autor:Mitra Reljić
Dovitljivost kakvu poslednjih godina i meseci, u nastojanju da ostanu uspravni i verni svojoj zemlji, pokazuju Srbi na Kosovu i Metohiji možda bi najpre inspirisala Dušana Kovačevića. Ponekad se i sami smejemo smišljajući načine kako da se doskoči poganom naumu iz Prištine. U tome su, silom prilika, prednjačili vlasnici automobila.
O mukama s tablicama i vozačkim dozvolama
Kad su pre izvesnog vremena s automobilskih tablica poskidani, prethodno dogovoreni stikeri i, shodno novom dogovoru (još jednom koraku u procesu priznavanja samoproglašene „državne“ tvorevine), uvedena praksa „tablice za tablice“, što je značilo da se po centralom delu naše države slobodno razmile automobili s oznakom „države Kosovo“, u čijim „granicama“ se, zauzvrat, dozvoljava kretanje vozilama s oznakama BG, RA, VR…, nikako ne i onim s oznakama kosovskometohijskih gradova, mnogi ovdašnji Srbi su plakali odričući se oznaka KM, PR i dr., jer je ta dvoslovna „sitnica“ bila kakav-takav dokaz da smo još u svojoj državi.
Usledilo je masovno „poklanjanje“ automobila srodnicima i prijateljima izvan pokrajine kako bi se osigurale srpske tablice (samo da se izbegnu kosovske), pri čemu bi „darivani“ na papiru odmah i ovlastili „darodavce“ da se i dalje služe „poklonom“. Sve je to zahtevalo složenu administrativnu proceduru, ali su zaposleni u nadležnim službama, pogotovo oni u mestima bliže pokrajini, znajući za muku svojih sunarodnika, bez reči izlazili u susret. Kad je tuga malo splasnula, kao deca smo počeli zavirivati u tablice parkiranih automobila na ulicama Kosovske Mitrovice, utešno konstatujući da je beogradskih, smederevskih, kragujevačkih, novopazarskih i dr. znatno više negoli onih s grbom nazovi države. Ali, ne lezi vraže!
Na red su došle vozačke dozvole. Najpre je stigao aber da će od tog i tog datuma, pri prvoj proveri na drumu, vozačka dozvola izdata od strane naše države biti probušena, tj. poništena. U nastojanju da koliko-toliko produže „život“ srpskoj dozvoli, Srbi pribegavaju novom „triku“, pa ponovo put Raške, Beograda, Vranja…da prijave kako su dozvolu izgubili i predaju zahtev za izdavanje nove. Računali su ovako: budu li zaustavljeni na nekom od kosovskih drumova, predaće na bušenje onu tobože izgubljenu, a nova će im ostati da se još, pa koliko god to potrajalo, hrabre saznanjem da su svoji na svome. Nažalost, pre nego su i mogli očekivati, usledile su sankcije kojima se više nije moglo doskočiti. Srbi sa severa pokrajine i bez tzv. kosovskih dokumenata, definitivno su kod kola ostali bez kola. Neki su ih odvezli i ostavili u dvorišta rodbine i prijatelja izvan pokrajine, drugi zabravili u garaže.
O kosovskom „državljanstvu“
Čak i dobronameran neupućeni čovek mogao bi postaviti ovakvo pitanje: pa što konačno, kao privremeno i nužno zlo, ne prihvate to „kosovsko“ državljanstvo? Ta nisu oni bolji od braće južno od Ibra koji su, silom prilika, to poodavno učinili. Svakako nisu, ali i za ovo postoji objašnjenje. Do 2013. godine i prvog izgona Srba na tzv. kosovske izbore, Srbi sa severa pokrajine bili su uvereni da im to „državljanstvo“ nikad i neće zatrebati. Imao ga je tek pokoji taksista i neki od lokalnih „biznismena“. Dotad su „državonaumitelji“ i te kako priželjkivali da Srbi sa severa prihvate kosovske lične isprave, jer bi to značilo da im, makar i formalno, priznaju „državu“. Čim su, sledom ispunjavanja briselske nagodbe, „ispunili kvotu svojih državljana“ sa severa, stvari su se obnoć promenile. Setimo se da su na potonjim tzv. kosovskim izborima na kojima su Srbi učestvovali mogli glasati samo imaoci kosovskih ličnih karata, pa su (kakvog li paradoksa!) za Srpsku listu glasali samo nominalni Kosovari. Budući da su prištinske vlasti stigle do potonje faze obračuna sa Srbima, koja podrazumeva njihov definitivni progon, više im ne pada na pamet da tom „remetilačkom faktoru“ dele državljanstva. Bilo je pojedinaca koji su u nevolji i to pokušali. Naišli su na podsmeh i zahteve koje je nemoguće ispuniti. Od obaveze koja je podrazumevala da se uz zahtev za „državljanstvo“ prilože đačke knjižice iz osnovne škole, babin i dedin rodni list te sijaset drugih besmislica, došlo se do toga da se od udovice sa prezimenom preminulog supruga zahteva da se sa njim ponovo venča kako bi joj to prezime bilo priznato.
O putovanju po platu, penziju, socijalnu pomoć i pokoju namirnicu
Htela ne htela, prisetim se kako su posle podugog tamnovanja prištinskih Srba, britanski vojnici odlučili da ih jednom nedeljno „počaste“ prevozom do Gračanice, gde će se sresti s ljudima, otići u crkvu, kupiti novine i pokoju namirnicu. Transport se odvijao u mračnoj kampanjoli sa gvozdenim sedištima u koju se ulazilo tako što se spusti „lotra“ na zadnjem delu vozila, pa se hitriji nekako uspentraju, a one slabije vojnici bi doslovno unosili. Prilikom izlaska predstava je bila još zanimljivija. Oni koji se nisu usuđivali da skoče, vojnicima koji su stajali „na gotovs“, nespretno bi padali zagrljaj. Kako ne bi polomili vratove, naš sugrađanin Sveta beše se dosetio da konstruiše čvrstu (drvo-metal) hoklicu sa tri nogara, vojnici Svetov izum oberučke prihvatili te je hoklica otad redovno putovala s nama do Gračanice i nazad.
Putovanje u Rašku (Kuršumliju, Vranje…) otkako su nam zamandaljene pošte i bankarske ekspoziture, nije manje „zanimljivo“. Za Rašku se, najčešće, hvata prvi autobus, onaj što iz Kosovske Mitrovice kreće u 7 sati. Pre nego se i uđe, razmišlja se o povratku. Hoće li se, po obavljenom poslu, stići na onaj koji sa stanice u Raški polazi u 10, ili makar u 11 sati? U protivnom, dreždaće se na ulici i po vrelini, ne bi li se, ko zna kad, dočekao kakav prolazni iz Beograda. Sve to zavisi od prilika na administrativnom prelazu. Ako vide da će zastoj biti poduži, putnici istrče iz autobusa, pa pohitaju prema „spasonosnom“ gvozdenom kontejnerčiću sa natpisom Pošta. Bude li tu novca (a počesto ga nema) i stigne li se, uštedeće se vreme, pa u Raški stići štogod da se kupi, možda i predahne u bašti kakvog kafea. Dok se čeka ispred gvozdene kutijice pune mraka sa četvrtastim otvorčićem – „šalterom“ iz kojeg se pomaljaju samo drečeće žuti veštački nokti (gledala sam i crvene, plave, pa bordo, zelene, crne, one raznobojne i šljašteće, ali ovako žute ne videh do u ovoj pustinji), kroz glavu promiče misao o „brizi“ države za naše dostojne živote. Kroz otvorčić se unutra nazire i onemoćali čiča koji dami sa žutim noktima nešto objašnjava, po svoj prilici, vezano za „struku“, i to traje li traje. Za to vreme, putnici koji su zauzeli red, budno motre na autobus u strahu da im ne umakne i da ne ostanu na pustom drumu. Neka gospođa pita gde da podigne paket. Čuj paket! Gospođi, svi su izgledi, ne dolazi u glavu gde i u kakvom vaktu živi. Pitam gospođu na koju joj je adresu stigla pošiljka. Vadi telefon i pokazuje mi: Jarinje bb. Preciznije ne može biti. Napokon joj neko objasni da paketi ne stižu u kontejnerčić, nego da mora sesti u autobus i produžiti malo niže do Rudnice. Kad iziđe iz autobusa, krenuće uz brdo, proći neku srušenu kuću, i gore negde trebalo bi da je još jedna u koju stižu paketi. Hoće li „zaposlenik“ na izdavanju paketa, ako se kuća i pronađe, biti na licu mesta, to niko ne zna. Pogotovo je neizvesno šta će sve gospođu pratiti na putu do nepoznatog odredišta i nazad na drum, pa koliko će tu još čekati da se vrati odakle je pošla.
O novootvorenim albanskim prodajnim i uslužnim objektima u Kosovskoj Mitrovici
Albanizacija severnog dela grada protiče brže nego što se i mislilo. S jeseni prošle godine počele su na sve strane da niču kuće – kraj puta i na livadi, ispod crkve i posred preoranog starog groblja…Omanje i prostrane, podizane su na temeljima starih i onde gde ih nikad nije bilo. Otimačina i prodaja u samom centru grada manje je bila primetna. Sve dok ovog leta nisu osvanuli čitavi nizovi ispražnjenih prodavnica i lokala različite namene. I albanski radnici koji su izbijali zidove, spajali i proširivali prostore. Gde su Gile, Goran, Slađa…, ljudi do juče zaposleni u samoposluzi, apoteci, prodavnici čarapa, menjačnici …, niko ne zna. Dok su pripremali otvaranje prve prodavnice, ponašali su se kao da je ceo svet njihov, kamoli kružni tok uz spomenik knezu Lazaru koji su pretvorili u stajalište vozila svake vrste. Kazna za parkiranje na tom prostoru sleduje samo Srbima, ne i svojima, jer se cela predstava odvijala uz asistenciju i pomoć policije. Ulaz okićen vencem od raznobojnih balona (te balone baš vole), bio je znak da je prodavnica otvorena.
Albanci su dobri trgovci, spretniji od Srba. Zato se vlasnik postarao da pored Mirësevini dopiše i Dobrodošli. Kroz širom otvorena vrata vidi se da je prodavnica, prostranija od svih koje Srbi drže, snabdevena svakojakim đakonijama. Znajući da Srbi pokatkad navraćaju i u prodavnice južno od Ibra, vlasnik se ponadao da će u ovu koja im je tu pred nosom, tek nagrnuti. Izgleda, barem zasad, da se prevario, jer nije isto svojom voljom otići dole i podržati uzurpaciju ovo malo prostora što nam je ostalo, prihvatiti smišljeno potiskivanje srpskog jezika od kojeg u ostalim gradovima Kosova i Metohije nije ostalo ni slovo, ćirilično pogotovo (ako se slovenska reč ispisana latinicom gde i vidi, u Prizrenu na primer, zovu je bosanskom).
Svesni su Srbi da bi tu naišli na ljubaznost, za početak, našli i jevtinije. Oni koji se pribojavaju da bi, baš zbog tih povlastica, neko mogao pokleknuti, barem dvaput dnevno „slučajno“ prođu pored prodavnice da provere „stanje“. Zasad odolevamo.
Pokret za odbranu Kosova i Metohije
