Pripadnici Vojske Srbije su pognute glave i, kako je izgledalo, postiđeno žvakali Vučićeve palačinke dok se na Kosovu i Metohije dovijalo po svemu nezakonito brisanje države Srbije. Poniženje koje je premašilo i ono što je nedavno Desingerica uradio na svom koncertu ali… to je bilo samo pasivno posmatranje stvari. Palačinke zapravo imaju simboliku i uvek su, u svim krajevima sveta, povezane sa proslavama i praznicima. Vojska Srbije je slavila otimanje Kosova i Metohije!
Činjenica je da u NATO agresiji nismo vojno poraženi. Politički jesmo jer je i Milošević patio od nekakvog ludila da uvek odustane pred sam kraj trke i sve što nam se dešava posledica je ponajviše toga. Vojno, nakon što je upotrebio najsavremeniju tehniku i gađao isključivo sa distance na kojoj tadašnja SR Jugoslavija nije mogla da pruži bilo kakav otpor, NATO je ipak prvo morao da sedne za sto, iako nadmen, bahat, krvavih i ruku i očiju, da stavi potpis na jedan dokument koji mu određuje okvir ponašanja, pa da tek nakon toga stupi na srpsko tlo. Da, taj sporazum je bio trojanski konj iz koga je izgmizala od samog početka zločinačka namera NATO-a ali tek pošto je Milošević pao pod pritiskom „domaće javnosti“ finansirane iz Vašingtona i smenjen političarima dovedenim da izvrše veleizdaju Srbije pa se nikako ne može govoriti vojnoj pobedi.
Pad Miloševića doneo je i totalni pad srpske državnosti. Kao što smo mogli da vidimo, bez obzira koje političke opcije su učestvovale u političkom životu ove zemlje, podjednako su služile interesima zapadnih korporacija, nanosile joj štetu i vodile je u dalje propadanje. Politički poraz je postao toliko strahovit da je ubrzo NATO došao u poziciju čak i da „modernizuje“ Vojsku Srbije.
„Reforma“ i NATO standardizacija vojske započeta je 2003. godine. Tada je rapidno smanjen broj aktivnih pripadnika po zamisli NATO komande, do broja koji je predvidela da Srbija ima. Najsramnije od svega je što tada NATO počinje obuku oficira Vojske Srbije, odnosno poraženi počinje da obučava vojsku koju nije uspeo da porazi u ratu nekoliko godina ranije! No, nije transformisana samo Vojska Srbije, transformisana je svest njenih pripadnika.
Već sam ranije pisao o tome ali ponoviću priču o jednom neplaniranom susretu Srba sa KiM i oficira Vojske Srbije M. B., rođenim u Istoku na Kosovu i Metohiji a u vojsci angažovanim od druge polovine osamdesetih. Poveo se zanimljiv razgovor. Oficir nije krio oduševljenje organizacijom i materijalnim stanjem NATO snaga u Srbiji a kukao je na položaj pripadnika VS. Upitan zašto to ne reše sami usledilo je odgovor:
„Pa kako, šta mi možemo“?
„Zar vojska nije oružana formacija čija je obaveza po Ustavu i zakonu da sprečava izdaju, štiti i brani državne granice i slobodu? Vama to nalažu zakoni, zbog toga i postojite.“
„Ma, jeste ali tu se ništa ne može, mnogo je teško stanje“
„Mnogo je teže bilo Apisu, Gavrilu Principu, Obiliću, pa su i te kako uspeli da pronađu rešenje“, konstatovao je sagovornik oficira, inače civil. Podsećanje je imalo nameru da podstakne rodoljubivi osećaj i vojnički ponos u njemu.
„Ma, oni su bili budale“ kratko i odsečno je odgovorio oficir Vojske Srbije.
Ostali za stolom su ćutali. Sagovornik, civil, je odmah i bez reči ustao i napustio društvo.
Stav pripadnika Vojske Srbije je generalno upravo takav. „Mi tu ništa ne možemo“. A u stvari mogu, mogu i čine. Iako ne izgleda tako mnogo je teže i mnogo više napora treba uložiti u prihvatanje poniženja nego u kidanje bukagija. A opet, sve što oni radi jeste prihvatanje poniženja.
I to rade otvoreno, javno. Vojsci Srbije dolazak na Kosovo i Metohiju posle 1999. godine, nije stran. Da li ste znali da je Vojska Srbije u nekoliko navrata dolazila na Kosovo i Metohiju po okončanju rata na KiM? Svaki put je to bilo da bi u Bondstilu, ili nekoj drugoj bazi KFOR-a, učestvovali u nekim sportskim igrama i druženjima. Poslednji put kada su nas mediji obavestili, igrao se fudbal sa američkim vojnicima u Bondstilu! U onom kampu koji je najveći i sa najvišeg bezbednosnog faktora u ovom delu svetu da ni ptica ne može da preleti neprimećena. Ptica ne može ali teroristi mogu. Iz tog kampa je „pobegao“ Fljorim Ejupi od UNMIK-a osuđen na 40 godina zatvora zbog terorističkog napada na autobus sa srpskim putnicima u Livadicama kod Podujeva. „Pobegao“ je i Faton Hajrizi koji je nedavno ubio policajca kod Loznice. Iz Bondstila je izašao i Ljavdrim Muhadžeri, kasnije pripadnik ISIS-a poznat po višestrukom odsecanju glava taoca a neki od kriminalaca iz „Srpske liste“ takođe su prošli kroz filtere ovog kampa. Američki ali i drugi vojnici KFOR-a su u više navrata i direktno prouzrokovali smrt srpskih civila, pljačke i paljenja srpskih kuća ali i koordinisali albansko nasilje, sprovodili etničko čišćenje u ime „bezbednosti“ koju nikada nisu osigurali. Dovoljno je da pomenemo samo događaje od pre nešto više od godinu dana kada je pokrenut opsežni napad na srpske sredine na severu KiM, i tada su Amerikanci vodili glavnu reč i isturali su svuda gde kosovski Albanci nisu smeli kako bi i te Srbe okupirali, kao što vidimo, u značajnom broju i proterali. Sa njima se pripadnici Vojske Srbije nadmeću u sportu, igraju fudbal i druže dok se sitovremeno odvija sve što je gore pomenuto. Pa i u fudbalu pobeđuju NATO vojnike. Jedino u miru budu potučeni do nogu.
Poslednje i najveće u zaista dugom nizu njihovih (samo)poniženja jeste palačinkarenje sa Vučićem u lozničkoj kasarni. U isto vreme dok su kosovski Albanci preuzimali poslednje srpske institucije, preljeplivali srpske grbove uklanjajući i poslednje vidljive tragove srpske državnosti na Kosovu i Metohiji, Vučić je prevrtao palačinke kojima je poslužio pripadnike Vojske Srbije. Pokislog lica, postiđeni, posramljeni, uniženi do krajnjih granica dok poslušno sede i čekaju da im gazda donese hranu, predajući se neprijatelju koji se čak nije ni pojavio na vidiku dok se duša njihove zemlje za koju su koliko juče njihova starija braća još neizrasle brade polagali svoje živote pružajući divovski otpor najvećoj vojnoj sili koju je ovaj svet video, ovi su žvakali Vučićevo mlitavo testo.
Treba pomenuti i simboliku koju palačinke imaju. Smatraju se slavljeničkom, prazničnom hranom pa i nazivaju „simbolom života“, verovatno zato jer se u stavri vrsta hleba koaj se pravi od beskvasnog brašna i vode bila koji se smatraju osnovom života. U nedim delovima Somalij se služi na svadbama, rođendanskim zabavama i porodičnim okupljanjima. Tradicionalno, u njima se uživa zajednički, a dvoje ili troje ljudi jedu iz istog tanjira. U severnoj Indiji se takođe obično služe na venčanjima. One s epominju i književnim klasicima gde takođe imaju ulogu veselju. U ključnom romanu Džona Stajnbeka iz 1939, Grožđe gneva, porodica Džoud jede palačinke prelivene sirupom i šećerom nakon što je Al najavio veridbu sa Agnes Vejnrajt. Čak je i Šekspir znao da su palačinke za veselje pa u pozivu na svadbu u drami Perikle nabrajući čega će sve biti na trpezi pominje i palačinke. U velikom delu Zapadnog sveta palačinke su se simbolično jele pred početak 40-to dnevnog posta a religisjku simboliku i centralnu ulogu imaju i u judaizmu, gde ih Jevreji jedu u znak sećanja na čudo Hanuke. Dakle, svuda usvetu palačinke su simbol veselja, proslave… Sada je kudikamo i jasnije zašto su vojnici predveče jeli hranu koja se u Srbiji uobičajeno služi za doručak posebno u institucijama koje vode dosta računa o ishrani. Slavili su.
To objašnjava i „pasivnu“ reakciju državne vlasti na sve što se dešavalo na Kosovu i Metohiji. Nedavno je jasvnost opravdano vrištala kada je Desingerica patikom tukao po glavi mlade na koncertu i pljuvao im u usta. Kasnije se i sam čudio ppnašanju mladih u nekom intervjuu. Takvo poniženje naša javnost nije imala prilike da vidi. Međutim, postoji ogromna razlika. Deca koja su to sebi priuštila na prvom mestu su žrtve nekulture njihovih roditelja koji su ih ostavljali ispred televizije Pink da se truju gotovo pornografskim sadržajem (da nisu ne bi ni slušala takvu muziku) te su sama iz zabave, pa neka bude i iz uživanja, svojom slobodnom voljom odabrala da se tako ponašaju pri tom ne nanoseći apsolutno nikakvu štetu bilo kome drugom.
Suprotno tome, pripadnici Vojske Srbije to nisu radili iz zabave. Bilo je više nego očigledno da im nije zabavno. jednostavno su izabrali da sami ne pretrpe nikakve posledice, da nikako ne izgube posao, da prihvate da budu prikazani kao kerovi u azilu koji čekaju komandu dresera da mogu da jedu. I sve to umesto da po zakonu ustanu u odbranu svega onoga zašto i postoje. Ovo su odigrali svesni toga da tako kriju katastrofalne posledice Vučićeve politike po svoj narod, državu, istoriju, nacionalni ponos i dostojanstvo a nesvesni da u stvari sve to slave sa njim upravo jedući palačinke iz ruke onoga koj ije sve to i počinio.
Za to vreme Kosovo i Metohija prolaze kroz jedan od nasjtrašnijih perioda u svojoj istorij ia narod zapada u ropstvo poput osmanlijskog u kome postaje potpuno obespravljen i nezaštićen.
Nekada smo imali Kneževu večeru, događaj pred odsudnu Kosovsku bitku zahvaljujući kojoj i danas kao narod postojimo i znamo ko smo. Kao pandan tome sada imamo Vučićevu (Brankovića) večeru pred sam kraj sopstvene nacije, kulture, države… čemu na sraman način doprinose oni pozvani da je brane. Sve suprotno od slavnog događaja na Kosovu koji je srž srpskog nacionalnog bića i bez čega nema ni Srbije ni srpskog naroda.
Obojica iz naslova su slavila svoj lični uspeh. Desingerica patikom, Vučić palačinkama, no onaj prvi je ugrabio svojih pet minuta i verovatno će ostati jedini koji je dobio tih pet minuta da do te mere ponizi ovaj narod jer posle Vučića i palačinkarenja u kasarni u Loznici, to poniženje više niko neće uspeti da nadmaši.
IZVOR: https://www.ivanmaksimovic.com/2024/09/kosovo-za-palacinke.html
