Slobodan Antonić: “Vojvodino stara, zar ti nemaš stida”

0
84

U naslovu je naziv čuvene pesme Veljka Petrovića iz 1911. godine. Pesma reflektuje konformizam i dekadenciju srpske elite severno od Save i Dunava, koja je izgubila borbenost i, užirena u građanskoj udobnosti, prepustila se odnarođivanju i mađarizaciji.

Srećom, to pogubno stanje prekinuto je velikim pobedama srpske vojske 1914-1918, a u pobedničkoj, herojskoj uniformi bio je i dobrovoljac “iz preka”, Veljko Petrović.

Mislio sam da pišem o tome koliko je ova pesma upravo danas aktuelna – kada smo pali čak toliko nisko da nam “profesor” Dinko Gruhonjić podučava novinarstvu generacije novosadskih studenata.

Ali, odustao sam zbog toga što bi, kao prvo, aktuelizacija Petrovićeve pesme preko pojava kakva je Gruhonjić mogla uprljati lepotu tih čudesnih stihova. Čitajmo ih ponovo, a kako nažalost više nisu u našim čitankama, čitajmo ih kad god možemo i svojoj deci.

A drugo, bio sam na skupštini Matice srpske u Novom Sadu, posle koje sam stekao utisak da stanje ipak nije toliko žalosno koliko mi je dotle izgledalo.

Čudo ili proviđenje

Prvo što me je iznenadilo bila je gužva. Red za prijavu i materijal otegao se do ulaznih vrata, a onda se ispostavilo da je to samo jedan od više stolova za registraciju – i pred svakim je bila slična navala. U sali više nije bilo mesta ni za stajanje, svi hodnici su bili prepuni, baš kao i dvorište, gde je bio postavljen video bim na kome se mogao pratiti prenos skupštine.

Atmosfera je odisala nekakvom rešenošću da se istraje u krajnje nepogodnom okruženju. Kao i u prošlim vekovima, to je okruženje jedne tuđe države. Naravno ne nominalno, formalno mi smo Srbija, ali suštinski, srpsko društvo je pod tuđinskim igom, polukolonija – poluokupirana teritorija, sa zaposednutim institucijama, pogotovo onima iz kulture. Gruhonjić na Filozofskom, uz pratnju američkog prokonzula, simbolički je prizor naše palosti i naše poniženosti.

U takvim prilikama, pokazalo se da je Matica, neki čudom ili proviđenjem, uspela da sačuva svoju nacionalnu misiju i da obnovi svoju građansku samoupravu. Ona je sada jedna od retkih preostalih svetlih tačaka srpske kulture. Jeste, ima Gruhonjića, ima i prokonzula, ali ima i Matice, i dogod je tako, naša stvar valjda još nije izgubljena.

Da Vas podsetimo:  Protesti građana Srbije protiv nasilja i mrvice sa biračkog stola naprednjaka

Po Novom Sadu sam video kako na javnim ustanovama stoje dve pokrajinske zastave – “Čankova” i “tradicionalna”. To “kompromisno rešenje” sa dve zastave tipično je za našu vlast, koja hoće da bude i “nacionalna” i “proevropska”. Ali, ono što mi je smetalo jeste odnos prema tim zastavama – i o tome hoću sad nešto da napišem.

Iritantni simbol

U februaru se navršilo 20 godina od Čankove zastave, i to su autonomaški separatisti iskoristili da svoj barjak još jednom proslave kao važan simbol antisrbijanstva i secesionizma. Reč je o komadu platna koji je kabinetski proizveden u “zastavu”, suprotno svim pravilima veksikologije. Kao tipična tvorevina birokratskog (EU) uma, ona je jednako smešna kao bufonerijske zastave “države” Kosovo ili Bosne i Hercegovine. Bez korena u bilo kakvoj tradiciji, skrojena jedino da bi se razmahivalo nekakvim “vojvođanskim identitetom”, Čankova zastava danas, za ogromnu većinu Srba u Sremu, Banatu i Bačkoj, tek je iritantni simbol političkog egzibicionizma i autonomaškog nasilja nad stvarnošću.

Bolno je, međutim, to što se ova druga, “tradicionalna” zastava nedovoljno doživljava kao naša, već joj je prilepljena etiketa “naprednjačka” i izvrgnuta je podsmehu kao “lažno tradicionalistička”. Nju su, i ovom prilikom, kompradorski propagandisti omalovažavali, a nisam video da ju je iko uzeo u zaštitu.

Tako je na Gruhonjićevom sajtu rečeno da, “kada su naprednjaci preuzeli vlast u Vojvodini, u septembru 2016, usvojeni su i takozvani tradicionalni grb i zastava Vojvodine, koji sa tradicijom nemaju nikakve veze već su jedan u nizu istorijskih falsifikata”. “Rečima istoričara Milivoja Bešlina i Momira Samardžića, ‘uvođenje ‘tradicionalnih’ simbola Vojvodine je anahrono i bespotrebno i iznad svega groteskno i istorijski i teorijski neutemeljeno’”.

Navodno je prava tradicionalna zastava Vojvodine sa crnim, austrijskim dvoglavim orlom, a ovo je naprednjački falsifikat koji sa istorijom i tradicijom nema ničeg zajedničkog. Mnogi su, zaista, zbunjeni, jer i na srpskoj Vikipediji, iz zlonamernosti ili neznanja svejedno, stoji da je “zastava Srpske Vojvodine iz 1848. godine” crno-žuta, s crnim habsburškim orlom, a na drugom mestu na srpskoj Vikipediji je “zastava Srpske Vojvodine iz 1848-1849” prikazana tako da je grb austrijske provincije Vojvodovina Srbija i Tamiški Banat (1849-1860) samo natakaren na srpsku trobojku.

Da Vas podsetimo:  O Njegošu, britanskom arheologu i KiM

Ništa od toga nije tačno. Kao prvo, zastava nije “naprednjačka”, već su je na Odboru za pitanja ustavno-pravnog položaja Vojvodine još početkom 2015. predložili profesori Branislav Ristivojević i Slobodan Orlović. Odbor je usvojio predlog, ali on tada nije dobio dvotrećinsku većinu u pokrajinskoj skupštini, već se morao čekati sledeći saziv.

Drugo, predloženo i usvojeno rešenje jeste zastava Vojvodovine Srpske 1848-1849. Nakon Majske skupštine 1848. Jakov Živanović dao je “istorijsko obrazloženje njenih odluka” koje se tiču zastave i grba:

“Zastavu sačinjavaju tri boje horizontalno postavljene: odozgo crvena, u sredini plava, dole bela. Na plavoj, kao karakterističnoj boji, nalazi se narodni grb. Grb sačinjava beo krst na okruglom crvenom polju, između čijih krakova stoji po jedno ocilo, svega četiri, čelikaste boje, opasan s desne strane žirovom, a s leve maslinovom grančicom, koje su dole vezane plavom pantljikom. Ceo taj štit i polje leže na vojvodskoj porfiri, visećoj ispod vojvodske, zatvorene, na dva dela razdeljene krune” (Krkljuš 285-286).

Ovaj opis u svemu i potpuno odgovara “tradicionalnom” grbu i zastavi AP Vojvodine iz 2016. godine.

I sva druga, kasnije predložena ustavnopravna rešenja zastave i grba Vojvodovine Srpske, tokom 1849. godine, odgovaraju duhu Majske skupštine, kako ga je izrazio Živanović. Istovetni opis redosleda boja na zastavi, kao i grba, daje i Stefan Radičević, u svom nacrtu ustava Vojvodovine Srbske iz 1849. (čl. 7; Krkljuš 106), kao i anonimni autor nacrta ustava iz iste godine (čl. 14; Krkljuš 174). A patrijarhova ustavna komisija iz 1849. kaže u čl. 6: “Grb Vojvodovine jest beo krst na crvenom polju sa četiri ocila između krakova krsta”, a u čl. 7: “Boje Vojvodovine jesu odozgo crvena, u sredi plavetna, odozdo bela” (Krkljuš 148; up. Krkljuš 286-287).

Austrijska provincija Vojvodovina Srbija i Tamiški Banat (1849-1860), međutim, “bila je bitno drugačija od Srpske Vojvodine” (Mikavica 107). Dok je Vojvodovina Srpska (1848-1849) bila autentična autonomija, obrazovana kroz revoluciju i otadžbinsko-odbrambeni rat, sa punom vlašću srpskih civilnih i vojnih organa, Vojvodovina Srbija i Tamiški Banat (1849-1860) bila je austrijska provincija, pod apsolutnom kontrolom Beča i bez ikakve autonomije, u kojoj je nemački jezik bio zvaničan, i u kojoj je vršena “nasilna germanizacija” (Krestić 254; up. Mikavica 112).

Da Vas podsetimo:  Srećan Uskrs

Provincija je tako vešto skrojena da su Srbi ostali sasvim u manjini. Od 1.426.221 stanovnika, Rumuna je bilo 397.459, Nemaca 335.080, Srba 321.110, a Mađara 221.845 (Krestić 245; Mikavica 108). “Govorilo se s razlogom da je Vojvodina samo po imenu srpska, a da sa Srbima inače nema ništa zajedničko” (Krestić 245). Vojvoda je bio austrijski car, a glavni grad provincije nije bio Novi Sad, gde su Srbi bili većina, već Temišvar gde su bili u manjini (isto). Ostavši bez ikakve samouprave, i izloženi germanizaciji, “Srbi nisu prikrivali svoje ogorčenje” (isto).

Takva provincija je i mogla da ima austrijskog orla u grbu, ali to nema nikakve veze sa Vojvodovinom Srpskom – za tim orlom danas žale još samo dinkogruhonjićevski kompradori, dok prenevoljeno uzdišu za KaundKa barokom, mitelojropskim kolačima i vešalima po Mačvi…

Laž je i da je “naprednjačka zastava Vojvodine” zapravo zastava tadašnje Kneževine Srbije, iz 1838. godine. Ona je u gornjem crvenom polju imala četiri šestokrake zvezde, koje su označavale četiri vazalne oblasti Osmanskog carstva: Vlašku, Moldaviju, Samos i Srbiju.

Rezultat želje

S druge pak strane, istovetnost grba i sličnost zastave Vojvodovine Srpske i Kneževine Srbije, iz 1848, bila je i rezultat želje “da se označi da je reč o drugoj srpskoj državi”, odnosno da “pored Kneževine Srbije postoji i Vojvodovina Srbija” (Krkljuš 290).

Dakle, “tradicionalna zastava AP Vojvodine” jeste autentična, istorijska zastava Vojvodovine Srpske iz 1848, ona je zbilja naša i nije nikakva “naprednjačka izmišljotina”. Branimo je i volimo koliko god to možemo, makar dotle dok postoji ovakva pokrajina Vojvodina kakva je danas.

To je zastava Svetozara Miletića, koji je godinu dana robijao jer se usprotivio ukidanju ćirilice u Sremu, a tri godine jer je u kafani (navodno) rekao da čim se Srbi oslobode u Turskoj, oslobodiće se i u Ugarskoj (Mikavica 169, 186). To je zastava i Jaše Tomića, koji je kao srpski rodoljub uhapšen 1914. i u ugarskom zatvoru “mučen, izgladnjivan i tučen vrećama peska” (isto 275).

A sa onom krpom koja je simbol kolonijalnog poništenja zna se – tu je mačak, tu je rep.

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime