Često se u našoj javnosti mogu čuti veoma ozbiljne kritike na način kako se odvijaju rasprave u Narodnoj Skupštini. One se, često sa puno prava, porede sa cirkusom, rijaliti programima i paradom neodmerenosti i izliva najgrubljih ličnih uvreda i ostrašćenih partijskih obračuna. U svim relevantnim istraživanjima koja se bave ugledom i uticajem naših javnih ustanova i institucija Narodna skupština se uvek nađe na izuzetno niskom nivou podrške. Ali bez obzira na ove poznate činjenice delovanje Narodne skupštine gotovo nepogrešivo pokazuje, i pored veoma nerazvijene političke kulture, stvarni raspored političkih snaga i, pre svega, otkriva karakter vladavine koja je uspostavljena nakon proteklih parlamentarnih izbora.
Rasprava o ekspozeu mandatara Aleksandra Vučića se pokazala kao nepogrešivi politički seizmograf. Nakon završene maratonske sednice koja je trajala gotovo tri dana jasno se pokazalo da je naš parlament samo obična kulisa, ili, bolje rečeno, otvoreni podijum za jednog čoveka koji je demonstrirao apsolutnu dominaciju izvršne vlasti nad zakonodavnom, a poslanici njegove vladajuće većine samo su bili ponizni statisti, čiji je zadatak bio u tome da ne dozvole da dođe do iole ozbiljne rasprave ili da neko od poslanika opozicije ugrozi neprikosnoveni i sveznajući položaj njihovog velikog vođe.
Ova rasprava je pokazala da se više i ne krije otvorena namera u građenju kulta vođe koji je ovom prilikom demonstrirao svoju autoritarnost i netrpeljivost ne prihvatajući osnovni postulat demokratije i parlamentarizma – slobodni i kritički dijalog.
Većinu suvislih primedbi koje su se jedva probile kroz cenzuru predsedavajućeg Parlamenta on je tumačio kao izraz mržnje koja je upućena lično njemu. Zato je usledio niz izuzetno grubih ličnih obračuna sa poslanicima koji su samo pokušali da ukažu na niz nedoslednosti u izloženom ekspozeu. A suština parlamentarizma i jeste u raspravi i sučeljavanju različitih mišljenja i stavova, što je ova skupštinska većina svojim ponašanjem potpuno negirala, sledeći samo jasno iskazanu nameru da kandidatu za premijera omogući da na što arogantniji, bahatiji i u nekoliko navrata veoma prizeman način demonstrira svoju apsolutnu moć.
On svojim nastupom nije nastojao da ponizi i najgrublje diskvalifikuje samo predstavnike opozicionih partija (onih koje to zaista jesu), već je otvoreno delegitimisao i dezavuisao i poslanike vladajuće većine, svodeći ih na poslušničku glasačku masu, čiji je jedini zadatak da što više istakne njegovu „ istorijsku“ i epohalnu ulogu u preumljenju i preobražaju Srbije.
To je svojevrsna demonstracija političkog sadizma, u kome nema mesta za poštovanje elementarnih principa demokratije, niti minimuma pristojnosti.
Đorđe Vukadinović je u svojoj izjavi listu „Danas“ najpreciznije ocenio rad i atmosferu u kojoj se odvijalo ovo zasedanje Skupštine. „Svakome ko je i površno pratio prethodnih dana događanja u Skupštini Srbije jasno je da se tamo gaji kult vođe koji demonstrira beskonačna i egomanijačka izlaganja. Vučić se junači pred parlamentom u kojem sedi većina njegovih poslanika, opoziciji se ne dozvoljava čak ni pravo na repliku, dok na galeriji sede njegovi botovi, odnosno, zaposleni u beogradskim javnim preduzećima i opštinskim upravama koji su tu dovedeni da se dive „carevom novom odelu“. Čuva ga predsednica parlamenta, preko sto poslanika plus pomenuti botovi“.
Jasna je bila namera u odnosu na predstavnike opozicionih partija da se tokom ovog parlamentarnog zasedanja sprovede taktika njihovog provlačenja kroz skupštinskog „toplog zeca“, te tako u potpunosti dezavuiše, diskvalifikuje i obesmisli delovanje opozicije u Parlamentu. Na taj način bi se raščistio teren za nesmetano delovanje skupštinske većine kako bi mogla da sprovodi epohalne namere i buduće, do sada neviđene poduhvate svog neprikosnovenog vođe. A upravo je skupštinska većina uvek (bez obzira na restriktivni skupštinski poslovnik koji je donela Demokratska stranka) dužna da obezbedi osnovne uslove za vođenje demokratske parlamentarne rasprave.
Ovo zasedanje nam je poslalo jasnu poruku da će opozicioni poslanici i opozicione stranke biti ućutkivani i sputavani na najbeskrupuloznije načine, što je i na ovoj sednici toliko puta beskrupulozno demonstrirala predsednica Parlamenta Maja Gojković. Ona je svoj zadatak veoma revnosno ispunila.
Zato je i vrhunac licemerstva sadržan u odgovoru Zorane Mihajlović potpredsednice vlade na pitanje kako ocenjuje nastup opozicije. “Očekivala sam više. Više argumenta, konkretnih kritika, možda i koje rešenje. Umesto ozbiljne rasprave o ekspozeu u kome je jasno predstavljen put Srbije i ciljevi koje treba ispuniti videli smo samo ličnu frustriranost poslanika premijerom Vučićem, salve uvreda na njegov račun“. Ona svakako nije primetila da nije bilo ni elementarnih mogućnosti da neko predloži neko konkretno rešenje ili uputi kritičku primedbu. Kao što verovatno nije primetila ni salve uvreda, nipodaštavanja i diskvalifikacija koje je Aleksandar Vučić neprestano upućivao poslanicima iz redova opozicije, služeći se pri tom njemu tako poznatom radikalskom retorikom.
Vučić je još jednom pokazao da ne poštuje instituciju parlamenta, jer se prema poslanicima – i to ne samo poslanicima opozicije – odnosio sa neprikrivenim prezirom, nipodaštavanjem i arogancijom koja ne priliči državnom službeniku, koji bi trebalo da bude državnik, a ne ostrašćeni stranački aktivista i aparatčik koji u svojim nastupima citira opskurne tabloide koji su u njegovoj otvorenoj službi. Ali ne samo tablodi, već i ostali mediji koji su deo njegove medijske podrške. Oni su pokazali do koje mere može ići podaništvo i slugeranjstvo u propagiranju jedne političke opcije.
Nedeljnik „Ekspres“ je otišao korak dalje i u svom novom broju doneo specijalni dodatak – celovit tekst Vučićevog „istorijskog“ ekspozea koji treba da nadahnjuje i buduća pokolenja, jer se on može smatrati i kao naučni rad – kako je je rekla jedna od egzaltiranih poslanica vladajuće većine.
Vredno je zabeležiti i reči iz uvodnika urednika ovog prorežimskog nedeljnika Branka Miljuša: “A kad pogledaš Srbiju, ko je danas spreman u njoj da preuzme rizik ili bar delić rizika koji je recimo preuzeo sam premijer?“
Ivan Radovanović, novinar ovog lista otkrio nam je šta je prava suština ovog ekspozea: “I ako vas na kraju zanima o čemu je ovaj naš pričao šest sati, evo da vam kažem. Pričao nam je o tome da ne treba više da budemo pleme i da treba državu da pravimo. I uzalud je pričao, sve mi se čini“. Očigledno je da je „ovaj naš“ Aleksandar Vučić ta „istorijska“ ličnost koja treba da nas prevede iz plemenskog uređenja u uređenu državu, jer izgleda da u tumačenju ovih naprednjačkih propagandista istorija i počinje sa njihovim neprikosnovenim „državotvornim“ vođom.
Ova parlamentarna rasprava je konačno raspršila i veštački podstrekivanu iluziju o postojanju tzv. građanske opozicije oličene u predsedniku LDP Čedomiru Jovanoviću i njegovim poslanicima. Upravo su oni požnjeli najviše pohvala i blagonaklonosti velikog vođe za njihove, kako je on to okarakterisao, konstruktivne i dobronamerne diskusije. I pored upornog i besramnog nuđenja LDP nije uspeo da se ugura u novu vladu, što je dovelo do otvorenog političkog i moralnog bankrotstva i sunovrata ove stranke, bez obzira što se oni pozivaju na žarku želju da zajedno sa premijerom Vučićem učestvuju u „evropeizaciji i modernizaciji Srbije“. Predstavnici LDP-a su u mnogo navrata tvrdili da je SNS preuzeo glavne ideje njihovog programa, a politički analitičar Zoran Panović tvrdi da je rešenje za Srbiju da SNS postane velika proširena Liberalno Demokratska Partija. Ali to se očigledno za sada neće desiti (bar ne javno).
Aleksandar Vučić se u svojim dugotrajnim i neodmerenim skupštinskim odgovorima, pored ostalog, obrušio na političke analitičare, naročito apostrofirajući NSPM, tvrdeći da je Boris Tadić „kupovao podršku“ ovog uglednog i uticajnog sajta. A da su se on ili njegovi medijski propagandisti, botovi i spin mešetari bar malo potrudili da prelistaju tekstove koji su objavljivani na NSPM za vreme vladavine Borisa Tadića i DS mogli su se uveriti da je upravo na ovom portalu objavljivano mnoštvo tekstova koji su bili najžešća kritika delovanja DS i načina vladavine Borisa Tadića kao predsednika (ali je, s razlogom, kritički ukazivano i na nastajuću naprednjačku „alternativu“) .
Ništa od toga nije bilo u fokusu njihove pažnje, jer je jedino važno bilo uguštiti i moralno dezavuisati svaki kritički glas, jer – to je sada više nego jasno – vladajuća stranka i njen vođa ne mogu da prihvate osnovni postulat demokratske političke kulture da kritički dijalog i kvalifikovana i slobodna rasprava čine osnovno jezgro i smisao postojanja parlamentarnog života i njegovog funkcionisanja, a da je kritička javnost najvažniji politički i demokratski korektiv za svaku vlast.
Protekla rasprava o ekspozeu mandatara Vučića samo je pokazala da se više i ne kriju autoritarne i antidemokratske tendencije u političkom delovanju vladajuće stranke, kao i namera da se u potpunosti pacifikuje delovanje Narodne Skupštine, a da se poslanici opozicije marginalizuju i tako spreči ne samo svaka mogućnost ozbiljnog kritičkog mišljenja i dijaloga, nego i samo postojanje i funkcionisanje opozicionih stranaka.
Marinko M. Vučinić
NSPM
