„Mediji su svuda sredstvo propagande, a ne sredstvo
demokratije, što je u suštini „vakcinisanje javnosti“
Noam Čomski, američki lingvista
U svetu neprestanih protivrečnosti i sukoba u kome se vodi borba novog, multipolarnog, sveta sa onim starim, zasnovanim na hegemoniji jedne države i jedne političke i ekonomske koncepcije, sve češće čujemo izraz „hibridni rat“. On bi trebalo da predstavlja ono što se nekada zvalo, „totalni rat“. Ne samo vojni sukob naoružanih armija, već potpuni sukob država i vojnopolitičkih saveza u koji su uključeni svi potencijali zaraćenih strana (diplomatija, ekonomija, kulturna penetracija, vojna sila) i koji se odvija na širokom spektru intenziteta, od niskog do onog najvišeg nivoa. U pripremi za predstojeću fazu, možda, neke vrste oružane konfrontacije visokog intenziteta agresivne sile okupljene pod pokroviteljstvom SAD dodatno su pojačale svoju psihološko propagandnu delatnost.
Tako je u okviru agresivnog projekta likvidacije svakog mogućeg protivnika na globalnom planu koji može ugroziti medijski monopol SAD, američki Kongres za fiskalnu 2018. i 2019.godinu dodelio „Fondu za suprotstavljanje ruskom uticaju“ sumu od 250 miliona dolara[1]. Za sredstva ovog „antiruskog fonda“ moći će da konkurišu lobisti i NVO iz Srbije (i posebno iz tzv.države Kosovo), Albanije, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Gruzije, Moldavije, Ukrajine ali iz država članica NATO i EU koje su „ranjive na uticaj Ruske Federacije“. Pored „domaćih saradnika“ na projektu će biti angažovani i NATO sektor za javnu diplomatiju iz Brisela i NATO kancelarija za vezu u Beogradu[2].
Prebacivanje težišta na medijsku sferu u pokušaju konačnog potčinjavanja Srbije nije ništa neobično. Simbioza medija, politike i vojne sile u istoriji SAD je duga i snažna[3]. SAD kao osnovni nosilac i promoter politike NATO imaju dugu istoriju medijskih manipulacija i prevara. Od izmišljenog povoda za rat sa Španijom krajem 19.veka pa do fabrikovanja laži sa početka 21.veka od kojih je po posledicama posebno fatalna izmišljena priča o iračkom oružju za masovno uništenje. Američki Kongres nema iluzija da li se radi o propagandi ili medijskim slobodama jer je još 1991.godine doneo Zakon na osnovu kojeg je Ministarstvo odbrane izdalo propise za medije pod nazivom „Osnovna pravila i smernice“ kojim je praktično uvedena cenzura.
Najnovija ofanziva SAD na medijskom planu prevda se „suprotstavljanju ruskoj kampanji dezinformacija na Balkanu“ koja bi uskoro trebala da otpočne pokretanjem „Regionalnog medijskog centra za pitanja odbrane i bezbednosti“.
Kakvo će biti „nezavisno novinarsko okruženje u kome će se plasirati informacije srpskoj javnosti možemo videti iz primera u prošlosti, od kojih je karakterističan recimo, uvodnik Vilijama Pfafa u „Internešenel Herald Tribjunu“ 24.januara 2000.godine koji je, pravdajući protivpravno bombardovanje SRJ i patnje civila, napisao: „Zašto bi ljudi koji su izabrali g.Miloševića bili izuzeti neprijatnosti gubitka električne energije, prevoza ili televizije? Zašto da njihova ekonomija koja podupire njihove vojne snage, bude pošteđena? Svi oni nose odgovornost za zločine“[4].
Ne bi to bilo čudno, jer svaka zemlja ili savez može od sopstvenih para, finansirati kampanje radi poboljšanja sopstvenog ugleda u svetu da se u suštini ne radi o državnom projektu „neutralne“ Srbije. Odredbama „Individualnog plana partnerstva (IPAP) zaključenog između Republike Srbije i NATO decembra 2014.godine, predviđeno je da Srbija mora raditi na poboljšanju ugleda NATO i pridobijanju javne podrške ša saradnju sa tom organizacijom. Tako se u trećem poglavlju:
„Javna diplomatija, naučna saradnja, sistem upravljanja krizama i planiranja u vanrednim situacijama“, u delu koji se odnosi na Strategija javnog informisanja (3.1.) navodi da: „Republika Srbija namerava da sprovede aktivnu i sveobuhvatnu informativnu kampanju o najvažnijim pitanjima u oblasti reforme sektora odbrane kao i o karakteru, obimu i koristima saradnje [podvukao D.K.] sa NATO-om u okviru Partnerstva za mir, uključujući i IPAP.
Predviđeno je da se Strategijom javnog informisanja, od novca srpskih poreskih obveznika i trošku Srbije, obezbedi da informacije o odnosima i saradnji između Srbije i NATO budu „objektivno i blagovremeno predstavljene“. Predstavnici nadležnih ministarstava i institucija će izraditi nacrt Strategije, a ona će obuhvatiti aktivnosti kojima se obezbeđuje pružanje informacija štampanim i elektronskim medijima, organizacija tribina i okruglih stolova; podrška akademskim i istraživačkim institucijama, kao i saradnja sa nevladinim organizacijama.
Ovako definisanim ciljevima sledi razrađen program koji u više tačaka razrađuje aktivnosti, nosioce i rokove od kojih su posebno interesantni i značajni:
- Bolje razumevanja javnosti aktivnosti Srbije u okviru Partnerstva za mir kroz nezavisnu i objektivnu informativnu kampanju i javnu debatu
- Jačanje saradnje sa Odeljenjem NATO za javnu diplomatiju i bilateralna saradnja sa saveznici
- Aktivnosti Ministarstva odbrane kao podrška podizanju javne svesti[5] (Uvođenje strategije javnog informisanja o saradnji sa evro-atlantskim strukturama preko PzM s ciljem dobijanja javne podrške; Izrada i usvajanje strategije MO za javno komuniciranje s ciljem dobijanja široke političke i javne podrške oružanim snagama; Definisanje načina i obima saradnje sa organizacijama civilnog društva koje se bave pitanjima bezbednosti i odbrane, uključujući izradu nacrta Memoranduma o saradnji)
Veza između medija i politike je jasna, snažna i svima poznata. Veza između medija i rata je nešto prikrivenija ali takođe direktna i snažna. Posebno u savremenom poimanju rata koji obuhvata sveukupnost ljudskih odnosa gde je predmet napada ne samo telo već i mentalni sklop i duh potencijalne žrtve kao pojedinca pa i celih naroda kao kolektiviteta. U tom smislu „medijski rat“ je samo jedan od podsistema u „neokortikalnom ratu“ koji već besni širom planete i koji je uvertira u sukobe i na drugim poljima.
Bez obzira što pozivanje na „Informer“ kao izvor informacija[6] ne mora uvek biti potpuno pouzdano, ipak se može primetiti da su investicioni fondovi pod kontrolom vlade SAD krenuli u opštu ofanzivu preuzimanja medija na prostoru Balkana. Tako je general Dejvid Petreus (bivši šef CIA a koji se sada nalazi na čelu investicionog fonda KKR i koji je u Srbiji vlasnik TV N1 i SBB) postao aktivan u pokušaju preuzimanja drugih TV produkcija.
Nema sumnje da će se preuzimanje medija realizovati sa pozivanjem na slobodu investiranja kapitala, medijske slobode ili čak „Parisku povelju za novu Evropu“ (1990) koja izražava potrebu da se u svim državama obezbedi „slobodan protok informacija i ideja, bitan za trajnost i razvitak slobodnih društava…“. Pri tome mogućnost plasiranja informacija će biti u potpunoj zavisnosti od toga ko je vlasnik medija i njegove usmerenosti uređivačke politike.
Važno je primetiti da planska dokumenta koje izrađuje država Srbija a koji se odnose na sistem odbrane nisu neutralna, kako ih trenutna vlast predstavlja već su izrađena na način da jasno favorizuju uključivanje Srbije u NATO strukture (na sadašnjem nivou bez formalnog uključivanja u sastav alijanse). Zbog nedovoljne ažurnosti vlasti u sprovođenju preuzetih obaveza u propagandni rat protiv srpskog naroda biće uključene i druge organizacije i lobisti za šta se stvara infrastruktura i obezbeđuju materijalna sredstva.
Nažalost, kao i u nekim drugim slučajevima, Ruska Federacija (njena birokratija) ne prepoznaje opasnost od ove „nevojne“ agresije na Srbiju i ne preduzima neophodne mere na organizacionom planu da im parira. Propušta priliku da se srpski narod ohrabri i pomogne u odbrani, a što je u interesu ne samo Srbije i Rusije već i svih zemalja sveta orjentisanih ka slobodnom i nezavisnom razvoju i poštovanju međunarodnog prava. Zbog međusobnih bliskih veza i simpatija dva naroda takva podrška bi se mogla realizovati brzo i bez velikih materijalnih ulaganja.
Otpor „medijskoj okupaciji“ mora, u ovoj fazi, biti izražen nenasilnim sredstvima ali sa jasnim ciljem „da se potencijalni agresor ubedi u neosnovanost svoje nade da će naš duh potčiniti vlastitoj ideologiji i da će nam slomiti volju“[7].
A za Srbe ne treba brinuti, oni će glas o prijateljima i neprijateljima širiti kao što su i nekada, od usta do usta, od uva do uva, sa kolena na koleno, kao što je pre više od dva veka Aleksa Nenadović rekao pukovniku Mihaljeviću govoreći o izdaju koju su Nemci počinili ostavljajući Srbe, koji su se verno borili za njihove interese, na cedilu[8]. Samo tako možemo odgovoriti Džejmiju Šeju (tada potparolu NATO a kasnije njegovog visokog službenika zaduženog za „bezbednosne izazove“) koji je u vreme NATO agresije poručio: „Spokojno bombardujte Srbe, oni će to ionako brzo zaboraviti“.
Voleo bih ga mogu gospodinu Šeju poručiti da se prevario a orkestru pod njegovom dirigentskom palicom „Uzalud vam trud svirači….“.
[1] www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2017&mm=09&dd=14&nav_category=206&nav_id=1303526
[2] Po starom NATO običaju Srbija je u nadležnosti Velike Britanije tako da će posebnu ulogu u distribuciji sredstava i usmeravanju „projekata“ imati Sajmon Ficgibon, iz ambasade Velike Britanije u Beogradu. To je isti onaj Ficgibon koji se angažovao da se preko poverilačkog fonda „pomogne“ Srbiji u uništavanju viška naoružanja poput kasetnih bombi BL-755 ili avio bombi za razaranje PSS „durandal“ i predlagao zajedničko slanje „mirovnjaka“ u Južni Sudan. www.politika.rs/sr/clanak/351482/Drustvo/Logisticki-sporazum-s-NATO
[3] Prema američkom autoru Geriju Alanu, osnovno telo za kreiranje američkog uticaja na svetske tokove je savet za inostrane poslove koji čini oko 2.500 najuticajnijih ljudi iz poslovne, finansijske, naučne i kulturne sfere od kojih su 250 urednici ili novinari najuticajnijih medija.
[4] Zašto nas ovaj tekst neodoljivo podseća na poruke terorista koji svoje zločinačke akcije protiv civila pravdaju time što su građani izabrali „zločinačku“ vlast?
[5] Mi bi rekli „promenu svesti“
[6] dnevnizurnal.com/amerikanci-kupuju-sve-nakon-n1-televizije-kupuju-i-o2tvb92-i-tv-prva/
[7] Ako prihvatimo gledište Klauzevica da je „rat akt nasilja sračunat da to da se protivnik primora da izvrši našu volju“ ključ je u nametanju volje. Kristijan Melon, Neoružani otpor, Beograd 1989.
[8] Razgovor Alekse Nenadovića i pukovnika Mihaljevića u Sremskim Karlovcima.
„Ja ovde ostati neću, ja ću da idem na moju očevinu, gde sam se rodio. Mihaljević, koji je moga oca pazio i uvažavao, rekne:“ A zašto Aleksa, ti nećeš da ostaneš u našeg cara službi, pa ćeš skoro kapetanom postati , zakleo si se da ćeš našem caru veran biti. „Moj otac mu odgovara:“ Istina je, da sam se zakleo da ću biti veran i protiv Turčina za slobodu očevine moje vojevati, i poznato vam je da ja moje zakletve ne prestupam niti cara izneveravam i ostavljam, no Car ostavlja mene i sav narod srpski, kao njegovi stari što su naše pradede ostavljali. Zato idem nazad preko Save, a nemam pisara ni drugi ‘učeni’ ljudi no ću ići od manastira do manastira i kazivati svakom kaluđeru i popu, da u svakom manastiru zapišu, da više nikad ko je Srbin Nemcu ne veruje „- Mihaljević:“ Ćuti , Aleksa, da od Boga nađeš, čuće Nemci pa će te olovom zaliti. „- Ja reče to Srbinu kažem a ne Nemcu, a i Nemcu ću to isto kazati i svakom.“ (Iz „Memoara“ Prote Mateje Nenadovića).
fsksrb.ru
