Ustanite pradedovi, postrojte se ešaloni umrlih, jurišajte pali kad u nama bedno živima nema ničega više ni za liturgiju, niti za opelo.
Komanduj majore Gavriloviću: “Kukavice, bednici, sami ste sebe izbrisali s brojnog stanja te se nemate zbog čega plašiti za svoje živote, jer niste dostojni to nazvati životima! Dišete, hodate, zanoćite, ozorite…ali niste živi već robijate život, zalegli u naše rovove ko u svoje grobove! Ne mogu vam komadovati “ZA MNOM” jer ni za sobom ne možete! Napred u slavu svoje bede, vaši su juriši povlačenja, vaša je žrtva za Srbiju- Srbija sama!”
Čiji smo mi potomci kada će nas 11. novembra u Parizu pod zastavom nekakvog “kosova” predstavljati onaj koji je posekao cerovinu da od nje izdelje steg za to đavolje znamenje?!
Čiji smo, kad smo dozvolili da Mačkov kamen položi ko temeljac za “Kajmakčalan” veleizdaje! Gole, VELEIZDAJE! Čiji, kad ne čujemo vapaje Srbije dok je davi u Kolubari i Drini?! Kada se pravimo da ne čujemo?!
Nit smo čiji potomci, nit ćemo biti čiji preci, pokolenje smo greha, ćutnje i straha, puka i gola praznina koja ne pamti i koja će blagoslovena biti ako je ne upamte!
Nije 11. novembar nikakv Dan primirja već slave srpskog seljaka- ratnika koji je sebe prežalio zarad Srbije, dok mi prežalismo Srbiju zarad života u strahu i sramoti, tu smo se raskomotili i raskrilatili životareći u laži da je i pad let…
Nije krvavo znamenje tamo da bi ponizili Srbiju, neponizna je naša svetica, već kao pokrov pokolenja koje postojalo nije!
Rođeni smo da bismo bili zaboravljeni, ako budemo te sreće?!
Otuda Ani Brnabić kuraži da izjavi kako razmena teritorije između Srbije i “kosova” ne bi otvorila nikakvu Pandorinu kutiju!
Pristali smo da izdaju premetnu u “naforu”, pristali smo da nas pričešćuju njome, laktamo se u redovima za ispovesti grehova kojima se ponosimo…
Srbiju bi da razmenjuju za Srbiju, ćutimo, dobro nam je dok god ostane dovoljno Srbije za nekoliko koraka da njima jurimo sebe u krug.
Sveto za sveto, raspeto za raspeto, grob sina za grob sina, kolevku za kolevku, krst za krst, nebo za nebo, međaš za međaš, oči za oči…pradedove za decu, decu za roblje…
Da damo dušu pa slavimo ako nam je delić vrate?!
Da razmenimo Prohor Pčinjski za Dečane, mošti za mošti, jutrenje za jutrenje, Svetoga Savu za Svetoga Savu…
Da razmenimo svoje za svoje nazdravljajući što smo izdali manje nego što smo izdajom “dobili”!
Otuda krvava zastava “kosova” u Notr Damu, razmenili smo je za Bogom celivanu trobojku!
Posekli smo božur i ceroviu da joj sačinimo steg!
Razmenili smo Boga za raspeće od trnja…
Oprosti nam Bože, ti možeš, mi sebi ne smemo!
Slava Srbiji i Rusiji, mi slave dostojni nismo!
Mihailo Medenica
Izvor: dvaujedan.wordpress.com
Josip Broz nije Srbin. A kakvu je on politiku vodio protiv Srbije poznato je. U Centru Pariza u luksuznom XVI delu je Avenija Kralja Petra Prvog od Srbije. U Beogradu to je samo ulica dok druga mesta u Srbiji nemaju ni njegovu ulicu. Primera radi u Kanu je takodje u centru ulica Kralja Petra Prvog od Srbije. Vazno da u Beogradu postoji bulevar njegovog sina, de fakto unistitelja srpstva. Narod koji zaboravi svoju istoriju osudjen je da je ponovi, I to su reci Winstona Cherchila koga bas I nije interesovalo da ce Josip Broz biti na vlasti jer on nece ziveti u Srbiji, anegdota navodi. Ostale zakljucke sami donesite.
Francuzi nam nikada nisu bili prijatelji.
Vreme je da prestanemo da se ljutimo na „prijatelje“.
Josip Broz je svojom alžirskom politikom ostavio dubog trag na srpsko-francuske odnose.
Francuzi zajaju da pamte…
Život ide dalje.
Srbija sama mora da nađe izlaz iz nepovoljne geopolitičke pozicije u kojoj se nalazi.