Beograd. Kafane pune, pića hladna. Deca ližu sladoled. Izlozi puni. Vidim novine na kioscima. Ljudi puše prave cigarete. Kao da sam pao sa neba. Dva meseca boravka u Nišu, nakon povratka iz Krajine, prošla su kao rukom odnesena. Krajem avgusta i početkom septembra 1992. godine dobio sam poziv Ministarstva zdravlja Republike Srpske – molbu da na mesec dana dođem u Banjaluku, a odatle u Mrkonjić-Grad, gde se formira bolnica, da im pomognem neko vreme. Kasnije sam shvatio, to je bila bitka za Jajce i za taj deo Republike Srpske. Odgovorio sam da ću doći i, negde oko 15. septembra, krenuo u Beograd. Tamo su me ljudi iz Ministarstva zdravlja obavestili da su formirali hiruršku ekipu za Mrkonjić-Grad, ali da im je hitno potreban hirurg za Sarajevo, za Pale. Zamoliše me da krenem tamo i kraće vreme pomognem srpskom narodu i srpskim borcima. Prihvatio sam. Krenuo sam za Pale na mesec dana, a videćete, ostao sam pune tri godine.
20. septembar 1992. godine
Bolnica „Koran“ Pale – ratna bolnica. Stigao sam helikopterom iz Beograda. Pale -centar, Televizija, Radio, Vlada, Predsedništvo. Sigurnost. Bolnica ,dobro opremljena. Operišem.Odlazim na Ilidžu, na drugu stranu Sarajeva. Slepo crevo. Sa svih strana su „oni“, samo jedan put slobodan – severnim obodom Sarajeva. Njive, potoci, puteljci, četiri sata putovanja. Ovim jezivim putem, nazvanim „srpska magistrala“ (humor svojstven našem čoveku i u najtežim situacijama) putuju ranjenici sa „najžešćeg“ dela sarajevskog fronta do prvog hirurga i spasa. Četiri do pet sati užasa. Putuju kamionom, sanitetskim, koji prima pet do šest ranjenika. Ko se jednom vozio tom „stodesetkom“, zna kakoje teško i najzdravijem, na asfaltu, a kamoli ranjeniku po rupama, njivama i klizištima. A kad padne sneg, prolaza nema. Od pet ranjenih, dva umiru, tri prežive. Preživeli su u teškom šoku, na granici života. Ranjenici dolaze iz pet sarajevskih opština: Ilidže, Neđarića, Hadžića, Vogošće, Rajlovca i Ilijaša. Drugi put za život nisu imali. Na Ilidži imaju bolnicu, ali nemaju opšteg hirurga. Sa instrumentarkom i jednim kolegom odlazim na Ilidžu, u neizvesnost, i, sigurno, najopasniji deo bosanskog ratišta. Bolnica pored Ilidže, jedan kilometar od Vrela Bosne, na samoj padini Igmana, ratna bolnica „Žica“. Lep objekat, ali na čistini, osamsto-devetsto metara vazdušne linije od njihovih položaja. S jedne strane Igman, s druge – Otes. Igman, svuda oko i iza nas. Odatle se muslimani spremaju na proboj prema Sarajevu. Mi smo im, bukvalno, na putu.
26. novembar 1992. godine
Juče sam bio na Ilidži i greškom pošao prema Butmiru, koji „oni“ drže. Malo je falilo da odem na neprijateljsku teritoriju. Inače, ovde operišem gotovo sve, izuzev glave. Jedini „radim“ trbuh i grudni koš. Do sada, oko trideset teških operacija i više od sto ranjenih. Vodim i postoperativnu intenzivnu negu. Pre dva dana ovde je bila doktorka Braun iz Međunarodnog komesarijata za pomoć, i kada je videla Intenzivnu negu, broj ranjenika, teško operisane, pitala me je da li je moguće da sam sve to sam operisao. Kada sam odgovorio pozitivno, rekla je da mora da sam ili fantastičan hirurg, ili lud čovek.
4. decembar 1992. godine
Svanulo je. Čudno zatišje. Navikneš se na kanonadu, a onda tišina. Ona više plaši. Sedam je sati. Kao da se zemlja otvorila. Pakao počinje. Moral naših boraca je izuzetan. Borba za svaku kuću. Oko nas gori. U sali smo od 10 ujutro do 21 uveče, neprekidno. Pet operacija. Oko dvanaest počinju da padaju teške granate na pedeset do sto metara oko nas. Nema straha. Operišemo i ćutimo. U 16 sati vidim užarene kugle naše artiljerije koje lete ka Igmanu. Pokušavamo da ućutkamo njihove minobacače. Više stotina mina po Ilidži. Gori Igman, gori Ilidža. Njihova smrtonosna gnezda su zaćutala. Ovo je pravi rat. Sad je oko 21 sat. Baš u ovo vreme donesen je leš komandanta Zorana Borovine. Poginuo je predvodeći svoje borce u jurišu. Nema desnu šaku. Povrede glave, grudi, lica. Među njegove borce pala je ručna bomba. Hrabri komandant Ilidžanske brigade pokušao je da je vrati neprijatelju. Eksplodirala je u njegovoj desnoj šaci. Zaštitio je vojnike svojim telom. Bio je pravi komandant. Na levom džepu svoje vojničke bluze nosio je bedž sa likom Njegoša. U desnom je imao bombone. Iste one koje je delio deci pre pet-šest dana, kada je dolazio u posetu bolnici. Da li i on ima negde svoju decu? Žao mi je komandanta i velikog borca Zorana Borovine. Teško mi je i kao čoveku i kao hirurgu. Neverovatno teško. Ali osećam veliku sreću što pomažem svom narodu, ponosan sam što sam deo ove velike srpske borbe.
7. decembar 1992. godine
Još traje pakao. Prekjuče dvanaest operacija, juče četrnaest. Nisam imao vremena ni reč da napišem. Ni sna ni spavanja četrdeset sati. Juče pedeset ranjenih, osam mrtvih. Do sada, više od tristo pedeset ranjenih i pedeset mrtvih. Zovu me u prijemnu ambulantu. Trojica jako krvare. Noge. Izlazim iz sale. Jedan već mrtav. Od druge dvojice jednog mogu uzeti, drugog osuđujem na smrt. Ili, možda bih mogao da kažem: jednoga spašavam, a opet, ostaje mi u srcu, u mislima, da sam drugoga osudio na smrt. Biram mlađega. Tada nisam znao ni ko je, ni šta je, ni odakle je. Njegovo ime je Batkalj Aleksandar, 1968. godište, dobrovoljac iz Beograda. Klinički već mrtav. Uz hitnu reanimaciju, srce ponovo radi. Moram amputirati nogu u natkolenici. Ipak, spašen je. Živ! Sve to radim za dvadesetak minuta i trčim do drugoga. Kasno je! Mrtav je! Moje godište, 1955, Ilidžanac. Sav sam u krvi. Gaće natopljene krvlju, čarape takođe, klompe se raspale. Ovo se rečima ne može objasniti! Stojim pored prozora Intenzivne nege i čekam da uradim jednu drenažu grudnoga koša. Na moje oči, na pedeset metara od prozora, direktan pogodak granate sa Igmana u najbližu kuću. Pršte crepovi, ruši se deo krova. Ovo je pakao rata! Okolo Bejrut! Unutar zidova krv, lelek i jauk ranjenih, a tela mrtvih sklanjaju. Otes je slobodan, naš! Pobeda!
18. maj 1994. godine
Bitka, rat, ponovo ofanzive. Nišići. Od 15,30 do 21 čas u sali, tri abdomena: Radić Zoran, 1968. godište, Vogošća – teška povreda trbuha, tankih creva. Jeftić Borislav, 1972. godište, Ilijaš – teška povreda debelih creva. Đurčić Dragoslav, Podlugovi – teška povreda jetre i bubrega. Obrad Popadić, najbolji prijatelj, drug, ratni drug, načelnik Štaba Ilidžanske brigade. Od prvog dana na čelu srpskih boraca. Junak u pravom smislu. Oslobodilac Ilidže. Rame uz rame sa svojim komandantom Zoranom Borovinom oslobodio ZoranovoOtes. Ratnim stazama koračao samo gde najsmeliji idu: Igman, Goražde, pa onda Nišići. Tu, na Nišićima, poginuo je. Kršni Hercegovac, sin Alekse Popadića. Na tim Nišićima i rodio se. I heroj i legenda. Poginuo je u jurišu na „balijske“ rovove, na njihove bunkere. Pred samim muslimanskim bunkerom pao je, pokošen. Ostao je tu nekoliko sati, dok ga njegovi saborci ne izvukoše. Još dvojica stradaše – mali Novak, devetnaest godina, sin nekada poznate plivačice Atine Bojadži, i mlađani Tomić, osamnaest godina, već jednom ranjen u stomak, pre dve godine. Padaju pogođeni, pokušavajući da izvuku telo mrtvog komandanta. Glas o pogibiji Obradovoj začas je prostrujao Ilidžom. Neverica, žalost. Za sat vremena ispred Štaba Bataljona u Pejtonu skupilo se stotinu boraca sa zahtevom da odmah pođu, poginu, ali da izvuku telo mrtvog komandanta. Samo da ne padne muslimanima u ruke. I uspeli su. Pored Obrada, u tom jurišu, pao je i njegov saborac, njegov pratilac Bojan Pejić. Mlad dečko, dvadeset godina, sa Vrela Bosne. Ranjen, uspeo je da se dovuče do našeg rova i tu je odmah izdahnuo, pogođen u grudi. Nadljudskom snagom dovukao se do svojih drugova. Samo da ne ostane zverima, da se ne naslađuju njegovim telom. Obrade, prijatelju moj, dan pred pogibiju bio si kod mene u bolnici. Pričali smo, smejali se, zafrkavali. A te noći pred smrt, pred pogibiju, zvao sam te oko 23 sata i rekao da ću ići u Niš za dva-tri dana, i da ću svratiti sutra kod tebe, da se dogovorimo za auto i benzin. Ti mi reče da dođem uveče kod tebe kući, jer sutra ideš gore na brdo, na ceo dan. A ja: „Pazi se gore, nemoj da ti se šta dogodi dok ne središ auto i benzin.“ Smejali smo se, a sudbina učini svoje. Ostavio si svoju suprugu Milanu i nerođeno dete. Još tri meseca i video bi ga. Sahranjen si 27. maja 1994. godine u 18 sati. Kiša je padala, lila, „satirala“ – ne znam kako da nazovem taj potop. Svi smo mokri do gole kože, kao da smo satima plivali Bosnom. Što je čudno, nebo je lilo kišu samo iznad groblja, iznad Vlakova. Svuda okolo ne pade ni kapi. Plač tvoje supruge i sestara, plač i suze tvojih prijatelja, saboraca, naroda. Obrade Popadiću, ne verujem da si mrtav! I nisi. Živiš svuda oko nas, i u našim srcima. Zbogom, dragi prijatelju, nedostajaćeš mi!
NEDOSTAJEŠ I TI NAMA DOKTORE LAZO!
Biografija
Dr Miodrag Lazić rođen je u Zemunu 31.5.1955. godine, gde je i završio osnovnu školu.. Otac, oficir, biva premešten u Niš. U tom gradu Lazić završava gimnaziju, a zatim i studije medicine. Kao student, aktivno se bavi sportom (odbojkom i fudbalom). Specijalizaciju iz hirurgije završava na VMA u Beogradu, u svojoj tridesetoj godini, i postaje jedan od najmlađih hirurga. Potom, godinu dana radi u Vojnoj bolnici u Nišu, a onda prelazi na Hiruršku kliniku Kliničkog centra, gde i danas radi. Na poziv naroda Srpske Krajine, u julu 1991, odlazi, kao hirurg dobrovoljac, i godinu dana radi u ratnim bolnicama u Dvoru na Uni, u Glini i Kostajnici. Sa borcima učestvuje u prodoru koridora. U julu 1992. godine vraća se u Niš, porodici, deci – sinu Peđi koji ima šest godina i kćerki Nini od četiri. U bivšoj BiH bukti rat. Kao dobrovoljac, u septembru 1992. godine odlazi na Pale, u bolnicu Koran. Posle mesec dana, kao šef hirurške ekipe, odlazi na Ilidžu i radi u ratnoj bolnici „Žica“ u Blažuju. Došao na mesec dana – ostao četrdeset meseci. Kao jedini hirurg za trbuh i grudni koš radi skoro dve godine na prostoru najšireg ratišta Republike Srpske (pet opština sa više od 100.000 stanovnika). Sa nekoliko hirurga, lekara opšte prakse i srednjeg medicinskog osoblja, primer je herojstva „ljudi u belom“ (o čemu najbolje svedoči sam Dnevnik ratnog hirurga). Pored iscrpljujućeg rada i pisanja Dnevnika, stiže da napiše i 16 stručnih radova i učestvuje na tri velika međunarodna kongresa, na kojima njegovi radovi izazivaju veliku pažnju stručnjaka. Godine 1994. dobija zvanje primarijusa. Za njegov rad u Republici Srpskoj, njegova svetost patrijarh Pavle ga odlikuje Ordenom svetog Save. Nosilac je i niza drugih priznanja. Februara 1996. godine odlazi iz Srpskog Sarajeva, kući, u Niš.
Kako sam kaže:
„Odlazim sa tugom i setom. Ponosan sam što sam se borio i delio dobro i zlo sa herojskim narodom Srpskog Sarajeva. Tužan sam i slomljen zbog njihove tragedije…“
Dr Miodrag Lazić je do svoje smrti radio na Hirurškoj klinici u Nišu. Bio je Načelnik Torakalne hirurgije sa traumatologijom. Preminuo je u Nišu 14.4.2020. godine od virusa Korona.
Nasljeđe
Inicijativu da šetalište u Istočnom Sarajevu ponese ime ovog humaniste pokrenuo je načelnik opštine Istočna Ilidža Marinko Božović, odmah nakon vijesti o njegovoj smrti. Spomenik doktoru Laziću postavljen je 9. januara, na Dan Republike Srpske, kao trajni podsjetnik na hrabrost, požrtvovanost i čovjekoljublje koje je ovaj ljekar nosio sa sobom.
Odlikovanja
Orden Svetog Save — odlikovan od patrijarha Pavla za zasluge u Republici Srpskoj od 1992. do 1996.
Orden krsta milosrđa — odlikovao ga Predsjednik Republike Srpske Milorad Dodik 2016. godine.
Orden Svetog Romana, posthumno
Orden Karađorđeve zvezde prvog stepena, posthumno
U tekstu korišten materijal iz knjige „Dnevnik ratnog hirurga“, autora Dr Miodraga Lazić
