Susreli se ratnik svetlosti i ratnik tame.
Upita ratnik svetlosti: Dobro stari, jel ti nije više dosta ove borbe? Pogledaj koliko smo iscrpljeni.
Tama: Ko je iscrpljen?
Svetlost: Pa ti i tvoji ratnici, zar se niste umorili od svega?
Tama: Od čega? Pa naša je vojska mnogobrojnija a ne radi ništa.
Svetlost: Kako ništa, zar nemate svoje misije…?
Tama: Ma neki imaju… većina nas jednostavno samo pristaje na sve, a velika većina ni ne zna da je na našoj strani, a eto, opet rade za nas.
Svetlost: Dakle, nikakvi pregovori nisu mogući?
Tama: Ne, mi smo navikli na tamu. Nama sunce škodi, bespotrebno nam je. Sunce samo donosi svetlost a svetlost bi naterala ljude da otvore oči.
Svetlost: Ljudi ne žele da otvore oči?Ali zašto?
Tama: Neki ne znaju čak ni da svetlost postoji, neki znaju ali je ne žele videti, neki se bore protiv nje radi svog interesa.
Svetlost: Kakve interese može imati čovek u mrklom mraku?
Tama: A, benefiti su različiti u zavisnosti od angažmana… duga priča.
Svetlost: Naši su ratnici posve drugačiji. Njihove borbe su konstantne iz minuta u minut… svaki atom im je angažovan da bi proizveli svetlo i preneli na druge ljude.
Tama: Da, jasno mi je, zato i traje milenijumima ova borba zbog upornosti takvih individua. Na deset hiljada pasivnih naših – jedan vaš aktivni. Ipak,znas i sam da od stalne i uporne borbe vaši često prelaze u nase redove a naši retko u vaše.
Takvi su nam najdragoceniji, i njih obilato nagradimo, dok ih ti mrcvariš da rade rade i rade… da krvare, leže po bolnicama, preispituju se…
Svetlost: Da,ali njihov kraj je uvek neslavan, zar nemaju strah od sopstvenog kraha?
Tama: Ne naravno, oni su uvek siti,lepo obučeni, njihove porodice su obezbeđene, neki ne znaju ništa o tome i rade za nas čak i bez ikakvih benefita i poimanja o bilo čemu. Nama je dovoljan pristanak na život bez svetlosti, a lako, i uvek iznova imamo nove sledbenike jer lagodnost nije preterano skupa, možemo im priuštiti to.
Svetlost: Zaista? Dakle, vi kupujete ljude? Naši rade besplatno naizgled. No, kad se napune dobrim delima, postanu jako srećni, osećaju se svrsihodnim i slobodnim.
Tama: Slobodnim?!Ne budi smešna… to su samo usijane glave koje jako dugo ometaju proces vladavine tame. Ne dobijaju novac, zlato, dragocenosti… ne pristaju da se odreknu časti, ljubavi, ne staju, a ti im vraćaš samo mukama. To su budale koje se moraju što pre maknuti ili preći u pravi tabor.
Svetlost: Ja od njih to ne tražim, ogrejem im dušu i oni rade… sami to žele. Priznajem da je tvoja vojska mnogobrojnija i podobna za manipulaciju, ne zaboravimo… i strah je tu kojim ih drzis u kandžama.
Tama: Strah i sujeta su moje nuklearno oružje.
Svetlost: Nadala sam se da će ova borba stati, ali, nastavlja se… Nemoj nikada da zaboraviš snagu koju ima naš ratnik, hrabrost, ne pristaje na ucene, kompromise… Izgara i sadi svoje seme ne samo na zemlji kao tvoji, već i u unverzumu. Tamo se zvezde raduju svakoj našoj pobedi, i kako onda možeš verovati da ste jači, da na koncu svega možeš pobediti?
Tama: Pobediću samo ako prikupim dovoljno vaših snažnih ratnika, nikako drugačije. A imam i plan… videla si kako je do sad baš sve po planu…
Svetlost: Dobro… putuj svojim poslom, nosim krčag zraka i topline za moje duše.
Tama: Haha, želim ti da ne proliješ taj krčag bespotrebno, tvoji su mi sve bliže… Pobedicu ovaj put jer strah nikada nije bio veći od kad postojim.
Svetlost: Da svakako, baš kao ni hrabrost!
