Broj ljudi iz generacije X drastično se smanjio, dok je ukupan broj prisutnih dobio na broju. Studenti su uspeli da se uspešno obrate svojoj generaciji, čime se konstatuje da im mi, generacija X, više nismo potrebni
Nekako se uvek pogodi da, kad god sa zadovoljstvom dođem u Beograd, ne radi gradski prevoz. Pod tim pritiskom na Slaviji, naravno, dođe do kolapsa i tu ostanemo zaglavljeni. Srbija voz se tradicionalno solidariše, dok svi ostali tvrde da samo rade svoj posao. Meteorološki zavod preti alarmima, budžetski zaposleni podržavaju svoje stranačke nameštenike, privatnici imaju privatne obaveze, rodbina rođendanske proslave, a korporacije tim-bildinge. Predsednik je, očekivano, na aerodromu.
Ispada da su jedini koji ne gledaju dovoljno svoja posla organi reda, pa je država primorana da organizuje kriminalce da čuvaju ključne institucije. Kriminalci, naravno, imaju svoje prioritete, zbog kojih su podeljeni u dva glavna klana. To je ujedno i najveći nacionalni problem: reklo bi se da bi, kad bi se ti klanovi izmirili, ceo narod živeo u idili. Crna Gora i Srbija – jedna mafija.
Osim ovih što rade svoj posao, ostali mahom gledaju svoja posla. To su oni koji bi se snašli u svakom sistemu; pametni su, rade za dobre firme ili su u privilegovanom odnosu sa budžetom. Ako im deca nisu genijalci, naslediće porodične biznise, a ako jesu otići će u inostranstvo da ne zavise od državne milostinje. Presudno je da nemaju potrebu da sa drugima saosećaju, a poželjno je i da ih preziru. Oni su jednostavno ubeđeni da im je u svakom sistemu dobro i imaju dokaze za to.
Ipak, većina onih koji gledaju svoja posla ubeđena je da im ni u jednom sistemu ne može biti dobro i da im je najpametnije da se drže po strani. Oni, pak, na društvene lomove gledaju ambivalentno, naučeni iskustvom da im ni promene ništa dobro doneti neće.
U situaciji u kojoj je većina zadovoljna svojim životom, ili je barem ubeđena u to, teško je da dođe do smene vlasti. Evo, nezadovoljni Bugari za tri dana protesta smeniše vladu, a ovde ni godine ne pomažu.
Da stvar bude teža, i crkva je zauzeta svojim obavezama nastalim, kako kažu, iz potrebe episkopa da se bave privatnim biznisom, pa, kako kanoni nalažu, prvo rešavaju probleme u svojim redovima. Nezadovoljstvo vernog naroda sveštenstvom, što ovoga puta neće uskočiti da zameni ukinute institucije, neopravdano je. I oni ljudi rade svoj posao. Mole se, i to usrdno, kao što, recimo, bankari procenjuju rizike kredita. U suprotnom bi mogli da dobiju parohiju u nekoj zabiti, a svi dobro znamo koliko su seljaci poniženi.
Takva iskušenja i razrešenja, a u nedostatku drugih dokaza, najbolje je pokriti iznošenjem neke svetinje vernom narodu na uvid. U tom slučaju bi se svaka druga aktivnost, osim celivanja iste, mogla opravdano sumnjičiti. A svako ko bi eksplicitno doveo te dve stvari u vezu, mogao bi se lako osuditi.
Možemo samo da zamislimo paniku među vladikama kad čuju da se opet planira donošenje neke svetinje u verni narod, pa se sa strahom zapitaju: ko je sledeći?
Ovog puta na vikend-protest u Beograd ne krećem o svom trošku. Put finansira komšija. Za razliku od mojih saputnika, koji veruju u obnovu državnosti, snagu srpskog roda i slične utopije, ja nastupam realpolitički. Idem bez ikakvih očekivanja, ali sa osećajem komotnosti. Naviknut da se politički krećem oko izbornog cenzusa, saživeo sam se sa ulogom u kojoj je najprijatnija situacija biti protiv bilo koje vlasti. Rezultati dosadašnjih režima daju mi potpuno pravo na to, što posebno godi mojoj moralnoj izuzetnosti.
Jednostavno, i ja gledam svoj posao i pride uživam pljujući po izdajnicima. To me dovodi u udobnu situaciju da ni sam ne moram ništa konkretno za državu da uradim. Tako se potpuno usaglašavam sa opštim trendovima, a jedini izuzetak dolazi iz fakta da redovno plaćam porez.
Taman kad sam pomislio da je protest kao protest, koji ništa novo ne donosi, iznenadilo me prisustvo velikog broja mladih ljudi. Da se razumemo, ja sam samo iz političkog sažaljenja podržavao studente: manjina su, neozbiljni i naivni, i to meni daje mogućnost da nastavim kako svoju cenzusnu politiku, tako i puritanstvo. Svi ste krivi, osim mene, niko se ne obazire na potrebe zajednice i slične traktate.
Prisustvo ovolikog broja istomišljenika dovodi me do straha da, kojim slučajem, nisam postao deo kritične mase. To me navodi da uradim vrlo ozbiljnu reviziju svojih ekstremističkih stavova.
Meni je potpuno jasno da ovaj moj elitizam ne proizlazi iz moralnih pobuda, već iz statističkog proračuna: kad se krećeš po marginama, gotovo je nemoguće da dođeš u situaciju u kojoj si sam za nešto odgovoran.
Počinjem sebi da ličim na one čangrizave intelektualce koji masovno ubediše narod da su svi opasniji od ovih za koje sami tvrde da su fatalni po državu, institucije, interese i resurse. Na prvi pogled, isplati se pridružiti im se u toj čangrizavosti. Ipak je njihova pozicija potpune otuđenosti od sistema komotnija od ove moje, cenzusne. No, kako su se već etablirali kao apsolutna većina, preuzeli su potpunu odgovornost za nastale posledice pasivnosti, pa ja, prinudno i nevoljno, ostajem uz studente.
Ako ništa, mogu barem studentima koje lično finansiram da pogledam u oči i opravdam se čuvenim stavom: moja generacija je sve upropastila, deco, izvinite.
Ali gde je tu konkretno moja generacija? Za razliku od prethodna dva okupljanja na istom mestu, broj ljudi iz generacije X drastično se smanjio, dok je ukupan broj prisutnih dobio na broju. Dakle, studenti su uspeli da se uspešno obrate svojoj generaciji, čime se konstatuje da im mi, generacija X, više nismo potrebni. Posebno boli što tu i nema neke štete.
Za razliku od režimskih medija, koji tvrde da su upravo njihovi rodoljubivi glasači, pripadnici X generacije, vaspitavali decu izdajnike, ovde je ipak u pitanju logički sud. Moja generacija mora da radi i prihoduje, dok su studenti dokoni, a i od učenja ionako nemaju nikakve vajde. Plus, moja generacija je izmislila i instalirala sve te društvene mreže koje oni tako obilato koriste. Tako da se može reći da odlazimo zasluženo, kao dokazani gubitnici, ali sa velikim stilom: barem smo vaspitali decu da se ne ugledaju na nas. Eto, da se i u nečem složim sa režimskom naracijom.
„Bumeri, milenijalci, generacija Z: Ko im uopšte daje ta imena?“
Što se mene tiče, ja bih ionako svakako bio protiv vlasti. Da su ovi sadašnji mirno integrisali Kosovo, uspostavili zapadne granice koje su na početku karijere obećali, da su nas po datim obećanjima istovremeno uveli i u EU i integrisali u Evroaziju, da smo pobedili NATO i u Kapitol hilu otvorili kancelariju srpskog generalštaba, da smo na mestu Pentagona napravili srpski hotel, da nam je prosečna plata veća od švajcarske, koeficijent ravnomerne raspodele jednak slovenačkom, a penzioni fond jači od norveškog; da je NIS kupio MOL, da smo otvorili rudnike u Kini, da Nemci našim investitorima daju ogromne subvencije, da imamo priliv mozgova, da držimo humanitarni centar u Sankt Peterburgu i Srpsku bazu u Teksasu koja brani njihovo pravo na nezavisnost; da naša flota reguliše prolaz brodova kroz Ormuski moreuz zadržao bih pravo da, zbog mentalne higijene, menjamo na svakih par izbornih ciklusa i one koje možemo kasnije proglasiti za svetitelje.
Ta moja pozicija je neosporna sve dok ne budem doveden u stanje prisile ili nužde. To je, ujedno, i moja dijagnoza o svakome ko bilo aktivno, bilo pasivno, učestvuje u održavanju ovih na vlasti.
Jedina uteha je što se, za razliku od prošlog puta, kad se osamostalilo jedno dete, sada deca masovno osamostaljuju. Moramo priznati da to smanjuje verovatnoću uspostave diktature, čime nam anarhija ostaje kao jedina briga. A tu su nam šanse ipak veće.
P. S.
Policajci su na kraju ipak radili svoj posao: prvo su dovezli svoje civilne provokatore, pa sačekali da se masa prisutnih svede na broj koji je odgovarao njihovim procenama, i tek onda počeli da biju studente. Za razliku od policajaca, koji su videli svakog petog prisutnog, privatni mediji su videli svakog dvadesetog, a javni servis nijednog. To je ta statistika u kojoj se krećemo svi, samo se generacija X u njoj potpuno izgubila. A RTS je pride to X definisao kao nepoznatu: ne samo da su nam stavovi nepoznati, već je pitanje da li i mi sami više postojimo.
Oprema: Stanje stvari
(Sistemija, 24. 5. 2026)
