Slatko od višanja

0
529

Nekoliko stanica uz bulevar je Cvetkova pijaca pa onda prekoputa, desno ispod doma zdravlja njegov stari kraj i ulica Ljube Davidovića a u toj ulici i zgrada u kojoj je rođen.

Tramvaj bi stigao za par minuta i bio bi tamo gde je bosonog odrastao ali neće tako, hoće da tamo stigne pešaka, da se svom starom kraju lagano privuče iza leđa, kradomice krećući se malim i uskim uličicama i da zaviri u svoje nekadašnje dvorište, u svoju bivšu školu, salu za trening, poljanče za igru u dnu ulice i konačno u toplu kuhinju svog odrastanja iz koje su se širili neponovljivi mirisi …

Hoće Neša da svoj stari kraj posle toliko godina razdvojenosti zaskoči dečački razdragano, s leđa pa da ga pita: Pogodi ko je?

Nakon nekog vremena i pre no što je stigaotamo gde je naumio, menja plan i ulazi u poznato dvorište i kuca na jedna posve izanđala mada dobro poznata vrata jedne stare i za njega možda najuglednije kuće kod Cvetka i kada se otvore vrata nepogrešivo i unatoč tolikim godinama prepoznaje majku svog školskog druga koja začuđujuće sveže i zdravo izgleda.

Oh, kako Neša voli ovakve situacije. Sav drhti od sreće, srce će mu iskočiti ali se šeretski suzdržava.

„Dobar dan, je l‘ tu Jovica?“, pita krajnje ozbiljno.
„Nije trenutno tu, a ko ga traži?”, odgovara mu tetka Milunka i odmerava nepoznatog čoveka pred svojim vratima.
„Školski drug“, kratko al i sada sa širokim osmehom joj odgovori.
„Koji?“, prihvati osmeh dobra žena.
„Najbolji“, siguran je u sebe ali ne samo u sebe…
„Nešo ti si“, pogodi iz prve obradovana Jovanova majka, briše ruke o kecelju da se rukuje, pa onda spusti pogled na njegove noge.
„Znaš da si uvek bio bos kad si dolazio“, duboko sleže ramenima od miline. Staramajka ga se seća po nečemu što se nekad računalo kao odvažnost među decom.

Da Vas podsetimo:  Tužilaštvo BiH formiralo predmet protiv Dodika

Ulazi u dobro poznate sobe da sačeka bivšeg i to kakvog školskog druga. Jovičin tata i nana nisu više sa njma, a sestra se srećno udala obaveštava ga Milunka.

“Sami smo nas dvoje u svakodnevnoj brizi jedno za drugo”, kaže mu uz setni osmeh.
“Jovica se nije ženio, niti se nešto posebno trudio po tom pitanju.”

Neša prelazi pogledom po unutrašnjosti prave kuće od crvene, nepečene cigle. Sve je kao nekad čak i nameštaj iz dalekih šezdesetih, što Neši daje nekadašnju mladalačku energiju. Milunka pred Nešu iznosi skoro zaboravljeno slatko od višanja iz dvorišta sa ukusom beogradskog predgrađa koje ga samo po sebi tera da se podseti na mirise detinjstva pa se dvaput posluži.

Uto, baš kad je kafa provrila, stiže zadihan Jovan sa dečijim, znatiželjnim izrazom lica, koje ne može da sakrije ni fazonirana bradica i dva drugara iz školske klupe komuniciraju više očima nego rečima, grčevito tražeći onaj iskreni dečji duh koji skoro da je iščilio iz njihovih bića. Skoro ali nije. Crno-bele fotografije koje ljubopitljivo preturaju dobile su vremenom još jednu zlatnu boju, sivo-žutu.

Nenad Simić – Tajka

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime