Đukanovićev suverenistički blok, koji je proteklih meseci bezuspešno ubeđivao i EU i Srbiju da bi svaka većina za referendum nezavisnosti iznad 41 odsto bila „veštačka većina“, već danima torpeduje cenzus koji mu je nametnut iz Brisela
Piše: Đuro Bilbija
Istina je: nova vremena traže nove greške i na utabanim putevima, ali – i nove kostime za stare uloge i nova imena za stare ciljeve i namere.
Evo, Đukanovićev suverenistički blok, koji je proteklih meseci bezuspešno ubeđivao i EU i Srbiju da bi svaka većina za referendum nezavisnosti iznad 41 odsto bila „veštačka većina“, već danima torpeduje cenzus koji mu je nametnut iz Brisela (55 odsto izašlih). Na sličan način – i sa nepromenjenim motivima – kao što je pre toga „granatirao“ unionističku većinu za istorijsku odluku (50 odsto svih birača plus jedan). Kao da taj cenzus u međuvremenu nije ozakonila Skupština Crne Gore u kojoj ima većinu. I, samo se ne usuđuje da Solanine i Lajčakove zahteve pripiše velikosrpskim ujdurmama iz Beograda i da pomenutih 55 odsto odbaci i takođe proglasi „veštačkom većinom“.
Junački se čuvajući jedino ranijih otvorenih pretnji nasilnim „slovenačkim modelom“ otcepljenja i služeći se novim imenima i novim kostimima, suverenisti ipak čine sve što mogu da od EU-cenzusa otkinu bar pet procenata iz tzv. sive zone između 50 i 55 odsto. Pri tom više i ne kriju: da neće priznati pobedu pristalica zajedničke države sa Srbijom – ako sami osvoje makar jedan glas preko polovine. Pogotovo ako za njihovu stvar bude, recimo, 53 ili 54,9 odsto onih koji 21. maja izađu na sudbonosni plebiscit.
Prema standardnoj podeli uloga u podgoričkom vladajućem orkestru, Miodrag Vuković i Ranko Krivokapić su najgrlatiji i povodom „sive zone“. Prvi ne krije: krećemo u osamostaljenje po čehoslovačkom modelu ako rezultat referenduma bude između 50 i 55 odsto izašlih birača. A predsednik crnogorskog parlamenta mu „tercira“: „Ako bude više od 50 odsto, a manje od 55, to će značiti da imamo većinu i legitimitet da se za nezavisnost borimo političkim sredstvima“.
Predsednik Crne Gore Filip Vujanović – jer ga na to obavezuje ista podela uloga – nešto je suzdržaniji, ali samo taktički i prividno. On pristalice hrabri rečima: „siva zona“ ne treba da se analizira do referenduma, o njoj – ako je bude. I Đukanović se dobro čuva autogolova, ali je u Briselu ipak izjavio kako razmišlja „i o tome kakve će biti posledice ako većina bude manja od 55 odsto, a veća od 50 izašlih birača“. Idući „uz dlaku“ domaćinu Havijeru Solani, koji je bio jasan: ne postoje nikakve „sive zone“, većina mora biti najmanje 55 odsto!
Dodatnu težinu svemu ovome daju okolnosti: da ni Đukanović ni Vujanović više ne govore o povlačenju iz politike ako njihov blok ne dobaci do 55 odsto, a da se predsednik SCG Svetozar Marović laka srca odlučio za još jednu izjavu „a la Mesić“, rekavši u Briselu kako očekuje da će 22. maja „nastaviti posao u Crnoj Gori“.
Moguć je, očito, jedan jedini zaključak: da će „siva zona“ već 22. maja – ako crnogorski referendumski rulet suverenistima ne donese željenih 55 odsto već koji procenat manje – biti pretvorena u strateški placdarm za dalje nastupanje po „čehoslovačkom modelu“. Možda i po slovenačkom, jer je Đukanovićeva policija već spremna da dejstvuje i kao vojska, a Vujanović – posle više nego problematične „jednoglasne odluke“ Vrhovnog saveta odbrane povodom teksta vojne doktrine – saopštio da državni organi Crne Gore preuzimaju „kontrolu i organizaciju vojske na svojoj teritoriji“.
Ovo je samo dodatna opomena da će – i po najbenignijem scenariju istog – iz „sive zone“ – ako Brisel ne komanduje „stop“ – početi nemilosrdna hajka na mršavog, usukanog sivog vuka SCG, sa istovremenim pripremama za novi referendum nezavisnosti već kroz tri godine. Velika, završna istorijska hajka na sivog vuka svake zajedničke države Crne Gore sa Srbijom.
Zapravo, takva hajka je suštinski već započela. Samo dan nakon što je predsednik Vlade Srbije, Vojislav Koštunica, izgovorio: „Uveren sam da će ideja zajedništva pobediti (na crnogorskom referendumu – op. Đ. B.) i biti iznad i jača od zahteva da se rastura zemlja i deli prirodno zajedništvo koje je dugom istorijom stvarano. Nema sumnje da zajednička država ostvaruje najbolje interese i Srbije i Crne Gore. Država se ne pravi od danas do sutra. Nije svejedno i nije isto ako živimo u dve države ili u jednoj zajedničkoj…zajedno ili odvojeno, što za sobom vuče značajne dugoročne posledice u svim sferama života“.
U ulozi Đukanovićevog istorijskog Višinskog istupio je – tačno prema očekivanjima – Miodrag Vuković.
– Državna zajednica i zajednička država su bog i šeširdžija. Državna zajednica – razmahuje on suverenističkim maljem – nije država i nije dobra osnova koju treba sačuvati da bi se stvorila unitarna Velika Srbija. Zato treba „blagim“ prelazom braniti „očuvanje“ zajedničke države koja ne postoji. Zajednička država je država i ona može biti unitarna, složena, dakle federacija ili konfederacija, ali nikako nije državna zajednica…U tom grmu leži zec. Gospodin Koštunica neće ni državnu zajednicu, ni zajedničku državu, ako bi ona bila federacija ili konfederacija, jer iste čine dve države – Crna Gora i Srbija, a on hoće jednu državu, državu u kojoj ćemo zajedno biti jači. (Koštunica je) dosledan srpski nacionalista koji hoće Veliku Srbiju kao unitarnu državu u kojoj Crna Gora ne može da bude država i u kojoj „narod i građani“, dakle ne narodi nego jedan Koštuničin narod, treba da žive zajedno.
Razmahuje Vuković, a zvanični Beograd – ćuti. Ni premijer Koštunica ne pokušava da parira. Kao da nema šta da kaže, niti šta da ospori. Kao da nije istorijska činjenica: da ni Vukovićev i Đukanovićev omiljeni „diktator sa Dedinja“ – pokojni Slobodan Milošević, koji im je u Vašingtonu, Beču i Berlinu svih proteklih godina znatno olakšavao posao – nikada nije ni pomislio da poništava crnogorsku državnost unutar zajedničke države i da pravi ma kakvu unitarnu Veliku Srbiju.
Kao da progonjeni sivi vuk SCG može opstati samo na glasovima i snazi crnogorskih unionista. Kao da Srbija, i svojoj istoriji i svom zajedništvu sa Crnom Gorom, koje je „dugom istorijom stvarano“, ne duguje da svima javno i jasno stavi do znanja: da pod zajedničkom državom podrazumeva modernu, evropeiziranu i efikasnu zajednicu dve države koje su joj delegirale deo svojih ovlašćenja i suvereniteta, a ne unitarnu Veliku Srbiju koju joj uporno podmeću svi njeni neprijatelji. Uključujući i onaj, ne mali, deo Đukanovićevih suverenista koji Crnu Goru posle „obnove državnosti“ vide kao antisrpsku tvorevinu u strateškom savezu (kako je otkrio Adem Demaći) sa nezavisnim Kosovom, Albanijom i Hrvatskom…
Nad glavama hajkača razleže se i hrabreći i instruktažni Krivokapićev glas: „Interes Beograda nije demokratska već – poslušna Crna Gora. Beograd našu opoziciju podržava na principima onoga što su antidemokratske snage u Crnoj Gori“. A Beograd ni njemu ne „vraća lopticu“.
Da sve bude još gore, i povodom mnogo važnijeg – povodom sporne „jednoglasne odluke“ VSO kojom je Crns Gora „u organizacionom i finansijskom smislu preuzela komandovanje vojskom na svojoj teritoriji“ – i dalje uporno demonstrira da u vrhu Srbije postoji fatalno nejedinstvo i istorijsko podbacivanje i u promišljanju i u realizovanju „interesa Beograda“.
Vrh Srbije je – i povodom crnogorskog referenduma i opstanka SCG – u svojevrsnoj samoblokadi. Stoga niko u Beogradu i ne pokušava da Borisa Tadića makar upita: a kako je sporna „jednoglasna odluka“ bila moguća ako je Vlada Srbije – samo dan nakon njenog donošenja – oficijelno inicirala „da Ministarstvo odbrane zatraži novu odluku VSO po kojoj se doktrina ili primenjuje u obe države članice ili se ne primenjuje ni u Srbiji“. Niko, takođe, ništa ne reče ni Krivokapiću koji i Tadiću i Koštunici otvoreno poruči: „Potpuno je isključeno da VSO promeni svoju odluku! Odluke u VSO donose se konsenzusom, a mi u njemu imamo dve trećine i mislim da ništa više ne treba reći“.
Ako se ni ovoliko ne zna i ne predvidi unapred – „interes Beograda“ morao bi stajati slabo. I da nije u toku velika hajka na mršavog sivog vuka svake zajedničke države Crne Gore i Srbije. Možda i završna, s obzirom da se prikriveno ohrabruje iz većine prestonica „evroatlantskih integracija“…
