Sledi borba za mesto domaćeg Suslova

0
262

Onih 24 aplauza tokom Vučićevog obraćanja Skupštini 22. juna ukazuju na potrebu kreiranja mesta rukovodioca iz senke, čije će važna funkcija biti upravljanje aplauzima. Ovo nije anegdota, jer se predlog zasniva na istorijskom iskustvu iz političke prakse Sovjetskog Saveza u periodu od kraja Drugog svetskog rata do 1982. godine. To je bio period sa tri faze unutar istog političkog poretka: zrelog staljinizma (Staljin), ograničene destaljinizacije (Hruščov) i neograničene restaljinizacije (Brežnjev). Period se završava 1982. godine, jer je tada umrla siva eminencija poretka – Mihail Suslov.

Taj čovek za sve ovo vreme slovio je za glavnog ideologa sovjetskog poretka, posebno od 1955. godine, kada je umro Ždanov. Njega lična vlast nije zanimala iako je posle Staljinove smrti bio politički moćniji od Hruščova i kasnije Brežnjeva. Naime, njegov uticaj u okviru režima bio je dovoljno jak, zapravo najjači, jer su obojica pomenutih bili njegov izbor (1956. i 1964. godine). Njegova moć, dakle, bila je nevidljiva a jako prisutna – ideološka moć. Zapravo, ona je bila primetna samo u specijalnim prilikama – kada je na partijskim plenumima i važnim zasedanjima Vrhovnog sovjeta trebalo usmeravati aplazuze. Suslov je tada bivao fokus pogleda svih prisutnih – osim Glavnog – jer on je svojim diskretnim ali dovoljno prepoznatljivim gestovima određivao početak, intenzitet, zvuk (da li sa povicima ili klot), stav (sedeći ili stojeći) i kraj aplauza.

Na zasedanju Narodne skupštine, koje će ostati u sećanju samo po broju aplauza, sve je bilo nekako anarhično. Aplaudiralo se bez mere i ukusa, kad se htelo i koliko se htelo, najčešće frenetično i bez osećaja za prestanak. Nije sporno da su poslanici, kao i onomad sovjetski deputati, aplaudirali iz duboko emocionalnih pobuda, ali kraj aplauza nije se mogao dočekati jer, za razliku od slobodnog početka, niko se nije usuđivao da stane. Ovo istinski spontano preterivanje nije moglo a da se ne odrazi na čestu nelagodnost predsednika koji najzad nije nešto mogao: da zaustavi erupciju poslaničke sreće izazvane upravo njegovim retoričkim poentiranjima. Kao da je osećao da tu nešto ne valja, da se počast odaje njegovom kultu, a ne onome šta konkretno govori. Prema tome, šta god rekao biće propraćeno neumerenim aplauzom koji više nema veze sa stvarnim povodom, temom sednice i njegovim trudom da još jednom zablista sada i ovde.

Da Vas podsetimo:  Skromnost u helikopteru

Gledajući povremeno prenos a povremeno izveštaje, zaključio sam da ovde sistemski nedostaje Suslov. Poslanici (deputati) se moraju disciplinovati. Ne može da se aplaudira tek zato što je nekome, nekolicini ili većini, po volji da to čine pod pritiskom velike, razobručene ljubavi. To može da dekoncentriše Glavnog, da ubaci crv sumnje u smislenost svega toga, da učestalošću izraza oduševljenja oslabi neku važnu poentu, da je poravni sa ostalim uobičajenim mestima, da entuzijazam za savršeno i prepametno sve svede na jedno-te-isto, na rutinu površnosti i prosečnosti. Najzad, može se steći utisak da je taj tapšateljski ritual u stvari korespodentan sa samom stvari, sa sadržinskom ispraznošću genijalisumusovih reči, uzdaha, gestova, dramskih zastajkivanja, ispovednih tonova, pretnji…

Pomislio sam da tehnološka savršenost ovog političkog poretka-neporetka neće dopustiti ovo trapavo razotkrivanje nemoći da se drugi (ko god to bio izvan širokog socijalnog kruga korisnika vlasti) ubedi u bar minimalnu verodostojnost onoga što se izgovara. Zato bi trebalo mehanizam vlasti inovirati instalacijom upravljača aplauza. (Slično instalacijama Marine Abramović – one uvek prolaze kod neke nove publike). Tim pre što dolazi vreme kada će predsednik morati češće da se obraća velikim skupovima, kao što je Skupština. On će, kako se stvari u vezi Kosova i Metohije razvijaju, svakako nastojati da podeli svoju odgovornost sa narodom i njegovim političkim predstavnicima, ako je moguće i celu da im je prebaci, recimo referendumom koji će sam kontrolisati, Ali, pre referenduma ili neke aklamativne odluke, neophodno je disciplinovati Skupštinu preko upravljača aplauzom onako kako je to nekada i negde neki Suslov sjajno činio.

Još se samo postavlja pitanje: ko bi to bio? Reč je o neobično važnoj poziciji u režimu. To ne bi mogao neki nadriškolovani naprednjak, politički poletarac iz stranačke akademije za mlade pa potom poslanik. Ni iskusni politički veteran staroradikalske provenijencije, koji ne može da kontroliše svoj ekstremistički impuls. Ni neko iz redova konvertita iz bivših DSS-a, DS-a ili drugih stranaka, kojima se interno neveruje baš zato što se neumereno dokazuju, iako je upravo to njihov stalni i nikada nezavršeni test vernosti. Rekli smo da je Suslov bio izuzetno uticajna osoba, koja je ne samo kabinetski čuvala vatru sovjetske ideologije-tehnologije vlasti, već je bio praktičar inkvizitorskog stila koji je mnoge nepouzdane kadrove slao u Sibir. U ovoj stvari funkcija stvarno čini čoveka, a čovek oplemenjuje funkciju. Za potencijalni konkurs za ovu funkciju, koja danas ima svoj karakterni fotorobot, danas već postoji kompeticija. Likove koji upotpunjavaju idealni karakter prepoznajemo u malom jatu jastrebova, ne nužno iz vladajuće stranke, ali svakako nespornih junaka vladinih javnih i privatnih medija.

Da Vas podsetimo:  Srpska kultura zaborava i poremećeni prioriteti

Po ugledu na sovjetski uzor, neko od njih svoje značajno mesto u mehanizmu dobiće od Glavnog, ali nikada više neće moći da utiče na izbor njegovih naslednika, jer ako ovaj ikada ode, otićiće i cela njegova skalamerija od vlasti.

Autor: Slobodan Samardžić

IZVOR: Srbija i svet

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime