Škola – mesto organizovanog terora (4)

Otkaz u sudu pre nego u školi

0
1556

U osnovnoj školi u banatskom selu Lukićevu (nedaleko od Zrenjanina) došlo je do novog obrta. Pored toga što je nastavnika fizičkog vaspitanja Dušana Vukotića osudila sudija Osnovnog suda u Zrenjaninu, Mirjana Zorić Vlačo, nastavnik je dobio i odluku o prestanku radnog odnosa i u školi u kojoj je do juče bio zaposlen.

U presudi sudija Vlačo piše da je nastavnik Vukotić „09. 11. 2010. godine oko 13.45 časova, kod stepeništa na ulazu u školu, udario direktora pesnicom u grudni koš, a potom istoga psovao, vređao i pretio mu„. Desetak dana kasnije, upravo onog dana kada je pomenuta presuda ekspedovana,  nastavnik Vukotić je dobio otkaz i u Osnovnoj školi u Lukićevu. Izvesni nastavnik, Zoran Praštalo (simboličnog li prezimena), koji je vodio disciplinski postupak, konstatovao je da je tog istog 09. 11.2010. godine, „u 13.45 časova prilikom izlaska iz školske zgrade na vratima škole Vukotić Dušan udario zaposlenog direktora škole Sretenka Marića stisnutom pesnicom u grudi„.

U Osnovnom sudu uzaludni su bili Vukotićevi napori da ukaže sudiji Mirjani Vlačo na neodrživost optužbe u kojoj piše da je do navodnog incidenta došlo kod stepeništa, jer je direktor škole u svom iskazu pred njom jasno naveo da ga je Vukotić „udario i vređao na samom stepeništu škole“. Naime, u srpskom jeziku (na kojem se valjda pomenuti proces vodi) predlog „kod“ u prostornom smislu ima značenje „pored“, „(po)kraj“, „u blizini“. Dakle, kada se kaže da se nešto desilo „kod stepeništa„, tada se to moglo dogoditi svuda u blizini tog stepeništa, osim „na samom stepeništu„.

Da bismo to prikazali slikovitije, zamislimo ženu koja kaže svom mužu da je „kod nje“ bio komšija Pero puna dva sata. Normalan muž verovatno ne bi na to posebno reagovao. A sada, zamislimo da ista žena kaže mužu, da je „na njoj“ bio komšija Pero puna dva sata! Nakon toga, gotovo sigurno, usledio bi razvod braka. Dakle, vidimo da predlog „kod“ i „na“ nikako ne mogu imati ni približno slično značenje. Jedno je sesti „kod“ vrele peći, a sasvim drugo je sesti „na“ vrelu peć, zar ne?

Da Vas podsetimo:  Da li Đilas ostaje stožer opozicije

Ovde je očigledno da se, uz pomoć svoje sestre, sudije Suzane Radaković, sudije Mirjane Zorić Vlačo i svog advokata, direktor Marić „mudro“ dosetio kako da premosti prostor između „stepeništa“ (mesta navodnog incidenta koje je naveo u izjavi policiji i iskazima u Prekršajnom i Osnovnom sudu), koje se nalazi izvan školske zgrade i „hola škole“ (opet mesto istog navodnog incidenta, koje je naveo u zaključku o pokretanju disciplinskog postupka u školi u kojoj je rukovodilac).

Eto, dragi čitaoci, ako niste znali, to je način da se „stepenište“ koje se nalazi izvan zgrade, uvuče u „hol škole“. Jednostavno, kažete da se nešto dogodilo „kod stepeništa“, pa ako vas niko ništa tu ne priupita, tada ste položili „ispit“.  Zaista, ovakvo razmišljanje direktora škole i sudije Mirjane Zorić Vlačo spada u formu vrhunskog infantilizma, ali, ako iza njih stoji autoritet suda, tada i najveća besmislica i budalaština postaje gruba realnost i neporeciva „istina“.

U ime naroda„, svakako.

U presudi Osnovnog suda, Mirjana Zorić Vlačo je „najavila“ da će nastavnik Vukotić ostati bez posla. Naime, iako nastavnik fizičkog vaspitanja još nije bio dobio otkaz u školi, sudija Zorić-Vlačo je u uvodu presude unapred zaključila da je Vukotić „bez zaposlenja“. Sledećeg dana, nastavnik Vukotić ju je pozvao telefonom i pitao je da li ona možda zna da je ostao bez posla, jer on još nije dobio takvo obaveštenje iz škole. Sve to prilično jasno pokazuje da je sudija Vlačo bila u stalnom i bliskom kontaktu sa Sretenkom Marićem i njegovom sestrom, njenom koleginicom Suzanom Radaković (takođe sudija u istom sudu), te da se veoma zanela u pisanje presude i Vukotiću „dala otkaz“ nekoliko dana ranije nego što će to isto učiniti njen „štićenik“, direktor Marić, preko nastavnika Zorana Praštala.

Kršenje osnovnih ljudskih prava

Jedno od osnovnih ljudskih prava je „pravo na pravično suđenje“. To, između ostalog, podrazumeva da „svako ko je optužen za krivično delo ima pravo da ispituje svedoke protiv sebe ili da postigne da se oni ispituju i da se obezbedi prisustvo i saslušanje svedoka u njegovu korist pod istim uslovima koji važe za one koji svedoče protiv njega„. Takvo pravo garantovano je zakonima i Ustavom Republike Srbije (član 33), kao i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima (član 6).

Da Vas podsetimo:  Zašto ambasadorka koja nas je izblamirala pred čitavim svetom nije spakovala kofer za Beograd?

Ali, izgleda, ovo ne bi bila Srbija kada bi tu važile ikakve norme civilizovanog sveta. Nakon četiri-pet dana, nastavnik Vukotić dobija sada i zvaničan otkaz u školi. Sudija Vlačo je bila u pravu: sada je Vukotić zaista „bez posla“. Njeno „treće oko“ vidi budućnost, zar ne? Njeno „proročanstvo“ se ostvarilo! U dopisu koji je dobio iz škole u Lukićevu piše, da je „kriv što je stisnutom pesnicom udario direktora Marića na vratima škole„!

Nastavnik je gledao papir u svojim rukama s nevericom: Na stepeništu, kod stepeništa, u holu škole, na vratima!

Pobogu, postoji li mesto u školi, gde Vukotić nije udario direktora Marića?  A navodno, radilo se samo o jednom udarcu. Skoro dve godine u sudu se vodi postupak, koji se još nije pravnosnažno okončao, gde Marić tvrdi da ga je nastavnik udario „na stepeništu“ ispred ulaza, a sada, u školi, na osnovu kratke rasprave koja je trajala nepun sat vremena, sve je utvrđeno! Nastavnik Vukotić je nesumnjivo udario direktora škole na vratima školske zgrade.  Ali, šta da radimo s tim što u zaključku o pokretanju disciplinskog postupka piše da se isti „incident“ (navodni udarac) desio „u holu škole„?

Pa dobro, zar da budemo tolike cepidlake? Sve je to tu, veoma blizu, baš onako kako tvrdi i sudija Mirjana Zorić Vlačo u obrazloženju svoje presude: „sаmо mеstо gdе sе kritični dоgаđај dеsiо – stеpеništе ili pаk ulаz u škоlu – nаrоčitо аkо sе imа u vidu dа je stеpеništе blizu ulаzа, niје оd znаčаја…“ Da, ništa nije od značaja, kada se radi o tuđim leđima, je li? I kada nekom treba napraviti „igranku“ (termin izvesnog sudije Zorana Pribišića u Prekršajnom sudu u Zrenjaninu, koji „dokazuje nevinost“). Ama, šta taj Vukotić hoće da kaže, kada svega nekoliko koraka deli stepenište od vrata i hola škole, zar nije tako?

Da Vas podsetimo:  Napravili ste od Srbije zemlju pepela, otrova i betona i sad se prekrivate zastavom!

A… kod stepeništa? Pa dobro, čovek se malo zabunio, srpski jezik mu nije baš jača strana; trebalo je da kaže kod seoskog spomenika. Spomenik je udaljen tridesetak metara od školske zgrade, a time i od stepeništa ispred zgrade i od vrata, i od hola škole. Tako bi se izbegla svaka dilema. Da je rečeno kod spomenika, tada bi to moglo da bude na svakom mestu u školi, pošto se škola nalazi kod spomenika. No dobro, ko će se još svega setiti?! Živ čovek greši.

Iako u sudu pune dve godine Marić pokušava da dokaže da ga je nastavnik Vukotić, osim što ga je udario, pride psovao, vređao i pretio (a „pretnje su na njega delovale strašno„), na papiru, na kojem stoji disciplinska mera prestanka radnog odnosa, o tome nema nijedne reči. Nije je ni moglo biti, jer je Marić, sasvim slučajno, „zaboravio“ da to napiše pre dve godine u zaključku o pokretanju disciplinskog postupka. Eto, to je cela istina. Čak mu se „omaklo“ da u tom istom dokumentu zaboravi da napiše i vlastito ime. Mada, šta će mu ime – on je direktor! Valjda to svi znaju.

Konačno, šta je taj nastavnik Vukotić umislio? Hteo je da dovede svoje svedoke? I to sve nastavnike u školi? Nakon disciplinskog postupka, koji se, eto, nije bio završio za puna dvadeset tri meseca – otegao se kao gladna godina – on bi sada da pravi opstrukciju i da poziva svoje svedoke. Zar nije dosta jedan svedok – Marićeva administrativna radnica? Čemu da se stvari komplikuju? Neki kažu da stranke u postupku treba da budu ravnopravne. Naravno, ako su ravnopravne! Ali, ovde se zna ko kosi a ko vodu nosi… nije li tako? Zar direktorova ne vredi kao deset nastavnikovih? Tako je bilo od pamtiveka. Ili, barem, od srednjovekovnih „svetih službenika“ do današnjih novomilenijumskih sudija.

Ako nigde drugde, tada u Srbiji! Živela inkvizicija!

Petar Petrović

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime