Slobodan Antonić: Sačuvati se od laži

0
1285

foto: fskNajpre se Vreme podsmevalo Politici što je objavila tekst nepostojećeg „doktora“, posle se Politika rugala Vremenu što je pomešalo zoologa Maksa Vebera sa istoimenim sociologom (i to čak na naslovnici) – a sačuvati zdrav razum, u poplavi neistina i laži, za čitaoca je postalo sve teži posao.

Politiku i Vreme s pravom smatraju retkim ozbiljnim listovima na našem medijskom tržištu i gotovo poslednjim braniteljima profesionalnih standarda. Onda je Politika, koja je nekada proveravala čak i pisma čitalaca za rubriku „Među nama“, objavila autorski tekst izvesnog „doktora Petra Veličkovića, forenzičkog psihijatra iz Montreala“, autora za koga se posle ispostavilo da ne postoji (videti ovde). Nakon smenjivanja Ljiljane Smajlović već je bila primetna izvesna profesionalna degradacija ovoga lista (o čemu sam na FSK pisao ovde), a ovaj slučaj taj utisak nekako je samo potvrdio.

Međutim, potom je u jednom delu naše javnosti usledilo ruganje i seirenje nad ovom greškom, uz nastojanje da se Politika putem ove omaške sasvim „zakopa“. B92 je proglasio da postoji „slučaj Politika i fantomski autori“ (ovde), Cenzolovka je pisala o „blamu Politike za sva vremena“ (ovde), a Vreme je objavilo analitički tekst „Tragovima `Vojka i Savla`“ (ovde), u kome se kaže da „Politici kao da nije dovoljno bruke u bližoj i daljoj prošlosti“ i da „sve zajedno neodoljivo podseća na čuvene `Odjeke i reagovanja` koji su ovdašnji javni prostor zatrovali toliko da se i dan-danas borimo protiv dugoročnih posledica“ (!?).

Štaviše, istaknuti kolumnista Vremena otišao je tako daleko da je o Politici napisao da „ljudi koji je prave zapravo ne postoje, mada verovatno postoje nakupine belančevina kojima u ličnim kartama pišu odgovarajuća imena. NJen glavni urednik zove se Aleksandar Vučić“ (ovde). To je svakako stilski efektna metafora, uz to ne sasvim i netačna, ali koja ipak sadrži i jednu potencijalno opasnu dehumanizaciju onih ljudi koji nam se ne sviđaju („nakupine belančevina kojima u ličnim kartama pišu odgovarajuća imena“!?).

Nije prošlo mnogo, a Politika je došla u priliku da može Vremenu da uzvrati po principu „rugala se šerpa loncu“. Na naslovnoj strani Vremena, 17. avgusta (ovde), kao portret Maksa Vebera odštampana je slika istoimenog holandskog zoologa (ovde). Politika je odmah objavila zajedljivi komentar „Krokodilski portret Maksa Vebera“ (ovde), u kome se kaže da se „nedeljnik Vreme prekjuče istopio kao sladoled u avgustu“ budući da je uhvaćen da „muči mukicu kako izgleda portret znamenitog nemačkog sociologa Maksa Vebera“, iako je prethodno „pod dairama i zurlama“ „seirilo“ i „džekiralo se“ zbog Politikine mnogo manje pogreške.

Da Vas podsetimo:  RADIO DIR: Tražimo HITNE odgovore i reagovanje onih koji treba da zaštite novinare

Objektivni posmatrač mora da žali i Politiku i Vreme, a najviše srpskog čitaoca. Svi pravimo greške, koje podrazumevaju da katkada izričemo ili prenosimo neistine. To se desilo ovoga puta kako Politici, tako i Vremenu i potpisnik ovoga teksta poslednji je koji bi se bacio kamenom na njih.

Problem je ‒ sve ostalo, zapravo saučesništvo u proliferaciji laži – smišljenom širenju neistina kojima se hoće „promeniti svest“ čitaoca i tako mu onemogućiti da razume i brani sopstvene interese.

Uzmimo kao primer isti broj Politike u kome je objavljen pomenuti komentar „Krokodilski portret Maksa Vebera“. U njemu je štampan i „Kulturni dodatak“, podlistak za koji je odavno primećeno da je u toj meri „drugosrbijanizovan“ da više liči na svojevremeni Danasov podlistak „Beton“, nego na tradicionalni dodatak o kulturi i nauci koji Politika izdaje od 1957. godine.

U ovom podlistku „Kulturnog dodatka“ (str. 2‒3) štampan je, između ostalog, intervju s nemačkim istoričarem Robertom Gervartom (Robert Gerwarth, ovde), pod naslovom „Da li je Srbija izašla iz Prvog svetskog rata“. Ovaj relativno mladi (r. 1976) i, sudeći po slici (ovde), sasvim lepuškasti (dakle, potpuno moderan:) istorik, objašnjava srpskoj publici da su „države nastale na ruševinama Austrougarskog ili Osmanskog carstva i same bile mini-imperije koje, za razliku od starih imperija, nisu znale kako da postupaju sa manjinama“. „Tako je bilo i u Jugoslaviji“, gde su Srbi, po Gervartu, „stvorili utisak o represiji“. „Ne želim da kažem da su imperije bile savršene, nisu bile, ali malo koja država jeste“. Međutim, „Osmansko carstvo je sve do svog kraja gajilo ideju da različiti narodi mogu živeti zajedno“. Srpska „Jugoslavija“ naravno takva nije bila.

Ono što izaziva revolt nije toliko bezobrazni nemački pokušaj istoriografskog revizionizma Prvog svetskog rata, koliko poltronsko i autošovinističko prihvatanje te revizije od strane novinarke Politike. Ona ne samo da Gervartu, na njegovo „otkriće“ da su „etničko čišćenje“ zapravo izmislile „nacionalne države“ (postimperije) posle Prvog svetskog rata, postavlja pitanje „Da li je (ovaj način razmišljanja) prisutan i danas ako se čuje da Srbija i Kosovo razmišljaju da razmene teritorije“ – pazite: Srbija i Kosovo da „razmene teritorije“!? – nego ni rečju nije u stanju da odgovori na svemirsku laž Gervarta i revizionističke nemačke istoriografije kako je „Osmansko carstvo sve do svog kraja gajilo ideju da različiti narodi mogu živeti zajedno“.

Da Vas podsetimo:  Novi presek REM-a: SNS zastupljeniji od SzS, na RTS-u manje od četiri minuta

Zanimljivo je da je upravo Politika, u aprilu 2017, kao dodatak štampala doktorsku disertaciju Ive Andrića (videti ovde), u kojoj se lepo opisuje kako je izgledala ta osmanlijska „ideja suživota“: „Kao jedini regulator ličnog, društvenog, materijalnog i duhovnog života u zemljama koje su Turci osvojili“, piše Andrić, „važio je islam“, tj. „Kanun-i-raja (zbirka zakona za raju)“. Evo nekih odredbi:

„01 Hrišćani i Jevreji ne smeju u pokorenim zemljama podizati manastire, crkve i isposnice.

02 Oni ne smeju popravljati svoje crkve.

03 Oni koji stanuju u susedstvu muslimana, svoje kuće mogu popravljati jedino u slučaju preke potrebe.

05 Svim strancima-namernicima ukazivaće tri dana gostoprimstvo.

10 Prema muslimanima ponašaće se sa poštovanjem, ustajaće prilikom njihovog ulaska i prepuštaće im počasno mesto bez gunđanja.

11 U pogledu odeće i obuće ne smeju se nositi kao muslimani.

13 Ne smeju jahati osedlanog konja, nositi sablju niti drugo oružje, ni u kući ni van nje.

14 Ne smeju prodavati vino niti nositi dugu kosu.

15 Ne smeju svoje ime utisnuti u prsten sa pečatom.

16 Ne smeju nositi širok pojas.

17 Izvan svojih kuća ne smeju javno nositi ni krst ni svoje sveto pismo.

18 U svojim kućama ne smeju glasno i snažno zvoniti, već jedino umereno.

19 U njima (mogu) samo poluglasno da pevaju.

20 Smeju samo tiho da se mole za pokojnike.

21 Muslimani mogu da oru i da seju po hrišćanskim grobljima ako više ne služe za sahranjivanje.

Hrišćani su pri susretu sa muslimanom morali da sjašu i da ukraj puta sačekaju dok ovaj ne prođe i tek tada su smeli ponovo da uzjašu i da nastave put“.

Dobro, možda Politikina novinarka koja je mirno saslušala tvrdnju Roberta Gervarta kako je  „Osmansko carstvo gajilo ideju da različiti narodi mogu živeti zajedno“ nije čitala dodatak Politike iz aprila 2017. godine. Ali, jamačno je čula za đakona Avakuma, koga su ti isti „tolerantni“ i „multikulti“ Turci nabili na kolac u Beogradu 1814. godine.

E, kakva je to samo bila „tolerancija“ i „ideja suživota različitih naroda“! Usred Evrope Betovena, Bajrona i Tarnera, negde od Stambol kapije (današnjeg Narodnog pozorišta), pa sve do Batli džamije (današnje Narodne skupštine) stojalo je, te 1814, kolje s mnogobrojnim hrišćanima koji su se satima i u samrtnom ropcu koprcali, dok su im izgladneli psi odgrizali nožne prste (ovde). Baš lepa ilustracija Gervartovog opisa tolerantnog i multikulti  Osmanskog carstva!

Da Vas podsetimo:  Izbori ili šuma

Naravno, novinarki Politike ništa od toga nije bilo pri pameti, već samo pitanje kako Srbija i „Kosovo“ mogu da da „razmene“ teritorije. E to je ono što je strašno, bedno i opasno, a ne toliko štampanje teksta nepostojećeg autora. Strašno je što Politika preko svog „Kulturnog dodatka“, a posebno preko spoljnopolitičke rubrike, aktivno „drugosrbijanizuje“, odnosno „atlantizuje“, svest srpskog čitaoca.

Prosečni čitalac Politike, baš kao i prosečni čitalac Vremena, samo na osnovu onoga što nalaze u listovima koje kupuju, teško da su u prilici da razumeju svet u kome žive – ni njegovu prošlost, ni njegovu sadašnjost, ni njegovu budućnost. Njima se, na primer, Tramp sistematski prikazuje kao desničarski ludak koji podržava „rasističko nasilje“ u Šarlotsvilu. O moći i agendi „duboke države“ koja potapa Trampa – ili ga gura u ratni ekstremizam – čitalac Politike i Vremena ne može da zna gotovo ništa. Čitav svet osobenih ideologija, bezočnih medijskih manipulacija, borbe za moć i za svetskoistorijsku dominaciju, za publiku Politike i Vremena jednostavno ne postoji.

Ti čitaoci danas moraju da se služe internetom i da prate, recimo, šta na Strategic Culture Foundation piše  Dž. Dž. Džatras (ovde; srpski prevodi na FSK ovde) ili P. K. Roberts (ovde; srpski prevodi na NS ovde), kako bi mogli da razumeju šta se zbilja dešava u SAD, pa i u svetu. Kao što im i za istinsko razumevanje onoga što se dešava u Srbiji nije dovoljno samo čitanje ovih listova, već moraju da prate i alternativne portale, poput FSK, NSPM, Stanje stvari i druge.

I to je problem – mejnstrim mediji sve slabije rade svoj posao informisanja. Čitalac je zasut lavinom dezinformacija i štetnih laži. Profesionalni standardi padaju, ali i otpornost publike na manipulaciju, smišljenu dezorijentaciju i na prevaru. Srbija kao polukolonijalno društvo posebno je podložno ovoj vrsti supresije.

Bez jakih mejnstrim medija Srbija neće moći da zna šta joj se dešava. Internet alternativa trenutno donekle održava front zdravog razuma i slobode – intervju s Milanom Gutovićem gledalo je 280.000 ljudi (ovde), a alternatvni sajtovi sve su posećeniji. Ali s pravom se možemo zapitati – da li objektivna i poštena medijska scena u jednoj „demokratskoj“ zemlji mora ovako da izgleda?

Slobodan Antonić

fsksrb.ru

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime