Škola – mesto organizovanog terora

3
1594

U ovom broju Korena pozabavićemo se malo jednim neobičnim fenomenom koji vlada u srpskom školstvu. Zapravo, pokušaćemo da se detaljnije upustimo u jednu analizu kojom želimo da ukažemo na izvesne manjkavosti pravnog sistema u sferi obrazovanja. Zloupotrebe rukovodećeg organa i organa upravljanja u obrazovnim ustanovama, čini se, dobijaju jedan oblik epidemije koji niko u Srbiji ne želi da predupredi niti da leči. Odnosno, kada se udruže direktor škole i školsko odbor, tada se dobija jedna „samouprava“ u kojoj direktori u takvim školama, maltene, mogu da čine šta god im padne na pamet i mogu da se ponašaju kako im se svidi.

Školski odbori u školama su nefunkcionalni i često su svojevrsna farsa i paravan za pokrivanje nezakonitih postupaka direktora. Tamo se bira troje ljudi iz tri „sredine“: nastavnici, roditelji i jedinica lokalne samouprave (čitaj pripadnici političkih stranaka). Takav sastav školskog odbora sasvim je nefunkcionalan, jer ljudi koji se tu izaberu iz redova „lokalne samouprave“ i redova roditelja ničim (osim sopstvenom savešću) nisu motivisani da svoj posao rade odgovorno. Ostaju samo tri radnika škole, koji bi, po prirodi stvari, morali biti zainteresovani za napredak svoje ustanove. Ali, kao što vidimo, takvi su u manjini i uvek mogu biti preglasani. Otuda bi, čini se, trebalo razmisliti da se u školama formiraju nastavnički saveti, koji bi tamo bili najviši organi upravljanja.

Ovlašćenja direktora prevelika

Prilično često bivamo svedoci nemilih scena u prosvetnim ustanovama, pri čemu često dolazi do ismevanja zakonskih regula od onih koji bi, prvenstveno, trebalo da vode računa o izvođenju obrazovno-vaspitnog procesa u našim školama. Naime, Zakon o osnovama sistema obrazovanja dao je prevelika ovlašćenja direktorima u školama. Ona su toliko velika da se ti ljudi, koji se nalaze na čelu prosvetnih ustanova, ukoliko nisu savesni, mogu bukvalno ponašati kako im je volja i mogu da drže prosvetne radnike na „kratkoj uzdi“, tako da ovi moraju da ćute i trpe razne vidove zlostavljanja. U suprotnom, začas se smisli način kako da se nekom „uzjogunjenom“ nastavniku uruči rešenje o prestanku radnog odnosa.

Ne možemo nikako da se otmemo utisku da jedan značajan broj direktora škola ništa drugo ne rade, osim što se trude da na svaki način sačuvaju svoje direktorske fotelje. Posebno je to evidentno u manjim seoskim školama, gde direktori nemaju šta da rade, čak i kada bi hteli. Prosvetni kadar je tamo malobrojan; otprilike petnaestak do dvadeset nastavnika, koje direktor, ukoliko je sebi dobro i pažljivo odabrao školski odbor, može da kontroliše i njima manipuliše kako mu je volja.

Da Vas podsetimo:  Vučić umesto Isusa Hrista!

S takvim direktorima teško je izaći na kraj, jer su spremni na svaku vrstu marifetluka, a kako rekosmo, slobodnog vremena imaju na pretek. U svojoj dokonosti oni imaju dovoljno prostora da pletu mreže po kolektivu, da oko sebe okupljaju svoje „obožavaoce“ i da, ako zatreba, na jedan prilično lak način neutrališu bilo kakav pokušaj da se u školi razbije ona učaurenost koja se po srpskim školama može videti skoro na svakom koraku.

Direktor po volji nastavnika

Direktora praktično bira kolektiv. A kolektiv kao kolektiv, uvek, izgleda, bira one najgore među njima; one koji ne rade ništa i koji ni njih neće terati da ozbiljno rade. To je jedan začarani krug, iz koga srpsko školstvo nikako ne uspeva da se izvuče. Decenijama, i pored modernih tehnologija, srpska prosveta tumara u mraku. A zašto tumara u mraku? Pa zato što ni rukovodiocima školskih ustanova, ni nastavnicima (sem retkim entuzijastima), niti bilo kome drugome, unutar srpske prosvete, ne odgovara da se u školama krene sa ozbiljnim radom. Promene nisu potrebne, jer je najlakše imati direktora koji ni za šta ne mari; ali, taj isti direktor će nastavniku dati „slobodno“ nekoliko radnih dana, kada je ovome to potrebno zbog nekih privatnih poslova (da poore njivu, požanje žito, ode u biznis-šoping u Mađarsku i slično).

Strahovlada u Čenti

Navešćemo jedan primer, da bismo slikovito prikazali kako izgleda strahovlada u velikom broju srpskih škola. Nedavno je jedna nastavnica engleskog jezika u Čenti (selo na pola puta od Beograda ka Zrenjaninu) dobila otkaz zato što je, navodno, „neuredno“ vodila administraciju. Odnosno, ispravila je svoju ocenu u dnevniku, koju je ranije greškom upisala.

Zapravo, nastavnica engleskog najpre je prekinula bolovanje da bi omogućila deci da urade pismeni zadatak. Potom, bolesna i pod visokom temperaturom, jednog sledećeg dana, došla je da ispravi pomenutu grešku, jer je obaveštena da nije dobro sabrala bodove u urađenom pismenom zadatku, i da je jednom učeniku umesto petice upisala četvorku.

Ništa naročito, rekli bismo. Nije ni prvi ni poslednji put da nastavnik napravi sličan previd.

Ali, ne lezi vraže, nastavnica engleskog nije pored ispravljene ocene udarila onaj mali pečat koji je po zakonu obavezan kada se u dnevniku vrše ispravke. Pečat je tada bio na nekom drugom mestu, a nastavnica nije imala ni volje ni snage da ga traži ili čeka. Bila je u tako lošem zdravstvenom stanju da je jedva čekala da se vrati svojoj kući.

Da Vas podsetimo:  Aleksandar Fatić: Šta znači lustracija

U normalnoj školi niko od takvog postupka nastavnice ne bi pravio problem, jer su tu stvari od početka do kraja jasne. Naknadno bi se udario onaj neophodni pečat i sve bi prošlo i završilo se kako valja. Očigledno je da nastavnica ništa nije falsifikovala, nije ništa učinila s nekom zlom ili zadnjom namerom, nego sasvim suprotno od toga – i po cenu vlastitog zdravlja doputovala je iz Beograda (gde živi) u Čentu, i to samo zato da decu ne bi oštetila ili ih u bilo kom smislu traumatizovala.

Hrana za ajkulu

Ipak, takvu priliku spremno je dočekala direktorka u Čenti (jedna od onih direktora koje smo pominjali na početku ovog članka), ponašajući se slično ajkuli koja iz morskih dubina vreba neopreznu foku na površini uzburkanog okeana. U stvari, direktorka je odavno imala „pik“ na nastavnicu engleskog, jer se ova nije dala „zauzdati“ onako kao je to učinila sa većinom nastavnika u kolektivu. Ovog puta nastavnica engleskog uletela je direktno u otvorene čeljusti, iz kojih, izgleda, izlaza nije bilo.

Da skratimo priču, direktorka je dala otkaz pomenutoj nastavnici engleskog, napakovavši joj usput još jednu optužbu – „da je vređala decu“. Ovde dolazi do izražaja ona umetnost podvaljivanja, kakvoj su vični samo besposleni i oni ljudi koji lepo žive od tuđeg rada. Nemajući nikakvog drugog posla, direktorka se agitpropovski bacila na uhvaćenu žrtvu: otišla je na čas fizičkog vaspitanja i tamo počela da ispituje decu da li im je nastavnica engleskog nekada nešto ružno rekla. Kao i uvek u takvim prilikama, direktorka je unapred znala da će se javiti barem dva tri učenika, koji zbog nečega ne vole nastavnicu, koji imaju slabe ocene i koji će jedva dočekati da je za bilo šta optuže.

Direktorka tuži direktorka sudi

I tako je i bilo. Javila su se dva učenika. Jedna učenica kaže da im je nastavnica rekla da su „seljaci“ (uzgred da kažemo i to da je nastavnica engleskog odrasla u tom istom selu), a za drugu učenicu dolazi majka koja tvrdi da je nastavnica engleskog nekada (ne zna ni kada ni gde) vređala njeno dete. Ona bukvalno traži da se nаstаvnicе еnglеskоg јеzikа smeni „zbоg tоgа štо mаltrеtirа učеnikе, nаzivа ih pоgrdnim imеnimа kао štо su budаlо, sеlјаci, dа su nеpismеni i dа trеbа dа idu u Маkаrеnkо“. Takvu izjavu direktorka uzima kao istinitu, a da dobro zna da je tu izjavu ona unapred naručila od pomenutog roditelja.

Da Vas podsetimo:  Poverenik: Nadam se da ćemo izmenama zakona eliminisati ćutanje uprave

Ostali učenici u razredu ne podržavaju pomenute učenice i njihove roditelje, ali, to više nije važno. Direktorka ima sada „adute“, koje nipošto neće ispustiti iz svojih, lažju i podvalama, uprljanih ruku. Epilog svega je da nastavnica biva osuđena, bez prava da izloži valjano svoju odbranu. Dobija dvostruki otkaz (na osnovu dva montirana disciplinska postupka) i, pride, novčanu kaznu!

Prešlo u naviku

Pomenutoj direktorki nastavnica engleskog nije prva žrtva, već četvrta u nizu. Pa sad, čik, neka se neko usudi da nešto prozbori, makar i šapatom. U školu u Čenti uvukao se strah. Nastavnici, maltene, hodaju na prstima. Boje se svoje senke. Zaziru jedni od drugih, jer se ne zna ko će od kolega kasnije da preda „raport“ direktorici.

I od takvih nastavnika, koji žive u strahu da bi mogli ni krivi ni dužni da ostanu bez posla, treba očekivati da vaspitaju đake da sutra budu dostojanstveni ljudi? Pa i deca vide da su njihovi nastavnici nekako neprirodno ubledeli, sjadili se i do crne zemlje presamitili… tako da učenicima ništa drugo nije preostalo, već da s njima zbijaju šalu, sprdaju i rugaju im se.

Deca sve vide. Oni svojim očima nepogrešivo skeniraju mentalni i moralni sklop svojih nastavnika. Intuitivno ih čitaju gotovo kao otvorenu knjigu. Kada osete slabost svojih nastavnika, tada njihov autoritet toliko pada u dečjem poimanju stvarnosti, da takvi nastavnici više nisu u stanju da utiču na oblikovanje svesti učenika o pravim ljudskim vrednostima i vrlinama.

Spletkarenje kao vrlina

Naravno, ne treba sad svaljivati krivicu na đake, jer đaci su onakvi kako ih njihovi roditelji, učitelji i nastavnici vaspitaju. E sad, uzmemo li pomenuti slučaj, zamislimo šta sve dalje možemo očekivati u takvoj školi u kojoj deca odrastaju verujući da je spletkarenje, lažno optuživanje, kovanje zavera i slične podmukle rabote, nešto što je pozitivno i što je moralno i društveno prihvatljivo.

Iz ovakvog i sličnih primera terora u srpskim školama jasno proizilazi da se nikako jednom čoveku ne smeju dati u ruke sve poluge vlasti. Škola bi, čini se, daleko bolje funkcionisala kada bi u njoj postojao jedan nastavnički savet, kroz koji bi morale da prođu sve odluke školskih organa rukovođenja. Takav savet školskog kolektiva, sa devet do dvanaest nastavnika, bio bi onaj neprobojni zid za mnoge nezakonite radnje u prosvetnim ustanovama, počev od arčenja novca namenjenog za „tekuće održavanje“, „ugrađivanja“ u cene ekskurzija, do protivzakonitog zapošljavanja uz primanje mita ili protivzakonitog davanja otkaza „nepodobnim“ nastavnicima.

Petar Petrović

3 KOMENTARA

  1. Ovakvi karakteri kao sto je direktorka OŠ u Čenti već postoje u
    mnogim delima i naše i svetske književnosti. Setite se samo Makijavelija i njegovog IL PRICIPE (iliti VLADALAC), koji do cilja ne bira sredstva ili, pak, Šekspira i njegovog The Merchant of Venice (Mletacki trgovac) gde pohlepnog i krvožednog Jevrejina,
    zelenaša Šajloka, stiže zaslužena kazna jer želi da odseče funtu mesa sa mletačkog trgovca iz čiste mržnje i zlobe. Ako već niste do
    sada sve to pročitali, savetujem vam da što pre to učinite jer ćete
    lakše podneti ovo vreme zla i nepravde dok ne dodje na scenu mudri
    sudija Demijan i sprovede pravdu kakva treba da bude.
    Za sve vernike hrišćane – BOG je već izdao svoju naredbu:
    NE LAŽI, NE KRADI, NE UZIMAJ NIŠTA ŠTO JE TUDJE!
    Pa ko su onda ti ljudi kojima je data vlast u školama i prosveti?
    To su ona deca koja ne poštuju mudru izreku koju smo svi čuli kao deca od svojih roditelja, baka i deka, a to je –
    KO LAŽE, TAJ KRADE, A KO KRADE TAJ IDE U ZATVOR!
    To su deca koja su odrasla u ljude bez poštovanja oca, majke, predaka, brata i druga, prijatelja i kolege, pa i nepoštovanja samog BOGA! To su ljudi bez moralnog zakona, to su neki „drugi ljudi“ koje ja ne mogu da nazovem – human beings, ili u prevodu-
    humana (ljudska) bića.
    Kao što je rekao veliki filozof Emanuel Kant:
    KADA JE ZVEZDANO NEBO NADA MNOM I MORALNI ZAKON U MENI, ONDA ZNAM
    DA JE IZNAD MENE BOG I DA JE U MENI BOG!
    Dakle, ako je BOG u vama, ovakvi jadni i patetični likovi kao što je direktorka osnovne škole u malom selu pitome ravnice, u Čenti –
    neće vam moći ništa uz sve janjičare i poturice kojima se okružila.
    UVEK VERUJTE U PRAVDU I IDITE HRABRO NAPRED! HRABRE SREĆA POMAŽE!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime