete pišu „Novosti“, vršeći pritisak po istom principu po kome su proganjali i Srbe sa Kosova i Metohije.
Krađa šuma odvija se identično kao i na jugu Srbije. Nesmetano je na stotine kubika odneto je u pravcu Peći, i od njih sagrađeno mnogo džamija što se prima sa nevericom kada se ima u vidu da se ipak radi o nekoj vrsti „religisjkog“ hrama a građa ukradena… Ipak, ovo ne treba mnogo da čudi jer među Šiptarima muslimanska vera nije jako utvrđena već se ona nameće po političkom kursu koji ima za cilj da, sa jedne strane potisne pravoslavno prisustvo i suštinu teritorije dok sa druge treba da fanatizuje što veći broj ovdašnjih muslimana što za rezultat stvara prostor sa najmasovnijim brojem učesnika u redovima terorista islamskih zemalja, po glavi stanovnika.
Politika je tako duboko uvukla prste i napravila procep u identitu pa zbog te smućenosti ni na jednoj strani nema izvornih vrednosti koje su garant istrajnosti u pružanju otpora. Stanovništvo oština najbližih Kosovu i Metohiji, na teritoriji bivše jugoslovenske republike Crne Gore, veruje da su Peć i Dečani bili crnogorski pa im je krivo što bande Šiptara pokušavaju da otmu i ovo malo zemlje što imaju, kako pišu „Novosti“ koje opisuju tamošnju napetu i bez mnogo nade situaciju.
Nije ovde ovih dana bilo pucnjave, ali se priča da jeste na katunima planine Mokra, na prostoru Kaludarskih kapa – kaže Mirko Jokić iz crnogorskog sela Velike, na prevoju Čakor. Nemir se uvukao među tamošnje stanovništvo koje se ne sreće po prvi put sa šiptarskim zločinima već oni znaju koliko i borba za ovo, makar svoje, parče zemlje. Još je živa uspomena i bol na ubistvo, Branke Đukić, dok se preko Čakora iz Peći, vraćala kući.
Ovaj događaj opisao je Hadži Radovan Bećirović – Trebješki u pesmi „Mramor na Čakoru“.
Kod dva bora dva njena vrsnika
Mrtva Branka al nema krvnika,
Koji ovdje krv njenu proliše
Da im Rade zubima kidiše
Jedva Rade prepoznade Branku
Na crnome jutru i uranku,
U krv kosa ogreznula gusta,
Ubio je metak pored usta,
Prosut mozak po jelovu granju
Što bijahu navalila na nju,
Zaklali su preplašenu žensku
Ni za pare ni za ljubav vjersku,
Nit od kakve muke i nevolje
No da gadne strasti zadovolje.
Ovde jako važno napomenuti da u tom kraju do tada Šiptara nije ni bilo i čim su se pojavili u sramoti i beščaću su to učinili ubijajući devojku koju nisu uspeli da savladaju i siluju!
Otkuda oni uopšte u ovom kraju može se videti u Upravi za nekretnine Crne Gore: prema tamošnjim posedovnim listovima, jasno je da su mnogi Veličani prodali posede (livade i pašnjake) u Bjeluhi, svojim susedima iz Peći, Brolića, Dečana i Skića (jedan Albanac je vlasnik i povelike imovine u Volujaku). Uz to, Veličani, koji su živeli u Metohiji, posle Drugog svetskog rata, prilično nadmeno i preteći, pozivajući se na „bratstvo – jedinstvo“ i na „dobrosusedske“ odnose s Albancima, koji su navodno „bolji nego sa ovdašnjom braćom“, kao i na „svoje pravo“ da korišćenje čakorskih pašnjaka mogu „ustupiti kome hoće“ nasilno, a savakako uz materijalnu nadoknadu, u čakorske i bjeluške katune i stanove, naseljavali su Šiptare.
Tako je ovaj problem otežan i opterećen za dalja vremena. Danas neka čudna tišina gospodari vrhovima Čakora, posle tenzija koje su pritisle ovdašnje stočare na katunima i meštane sve do Kule. Pitanje „demarkacije“ – linije koja razdvaja južnu srpsku pokrajinu Kosovo i Metohiju i Crnu Goru u dužini od 79 kilometara, počelo je da se otvara pre četiri godine, da bi ovih dana albanski ekstremisti i teroristička Albanska nacionalna armija (ANA) zapretili ratom ukoliko Crna Gora ne vrati Kosovu osam hiljada hektara „otetog“ zemljišta!
Takozvana „Skupština“ šiptarskih separatista u Prištini nije „ratifikovala Sporazum o razgraničenju sa Crnom Gorom“, koji su u avgustu prošle godine potpisali u Beču, što je dodatno podiglo temperaturu na ovom pojasu, ali i pripravnost crnogorske policije, pa se u jednom trenutku na „spornoj“ međi našlo i tridesetak pripadnika specijalne antiterorističke jedinice.
Na prevoju Čakor, na nadmorskoj visini od 1.849 metara, nekadašnjem putu koji je vodio od Andrijevice do Peći, reporteri „Novosti“ nisu čuli zveket oružja, ali jesu primetili strepnju ljudi koji već dugo trpe zulume bandi iz komšiluka. Otimaju im stoku, kradu šumu, premlaćuju pastire. Nekoliko spomenika na ovom vrućem terenu govori da je ova karaula oduvek bila poprište sukoba Srba i Crnogoraca sa Albancima, od balkanskih ratova do danas.
– Oni su napadali, a mi se branili – nastavlja Mirko Jokić dok gleda ka Metohiji i dodaje da su Šiptari i ranije napasali stoku na njihovim katunima, terali ovdašnje ljude, krali ovce i goveda, krčili šumu.
Umesto zveketa oružja, čuje se zvuk motorne testere koja uništava naše šumsko blago. Na stotine kubika drveta odneto je u pravcu Peći i Plava, a mnoge džamije na ovom pojasu podignute su upravo od tog drveta – kazuje Jokić. – Nije nam svejedno što opet stižu pretnje iz komšiluka, jer ovaj kraj pamti mnoga zlodela njihovih predaka, a evo sada oni traže naše glave. Moju baku Stanu iz Velike živu su u vatru bacili koljači iz Rugove u Drugom svetskom ratu.
Nedaleko odavde, na prevoju Ćafa smestilo se albansko groblje. Porodice Albanaca koje su nekada živele u obližnjem selu Novšići sahranjivane su na tom parčetu zemlje.
– I danas to čine! I ne samo oni nego i druge albanske familije koje iz Peći dolaze ovde i sahranjuju svoje. Drže se gesla da gde god postoji albansko groblje, tu je i albanska zemlja – priča Jokić.
Ovaj granični problem počeo je da se javlja 1999. godine, samo nekoliko meseci posle NATO bombardovanja SRJ, kada su pripadnici Kfora srušili put na Čakoru, od Murina prema Peći i na nekoliko mesta postavili piramide koja je za snage međunarodne zajednice bila linija razgraničenja Crne Gore i Kosova i Metohije. Ali taj posao je urađen na štetu Crne Gore, jer su piramide postavljene 850 metara unutar njene teritorije! To je i razlog što još nije pušten u saobraćaj put prema Peći sa zajedničkim graničnim prelazom na Čakoru, iako je Crna Gora u tu saobraćajnicu uložila oko milion evra. Na području katuna Kaludarske kape minulih godina policija je imala obračune sa Albancima iz Metohije, koji su dolazili u krađu šuma, ali i poharu katuna, na koje se jedno vreme nije „izdizalo“. Usledilo je potom primirje koje su uveli crnogorski policajci i graničari, ali i Euleks sa druge strane međe, sve do priče o demarkaciji.
Crnogorski nacionalisti, sa njima i mitropolit Amfilohije, uspeli su da ubede ovdašnji narod da je Metohija nekada „pripadal crnoj Gori“ iako je dobro poznato da je Crna Gora je na ovom prostoru imala vlast, odnosno dobila na upravu, samo na dve godine, u periodu između balkanskih do Prvog svetskog rata.
– Oni su nama oteli Metohiju i treba da je vrate Crnoj Gori. Nažalost, vlast u Podgorici o tome ćuti – kaže Dragutin Živaljević iz Velike, upravo odakle su i najzaslužniji za pojavu Šiptara u ovom kraju.
Poput nekih Srba sa Kosova i Metohije, koji su danas politički dekor u takozvanoj „vladi“ šiptarskih separatista, i žitelji Velike su zaboravili zločine šiptarskih fašista posle Drugog svetskog rata kada su se z šaku novca „bratimili“ sa današnjim krvnicima. Iz Velike je šestoro Živaljevića stradalo je u svirepom zločinu pripadnika zloglasnih „Skenderbeg“ i divizije „Princ Eugen“, 28. jula 1944. Pod nožem pomahnitalih ubica našlo se 428 dece, žena i staraca iz Velike i okoline!
– Povampirili su se zločinci koji opet prete odmazdom. E sada im se nećemo dati – poručuje Dragutin. – Ako zatreba, branićemo se sami. Podgorica je daleko, a Beograd još dalje.
Ipak, nadu da će prošlost ovih krajeva ostati između tvrdih korica istoričara ulio je žagor Dragutinovih unučića Lazara i Tatjane, koji su vikend proveli kod dede i bake.
– Ima u selu područno odeljenje u kojem nastavu pohađa dvadesetoro mališana. Daće Bog da dobar broj ostane ovde i širi svoju lozu, jer tako možemo da slavimo naše pobede – šalje optimističku poruku deda Dragutin.
Nažalost, sve ovo podseća na upornost žitelja da sačuvaju svoje ognjište kao što su to želeli Srbi sa Kosova i Metohije. Međutim, mlaka reakcija i nepostojanje želje za njihovom zaštitom, teret komunističkog nasleđa koj ise ogleda u odbrani sopstvenih interesa i prodaji opštih, i danas je velika pretnja ne samo za ovaj deo srpske zemlje.
kmnovine.com
