Srbi nikada nisu oskudevali u velikim i časnim vojskovođama, kao ni u odgovarajućim vojnicima, jer srpski narod nikada nije oskudevao ni u moćnim, beskrupuloznim i lažljivim neprijateljima.
Ali ne retko je usud njegovih predvodnika bio da u ime svog naroda na kraju puta ponesu krst Hrista Spasitelja, iskape pehar mučeništva.
To je golgotni usud i generala Ratka Mladića, već godinama zazidanog u kazamatu Zapada. Slava mu, za života i za sva vremena!
Podsetimo se, prethodno, poslednjih godina života i mučeničke smrti generala Draže Mihajlovića, koji je poveo „prvu legendarnu gerilu protiv Hitlera u porobljenoj Evropi“, tako poljski istoričar Januš Pijekalkijevič, da bi potom doživeo proganjanje, hapšenje, ponižavajuću farsu od „sudskog postupka“ i egzekuciju od strane Titovog komunističkog režima.
I to zbog apsurdne optužbe „saradnje sa nacistima“, protiv kojih se borio. On, koji je upravo zbog saradnje sa okupatorom osudio Dimitrija Ljotića i četničkog vojvodu Kostu Pećanca na smrt (poslednja presuda je bila i izvršena).
Prvo bezmerno hvaljen i slavljen, potom glatko izdat od strane Zapada.
Frontovi na Balkanu u svetskim ratovima i u vreme protivpravne NATO-agresije pri nasilnom raspadu druge Jugoslavije na kraju 20. veka ukazuju na tačnost izreke da se istorija ponavlja (nekada kao farsa, na Balkanu uvek kao tragedija), jer svaki put se isto desilo – na jednoj strani moćne armije Zapada zajedno sa svojom lokalnom hrvatskom, bosansko-muslimanskom i kosmetsko-albanskom pešadijom na jednoj a Srbi na drugoj strani.
Odnosno – na pravoj strani istorije.
General Ratko Mladić nije bio optužen i osuđen zbog saradnje sa napadačkim NATO-paktom, već zbog borbe protiv te njegove lokalne pešadije, na prvom mestu protiv bosansko-hercegovačkih muslimana i njihovih najbližih saveznika i dokazanih glavoseča, sa svih strana sveta nadošlih islamističkih mudžahedina.
Jer njemu je, kako bi moglo drugačije da bude, bio poznat kako fenomen ponavljanja istorije, tako i strašni Srbocid hrvatske države 1941-1945, pri kome je bosansko-muslimansko „cvijeće hrvatskog naroda“ igralo jednu vrlo značajnu i vrlo aktivnu dželatsku ulogu u toku četvorogodišnjeg pomora Srba.
Ali sud pobednika ICTY (Haški tribunal) je njegovo komandovanje nazvao – genocid.
A šta drugo, kada su zapadni političari i mediji već pre početka građanskih ratova u drugoj Jugoslaviji započeli masivnu kampanju koncertirane demonizacije Srba, obelodanjujući vrlo profesionalni i očigledno već odavno pripremljeni scenario dolazećih zbivanja, sa jasno determinisanim ulogama pobednika i gubitnika.
Autori, scenaristi, režiseri, producenti, statisti, kao i inicijatori i finansijeri, realizovali su svoj globalni projekat virtualizacije stvarnosti na skoro maestralni način a izmanipulisana podanička publika je spremno aplaudirala forsiranom uniformisanju svoje svesti.
Zaslužni uzor i putokaz za delanje današnje veštačke inteligencije, programirane isključivo na uspeh sopstvenih projekata i lišene svake empatije, etike i morala, ljudskosti.
U Nemačkoj je to sveobuhvatno ispiranje mozga domaće i svetske javnosti započeo jedan hrvatski rimokatolički sveštenik, Josip Dubovečak iz Varaždina, već u avgustu 1991, dakle mesecima pre početka ratnih zbivanja i svih njihovih, po pravilu surovih pratećih pojava:
„U Srbima se krije nešto satansko, nešto genetski pokvareno!”1
Trošni nasip na obali istine i osnovne humanosti je time bio provaljen, došla je poplava, stampedo latentnog i konačno razularenog rasizma. Opet jednom bio je pušten zli duh iz boce, otvorena Pandorina kutija, jer ah! taj srpski Prometej je ne samo ukrao vatru bogovima (Zapada), već se usudio i da preživi svetske ratove i ono Kajtelovo naređenje u vreme nacističke okupacije: „Za svakog ubijenog Nemca, streljati sto Srba!“, pa šta više i Srbocid hrvatske države 1941-1945.
Tako da se samo orilo:
„Civilizovani hrišćanski svet treba da stane na put orijentalnom varvarskom despotizmu i jugosrpskom neoboljševičkom militarizmu!“2 (…)
„Gnusna neman velikosrpskog ekspanzionizma, kao i pangermanskih ambicija Trećeg Rajha, hrani se istim eugenističkim teorijama!“3 (…)
„Krajnosti srpske bestijalnosti… silovanje Bosne i mahniti srpski fašizam iza njega… Srpska varvarstva (…) i zaključno
„Bosna 1992-1995: Genocid nad preko 300.000 Muslimana i sistematsko silovanje preko 100.000 Muslimanki od strane hrišćanskih Srba!“4
Sve ove beskrupulozne laži i besramne klevete su se potom naravno pokazale bespredmetnim, no šta kažu činjenice, šta je istina? Jer Mladić (i ne samo on) bio je osuđen pored ostalog tj. na prvom mestu zbog zločina genocida.
Samo nekoliko proverenih i proverljivih podataka o tom kontekstu:
ICTY (Haški tribunal) potvrđuje i sam da je on, tadašnji srpski glavnokomandujući general, naredio, organizovao, kontrolisao i sproveo sigurnu i dobrovoljnu evakuaciju preko 20.000 bosansko-muslimanskih staraca, žena i dece.
To su, inače, neposredno po zauzimanju Srebrenice od strane vojske RS a posle navrat nanos bekstva Nasera Orića i hiljada njegovih vojnika prethodnog dana ka Tuzli, nedvosmisleno i u pisanoj formi potvrdile i holandske UN-jedinice sa lica mesta, zajedno sa predstavnicima srpske i bosansko-muslimanske strane:
„Evakuacija muslimanskog stanovništva je u kooperaciji sa srpskim vojnicima pod komandom generala Ratka Mladića protekla mirno i bez incidenata a na sopstvenu želju stanovnika (…)“ a od značaja je sigurno da prvobitno nijedna od prisutnih organizacija Zapada (UNHCR, THW, IRK, organizacija „Lekari bez granica“, itd.) nije izveštavala o masovnim ubistvima. To činjenično stanje je podvukao i holandski komandant sa lica mesta Tom Karremans u jednom intervjuu 24. VII 1995. i – tada mu još uvek niko nije protivurečio.5
Da li je to masovno i logistički zahtevno zbrinjavanje stanovništva protivničke strane u ratnim uslovima dakle bio jedan genocidni ili jedan duboko humani čin generala Ratka Mladića?
Bez ikakve težnje da se u Srebrenici očigledno počinjeni ratni zločini relativizuju, mora se konstatovati da se već ova činjenica masovne evakuacije bosansko-muslimanskih civila dijametralno suprotstavlja suštini definicije zločina genocida, pri kome se teži „potpunom uništavanju jedne ljudske populacije, bez obzira na pol i uzrast žrtava“.
Jer – kakav to genocid, dakle narodoubistvo može da bude, kada apostrofirani „genocidni zločinci“ prvo puštaju na slobodu najveći deo članova „ciljne grupe žrtava“, koju pak većinski čine žene i deca, znači – oni delovi populacije, koji prevashodno osiguravaju biološko preživljavanje dotične ljudske grupacije?
Govori li to za nameru uništenja, iskorenjivanja jednog naroda?
Za promisliti je i još jedna značajna negativna dimenzija ove konstrukcije Haškog tribunala (ICTY), naime, da ako bi svaki ratni zločin, koji naravno zahteva pravno i moralno sankcionisanje, bio tako olako (i neodgovorno) proglašen genocidom, onda je neminovno inflacioniranje (= obezvređivanje) i banalizovanje ovog „najstrašnijeg zločina, koji istorija čovečanstva poznaje“ (Rafael Lemkin).
Aušvic i Jasenovac, koji se uvek, svuda i na svakoj strani ponavljaju? Banalno, zar ne?
Čemu znači tolika huka i halabuka, šta je tu izuzetno, pa to su kroz istoriju svi mogući činili i čine… Zašto onda ne i Adolf Hitler, Hajnrih Himler, Ante Pavelić i Fra Sotona Filipović-Majstorović?
Šta bi bolje sebi mogli da požele svi ti neljudi, koji su bili odgovorni za velike genocide u Evropi sredinom 20. veka, za Holokaust nad Jevrejima, Samudaripen nad Romima i Srbocid hrvatske države 1941-1945?
Direktor „Centra Simon Vizental“ Efraim Zurof (Efraim Zuroff) komentariše:
„Voleo bih da su nacisti sklonili jevrejske žene i decu pre svog krvavog pohoda, umesto što su ih ubili, ali to se nije desilo, kao što znamo. Ni Ruanda i Holokaust nisu isto, iako su zločini koji su se dogodili u Ruandi mnogo sličniji Holokaustu od onoga što se desilo u Srebrenici. Ali, opet, to nije isto (…)
Koliko znam, ono što se tamo u Srebrenici desilo ne odgovara opisu ili definiciji genocida.
Mislim da je odluka da se to nazove genocidom doneta zapravo iz političkih razloga. Očigledno je da se dogodila tragedija, nedužni ljudi izgubili su život i treba da se sačuva sećanje na njih (…)“6
Kada je, međutim, tadašnji holandski Glavnokomandujući general Hans Couzy godinu dana kasnije u svojim memoarima odlučno tvrdio da se „u Srebrenici nije dogodio nikakav genocid bosansko-srpske vojske nad muslimanima i da je zato komandujući oficir Tom Karremans 17. VII 1996. šta više unapređen“, onda se na njega već sručila masa prigovora i uvreda, poruga i optužbi a uz obrazloženje „da je ta tvrdnja od strane ICTY jednim ubedljivim jednonedeljnim dokaznim postupkom u međuvremenu opovrgnuta“.7
Time je npr. i svedočenje holandskog kapetana Shoutena, koji se u to vreme nalazio na licu mesta, znači postalo bespredmetno:
„Svako optužuje svakog a niko ne iznosi nikakve dokaze. Ja upravo poimam, da određeni krugovi u Holandiji po svaku cenu žele da dokažu izvršenje nekakvog genocida.
Ako su se masovna streljanja zaista odigrala, onda bi Srbi morali da su ih neverovatno dobro sakrili. Ja lično ne verujem ni u šta od toga. Samo jedan dan posle „Slučaja Srebrenica“ stigao sam, naime, u Bratunac i ostao tamo punih osam dana. Mogao sam da idem kuda god sam hteo, dobijao od Srba svaku moguću podršku i niko me nikada i nigde nije zaustavljao.“8
Ali i svako dete (na Zapadu) zna da: „Srbi su prljave ubilačke životinje… Oni… krše sporazume… silovatelji … obično su pijani od rakije… hladni su i surovi okupatori… imaju čudne navike, nalik na životinjske…“9, kao i: „Srbi, psi i tvorovi sa balkanskog đubrišta!”10, tj. da su oni: „Rasa parija, trule jabuke u buretu Evrope. Oni moraju da budu neutralisani!”11 odnosno da „To nisu ljudi, to su ljudožderi!”12
Humanisti, koji 1999. govore o „rasi parija“, koja mora da bude likvidirana? Ne 1933, ne 1941, ne 1944 i 1945.
Tako da se (na Zapadu) verovatno niko nije iznenadio, kada se i tadašnji američki predsednik Bil Klinton okušao kao istoričar: „Srbi nisu izazvali samo Prvi svetski rat, ne, bez njih ne bi bilo ni Holokausta!”13
Epohalno otkriće Epstinovog prijatelja, koje miriše na Nobelovu nagradu!
Za vrlog Bila Klintona, vrhovnog komandanta američke vojske na krajnje humanom zadatku među Srbima. Ovde svedočanstvo jednog španskog očevica sa lica mesta o toj plemenitoj misiji spasavanja civilizacije:
„Više puta protestvovao je naš pukovnik kod NATO-komandanata, jer su birali mete koje nisu bile vojne. Izbacili su ga iz kancelarije sa psovkama (…) Jednom prilikom došla je kodirana naredba severnoameričkih oficira, da bi trebalo da bacimo anti-personalne bombe na lokalitete Prištine i Niša. Pukovnik je odbio sve to zajedno i, nekoliko dana kasnije, stiglo je naređenje za njegov premeštaj (…)
Još otkad smo stigli u Italiju, nije bilo kraja ponižavanjima i uvredama. Davaoci naređenja su samo severnoamerički generali, i niko više (…) Oni razaraju zemlju bombarduju je novim oružjima, otrovnim nervnim gasovima, površinske mine se bacaju padobranima, bombe sadrže uranijum, crni napalm, sterilizujuće hemikalije, koje se rasipaju da bi zatrovale useve i upotrebljavaju oružja, o kojima čak ni mi još uvek ništa ne znamo.
Severnoamerikanci čine jedno od najvećih varvarstava, koja se mogu počiniti protiv čovečanstva.“14
Tako je eto i „ljudožder iz rase parija, balkanski tvor i prljava ubilačka životinja“ Ratko Mladić bio osuđen zbog – genocida. Dok bosansko-muslimanski komandant Srebrenice Naser Orić nije, naprotiv, bio je apsolutno rehabilitovan.
Iako su njegove oružane snage (iz srebreničke „demilitarizovane UN-zone“) dokazano i prethodno uništile oko pedesetak (tj. mnogo više, ako se svako nastanjeno mesto, zaseok, itd. posmatra kao zasebna celina15) srpskih sela u okolini Srebrenice i ubile preko 2.500, po nekim izvorima oko 3.300 Srba (muškaraca, starih ljudi, žena i dece, što i po UN-Rezoluciji uključuje kvalifikaciju genocida, znači pokušaj uništenja čitave grupe žrtava). A čak i prema samovoljnoj reviziji ove Rezolucije od strane Haga („pokušaj eliminisanja dela ciljne grupe žrtava“), to je bilo pedesetak ili više genocida – kako nda oslobađanje od svake krivice?
Jer to je bilo dobro poznato javnosti Zapada i naravno Haškom tribunalu (ICTY).
Jedan američki novinar je npr. posetio Orića početkom 1994. u Srebrenici i intervjusao ga: „Ratni trofeji Nasera Orića ne krase zidove njegovog udobnog stana, oni su ovekovečeni na jednoj video-kaseti, na kojoj se vide spaljene srpske kuće, obezglavljeni leševi rasporenih stomaka. Orić komentariše, zavaljen u meku sofu: „Te noći nismo mogli da upotrebljavamo vatreno oružje“. Muslimanski zapovednik Orić je sigurno najokoreliji čovek u ovom gradu, koji je od strane Saveta bezbednosti UN proglašen „zaštićenom i demilitarizovanom zonom.“16
Primedba: Holandska UN-jedinica iz Srebrenice je potvrdila da su Orićeve snage u jačini od oko 4.800 ljudi njima 1993. predale samo „oko 300 komada, najvećim delom zastarelog tj. neispravnog oružja“,17 tako da se oznaka „demilitarizovana“ zona teško može smatrati primerenom.
Jedan kanadski novinar je Orića takođe posetio u januaru 1994. isto tako u Srebrenici i dobio priliku da se upozna sa dotičnim „ratnim trofejima“: „Goruće kuće, svuda leševi, odsečene glave, ljudi koji beže. Orić se sve vreme smejuljio i divio svome „delu“.
Kada su se u sledećoj sceni pojavili raskomadani leševi, Orić je razliku objasnio rečenicom: „Ove smo ispalili na mesec.“ a kada se potom pojavilo jedno mesto bez žive duše, on je požurio da izjavi: „Samo ovde smo pobili 114 Srba“.18
To mesto je selo Kravice a dotični masakar su Orićeve trupe izvršile na pravoslavni Božić, 07. januara 1993. I ne, ovaj „časni branilac Srebrenice od velikosrpskih agresora“ nije prethodno izdvojio starce, žene i decu i evakuisao ih na teritoriju pod srpskom kontrolom, te streljao recimo 14 Srba doraslih oružju, jer ih je eto smatrao u civilna odela preobučenim vojnicima, diverzantima, špijunima, on ih je sve „ispalio na mesec“!
Koliko je među tim nevinim i bespomoćnim civilnim žrtvama bilo članova familija onih srpskih vojnika, koji su potom zauzeli Srebrenicu i bili toliko obrhvani željom za osvetom, da su potpuno zanemarili reči Svetog Nikolaja Srpskog:
„Ko se osveti, taj se ne posveti!“
Jer general Ratko Mladić sasvim sigurno nije naredio nikakav masakar, to bi naime Haški tribunal (ICTY) isto tako sigurno obznanio i uveo u dokazni postupak, kao krunski dokaz postojanja genocidnog plana, dakle „specijalne namere“ (dolus specialis), bez koje po odgovarajućoj UN-Rezoluciji ne postoji zločin genocida.
Razlog je vrlo prost, takvo naređenje, namera i plan nikad nisu postojali.
U slučaju Nasera Orića, međutim, ta „specijalna namera“ se ne da prevideti, on je naime lično predvodio svoje bojovnike pri ubilačkim pohodima i masakriranju srpske nejači u okolnim selima. I hvalio se time severnoameričkim reporterima, kao što smo gore videli.
Ako ništa drugo, to je bio inicijalni zločin genocidnog karaktera.
Ali Orić nije eto pripadao onim „zlima“ i „varvarima“, kako je to tadašnji britanski premijer Toni Bler nadmoćno, samouvereno, upravo gebelsovski konstatovao:
„Rat protiv Srba nije više samo vojni sukob. To je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva!”19
Profesor političkih nauka na univerzitetu u Beču dr Walter Manoschek komentariše: „Ova skandalozna presuda baca svetlo na politički tendencioznu stranu ICTY i uopšte nije neophodno biti prijateljski raspoložen prema Srbima, da bi se presuda označila kao skandal (…)
Pored blage presude upada u oči da je već optužnica, koja je zanemarila Orićeve očigledne teške zločine pre jula 1995, trebalo da spreči sagledavanje njihove povezanosti sa događanjima posle zauzimanja grada od strane bosansko-srpske vojske.
Da sistematski pokolj srpskog civilnog stanovništva od strane Orićevih trupa u okolini Srebrenice od strane ICTY nije bio kvalifikovan kao „Zločin protiv čovečnosti“, govori dakle za političku agendu ovog tribunala.
Time je naime postalo moguće da se masakar bosansko-srpske vojske u julu 1995. liši konteksta, da se Srebrenica instrumentalizuje u smislu „srpskog zla“ a bosansko-muslimanska strana predstavi kao „jedina žrtva“.
Rehabilitacija Nasera Orića od strane ICTY predstavlja još jedan vrhunac ovog ciničnog poigravanja sa žalosnom, krvavom i kompleksnom istorijom raspada bivše Jugoslavije. Opravdana je bojazan, da će i proces protiv Karadžića isto tako odgovarati političkim tendencijama ICTY.“20
Autor je bio u pravu, no očekivanom osudom Radovana Karadžića na doživotnu robiju, naravno zbog „srpskog genocida u Srebrenici“, uklonjena je samo još jedna srpska „trula jabuka iz bureta Evrope“, zar ne?
Otrovni plodovi sistematske i besomučne dehumanizacije jedne ciljne grupe, ovog puta Srba na Zapadu, za koje se verovalo da su zauvek nestali posle Drugog svetskog rata i poraza nacizma, pomenimo još i to, nisu zaobišli, poštedeli ni decu i još jednom su demonstrirali, da onečovečenje nikada ne ostaje ograničeno na predviđene žrtve.
Ovde samo jedan primer:
Jedna kosovsko-albanska devojčica je posle NATO-napada 1999. na ostatak Jugoslavije i vojnog zaposedanja južne srpske provincije Kosovo i Metohija bila privremeno uhapšena od strane američkih UN-policajaca Charlie Gortano i Tom Pellegrini zbog ubistva jednog Srbina.
Njihova izjava o tom hapšenju glasi:
„Ta mala, jedva četrnaestogodišnja Albanka je upravo ubila, bukvalno umlatila jednog sredovečnog Srbina, razbila mu glavu na ulici prepunoj ljudi, usred belog dana. Na sva naša pitanja, ona je samo s čuđenjem tresla glavom i pitala sa svoje strane nas:
„Šta je vama, pa to je bio samo jedan Srbin?!“21
Zaključno, oslovimo jedno vrlo mučno i bolno, ali neizbežno pitanje – kako se postaviti prema činjenici, da su Srbi izručili Ratka Mladića, Radovana Karadžića i još mnoge druge branioce svog naroda ovim modernim inkvizitorima?
Nemoć malih, kukavičluk, oportunizam ili politički pragmatizam, državnički rezon, žrtvovanje pojedinaca u ime opšteg interesa? Malodušnost beskičmenjaka ili hrabrost dalekovidog zastupanja viših nacionalnih interesa, pa i po cenu kaljanja sopstvenog obraza?
Ljut, uskisli, gorak, natruli ukus u ustima međutim ostaje.
Jer, za podsećanje, i Miloš Obrenović je nesumnjivo bio istaknuta istorijska ličnost, zaslužan državnik, ali ništa ne može da ga opere od greha i sramote u odnosu na velikog Karađorđa.
U noći između 24. i 25. jula 1817. godine, naime, ubijen je vožd Đorđe Petrović Karađorđe, zajedno sa svojim pratiocem Naumom Krnarom, na trlu Dragića Vojkića u selu Radovanje kod Velike Plane. Ubistvo je izvršio Nikola Naumović, po dogovoru kneza Miloša Obrenovića i vojvode Vujice Vulićevića, Karađorđu vrlo bliskih ljudi, jer kumova.
„Bog na nebu, kum na zemlji“, kako kaže narod. Zemljaci, istovernici, saborci…
Njegovo telo je sahranjeno u Radovanjskom lugu, a glava odneta knezu Milošu. On je naredio da se sa nje odere koža, potom prepariše, usoli i odnese beogradskom paši a potom dalje u Stambol.
Karađorđe je, za podsećanje, i kod besmrtnog Petra II Petrovića Njegoša uživao ogromno poštovanje, dodatno podstakao njegov intelektualni i umetnički polet u odnosu na srpstvo i kosovski zavet, pa tako i „Gorski vijenac” počinje „Posvetom prahu oca Srbije”, kojom izražava priznanje i počast Voždu.
Da li je to bila nemoć malih, kukavičluk, oportunizam ili politički pragmatizam, državnički rezon, žrtvovanje pojedinaca u ime opšteg interesa od strane Miloša Obrenovića? Malodušnost beskičmenjaka ili hrabrost dalekovidog zastupanja viših nacionalnih interesa, pa i po cenu kaljanja sopstvenog obraza?
Ljut, uskisli, gorak, natruli ukus u ustima međutim ostaje.
No ovako ili onako, o svemu tome odlučuje sud istorije a finalno Božiji sud.
Što isto tako važi i u slučaju generala Draže Mihajlovića, koga je Titov komunistički režim progonio i ubio, ali lovili su ga, pronalazili i hapsili Srbi – Aleksandar Ranković, Slobodan Penezić Krcun, Jovo Kapičić a tužilac na montiranom sudskom procesu mu je bio Miloš Minić.
Čija žena Milka je rođenog brata Dušana Jankovića namamila u klopku i predala egzekutorima, svojim partijskim drugovima.
Teško da je u njihovom slučaju hrabrost dalekovidog zastupanja viših nacionalnih interesa igrala bilo kakvu ulogu. Oni su naime listom bili školski primeri „zamene vere“, beskompromisni i anacionalni ideološki konvertiti, njihov dvoglavi idol se zvao Marks Engels a jedini prorok bio Josip Broz.
Ne, Srbi nikada nisu oskudevali u velikim i časnim vojskovođama, kao ni u odgovarajućim vojnicima, jer srpski narod nikada nije oskudevao ni u moćnim, beskrupuloznim i lažljivim neprijateljima.
Ali ne retko je njihov usud bio da u ime svog naroda zaključno ponesu krst Hrista Spasitelja, iskape pehar mučeništva.
A katkad se osuda na nošenje krsta dešavala i sa grešnim srpskim udelom u tom pilatovskom nepočinstvu. To se naravno može i drugačije nazvati, kao što je to demonstrirao Boris Tadić, tadašnji predsednik Srbije na RTS povodom hapšenja Ratka Mladića od strane srpske policije 26. maja 2011:
„Pokazali smo da želimo u Evropu!“
A ako neko jednog dana pita njegove progonitelje, tužioce, sudije i tamničare o tome, kako žive sa tom do neba vapijućom nepravdom, dobiće odgovor:
„Šta je vama, pa to je bio samo jedan Srbin?!“
Mada možda i: „Pa zar vi niste uvek želeli u Evropu? On je eto stigao.“
To je golgotni usud generala Ratka Mladića, već godinama zazidanog u kazamatu Zapada. Slava mu, za života i za sva vremena!
Autor: Vladimir Umeljić
1 „Main Echo“, Aschaffenburg (Nemačka), 31. August 1991.
2 Frankfurter Allgemeine Zeitung, Frankfurt, leto 1992.
3 „Ethics and Freedom“, američki sajentološki časopis za ljudska prava, 1992.
4 Islam 101, New Hijra Year Book of Islamic and Middle Eastern Law/Brill, 10. 01. 2008, 1 Muharam 1429 AH.
5 „NRC Handelsblad“, Amsterdam, 24. VII 1995.
6 Vesti, Bad Vilbel, 17. VI 2015.
7 „Aufmümpfiger General befördert Karremans“, u: DIE WELT online am 12. VII 1996.
8 Intervju u holandskim novinama „Het Parool“, Amsterdam, 27. VII 1995.
9 Američki autori Eric Stover i Gillis Pervess u knjizi: The Graves: Srebrenica and Vukovar, New York, 1998.
10 Robert Frejzer, zamenik američkog pregovarača za Balkan, Ričarda Holbruka. Prema Holbrukovom svedočenju, Frejzer je ovo izgovorio dan pre svoje pogibije na bosanskoj planini Igman, 18. avgusta 1995.
11 Tamara Honor, „The European“, London, 1998.
12 „TV France“, Paris, 2. III 1999.
13 Hannes Hofbauer, Balkanski rat: Razaranje Jugoslavije 1991-1999. Izdavač: Filip Višnjić, Beograd, 2001.
14 Kapetan Martin de la Hoz, španski pilot bombardera u ratu protiv Srbije 1999. FAIR Fairness&Accuracy. In Reporting, „Was Rambouillet Another Tonkin Gulf?, Media Advisory: What Reporters Knew About Kosovo? Talks, But Didn’t Tell; June 2, 1999.
15 To su bila naselja (zaseoci i sela) Čumavići, Blječeva, Gniona, Studenac, Vigor, Osredak, Sarači, Kovačice, Jeremići, Petrovići, Orahovica, Borovac, Bojna, Rajne, Vitlovac, Soloćuša, Ćićevac, Gostilj, Kiprovo, Pribojevići, Jasenova, Bukova Glava, Pribićevac, Vukosavljević, Mala Turija, Turija, Gajić, Brežani, Primalac, Knezovi, Lubnica, Markovići, Radoševići, Karno, Međe, Radačevići, Mede, Crni vrh, Postolje, Podrto, Grubanovići, Dolovi, Oparci, Darošnica, Radonići, Crkvine, Račići, Dučići, Dvorišta, Ratkovići, Magudovići, Brađevina, Ruljevići, Vraneševići, Kaludra, Polimci, Jasikovača, Lipenovići, Dolovi, Gornji Martinci, Donji Martinci, Krnjići, Zečići, Zalazje, Ažlica, Špat, Zagoni, Magašići, Hranča, Obarak, Grujčići, Zavigani, Mlečva, Seona, Pribojevići, Blažijevići, Mošići, Klekovići, Božići, G. Kostolomci, Kolari, Krstača, Stublovi, Đurići, Toplice, Laščići, Jagodnja, Tuk, G. Rijeka, Jarčenovići, Podselo, Fakovići, G. Fakovići, Divovići, Radijevići, Boljevići, Kutijaši, Topl. Oparci, Tegare, Ogrlica, Gaj, Živkovići, Žgunja, Sikirići, S. Loznica, Kunjarac, Bjelovac, Neškovići, Koštanovice, Sase, Donje Sase, Ježestica, Lazarići, Šiljkovići, Marići, Kravica, Dolijani, D. Bačići, G. Bačići, D. Brana, G. Brana, Banjevići, Begići, Ođenovići, Anđići, Čolakovići, Popovići, Opravdići, Mandići, Radeljevac, Bradići, Jaketići, Drmnik, Kušići, Dvizovići, Savići, Malta, Rosulje, Ćosići, Visočnik, Pavkovići, Stajčići, Pribidoli, Arapovići, Andrići, Obadi, Podravanje, Jezero, Metaljka, Vandžići, Sikirići. Preuzeto sa: Srebrenica, das NATO-Geheimnis, www.facebook.com, 20. VI 2014.
16 John Pomfret, „Weapons, Cash and Chaos Lend Clout to Srebrenica’s Tough Guy“, Washington Post Foreign Service, 16. II 1994.
17 Walter Manoschek, „Verbrechen, mit zweierlei Maß gemessen?“ („Kommentar der anderen“), DER STANDARD, Printausgabe, 30. Juli 2008, Wien.
18 Bill Schiller, „Fearsome Muslim warlord eludes Bosnian Serb forces“, Toronto Star, 16. VII 1995.
19 Toni Bler, britanski premijer, London, pri kraju NATO-bombardovanja Srbije i Crne Gore 1999.
20 Walter Manoschek, „Verbrechen, mit zweierlei Maß gemessen?“ („Kommentar der anderen“), DER STANDARD, Printausgabe, 30. VII 2008, Wien.
21 Cevin Cullen: Hatred blunts Kosovo police efforts. Boston Globe, Globe Stuff, 4/22/2000.
