Skupštinska škola mržnje i cinizma

0
591

Kao i uvek u ovakvim prilikama, za divljenje je naprednjačka brzina reagovanja na svaku kritiku i žestina napada na lik i delo onoga ko je izgovori

Otkako je u Srbiji pre tridesetak godina ponovo uspostavljeno višestranačje, Narodna skupština je postala svojevrsna škola mržnje, cinizma i uopšte lošeg ponašanja. U njoj su glavnu reč vodili poslanici vladajućih stranaka, među kojima su se posebno isticali vođa radikala Vojislav Šešelj i njegov najbolji učenik Aleksandar Vučić.

Kada se SRS raspao, a Tomislav Nikolić osnovao SNS, mnogi su dotadašnji radikali postali „naprednjaci“ i posle nekoliko godina i uspeli da se ponovo dočepaju vlasti.

A, kao što se i moglo očekivati, njihov odnos i ponašanje prema političkim protivnicima i neistomišljenicima ostali su potpuno isti, što se može lako zapaziti ako se prate sednice Narodne skupštine.

Nedavno je najviše predstavničko telo naše zemlje usvojilo takozvani „Tijanin zakon“, kojim se uvodi doživotna kazna zatvora za najteža krivična dela. U njih spadaju i svirepo ubistvo maloletnih osoba, ali i teška dela protiv državnog uređenja i bezbednosti Srbije“, a za koja osuđeni ne mogu posle određenog broja godina podneti molbu za puštanje na slobodu. Predlog zakona donet je pred poslanike bez prethodne javne rasprave, i očigledno je da se stručnjaci o njemu nisu izjašnjavali, već je glasačka mašina naprednjačke koalicije bez ikakvih nedoumica izglasala ponuđeni joj tekst.

I sve bi se verovatno završilo bez ikakvog iznenađenja i talasanja da nije bilo emisije „Utisak nedelje“, u kojoj je sudija Apelacionog suda Miodrag Majić obrazložio svoje neslaganje za „Tijaninim zakonom“. On je smatrao da ga nije trebalo usvojiti pošto se struka o njemu nije izjasnila i jer nije bilo javne rasprave, dodajući da je on u suprotnosti sa međunarodnom konvencijom koju je Srbija potpisala.

Sasvim predvidljivo, već na sledećoj sednici Narodne skupštine otvorena je rafalna paljba na sudiju Majića. Predvodili su je, kao i obično, Aleksandar Martinović i Marijan Rističević, a pridružili su im se ministarka pravde Nela Kuburović, Aleksandar Marković, Vladimir Marinković, Maja Gojković…

Oni su dosta vremena svojih skupštinskih kolega utrošili, ne na opovrgavanje tvrdnji sudije Majića, već na opisivanje njegovog lika i dela, u prvom redu – njegove sudijske karijere. Majićeve presude označili su kao veoma sumnjive, odnosno da je na njih (verovatno) uticao novac šiptarskih terorista ili lobista koji za njih rade.

Tako je Skupština, posle izglasavanja Zakona o doživotnom zatvoru, nastavila posredno priču o njemu, napadima na sudiju Majića, „koji vrši pritisak na Skupštinu, koja se suočava sa bujicom farisejstva, licemerja, lažnog humanizma, onih koji vode besomučnu kampanju protiv predsednika Aleksandra Vučića, vlade, poslanika skupštinske većine…“

Nije potrebno mnogo razmišljati da bi se shvatilo kako glavni cilj napada nije sam sudija Majić, već je osuda njegovog istupa jasna opomena svakome ko bi osetio potrebu da mu se pridruži i ukaže na loše strane raznih predloga i zakona štetnih po opšte a korisnih za pojedinačne interese. Napadi nisu mnogo pokolebali sudiju Majića, jer se nije ni nadao kako će njegove primedbe biti drugačije dočekane. On misli da je obaveza svakog stručnjaka da izrazi svoj stav, bez obzira na posledice koje ga očekuju, a istupe dežurnih sejača mržnje i cinizma u Narodnoj skupštini shvata kao „način da se isključi struka iz svake debate, u kojoj se strukom nazivaju oni koji kao eho ponavljaju njihove stavove, a one koji im se protive optužuju“.

Kao i uvek u ovakvim prilikama, za divljenje je naprednjačka brzina reagovanja na svaku kritiku i žestina napada na lik i delo onoga ko je izgovori. Još više –veština da se na primedbe odgovori jedino osudom i nipodaštavanjem kritičara.

Vojislav M. Stanojčić
Izvor: stanjestvari.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime