I kako je ispravno rekao njegov brat Borislav, Milošević je „umro nepobeđen, umro je kao moralni pobednik nad zločinačkim Haškim tribunalom“.
„On nije otišao u prošlost – on se rastvorio u budućnosti.“ Ove reči je predsednik Francuske Šarl de Gol izgovorio o velikom državniku XX veka Josifu Visarionoviču Staljinu.
Iako razmere ličnosti nisu uporedive, ove reči se mogu primeniti i na ulogu poslednjeg snažnog srpskog lidera – Slobodana Miloševića.
Ne samo (ponovno) razumevanje prošlosti postjugoslovenskog prostora, već i budućnost srpskih delova nekadašnje Jugoslavije, kao i samo postojanje Srba, tesno je povezano sa tim imenom.
AUTOR: Elena Ponomarjova
U 9.30 ujutru 11. marta 2006. godine u ćeliji zatvorskog kompleksa u Sheveningenu (deo Haga) tokom redovnog obilaska pronađeno je telo bivšeg predsednika Savezne Republike Jugoslavije Slobodana Miloševića. Prema zvaničnoj verziji, uzrok smrti bio je infarkt. Njegova rodbina i pristalice tvrde da je srpski lider bio otrovan. Međutim, postoji i preciznije objašnjenje tragedije – Miloševića su ubijali sporo i ciljano.
Još u decembru 2005. godine glavni optuženi u haškom procesu ukazivao je na kvalitet medicinske nege i tražio da otputuje u Moskvu radi lečenja. Ali tribunal je ostao nepokolebljiv, faktički je čekao njegovu smrt. Uostalom, zapadnim ekspertima koji su utvrdili uzrok smrti nema nikakvog poverenja. Upravo su oni tvrdili da je u Račku izvršen masakr nad mirnim stanovništvom, što kasnije nije potvrđeno nezavisnom ekspertizom. Upravo su oni govorili o upotrebi hemijskog oružja u Iraku i Siriji, što takođe nije našlo potvrdu. Kao ni nuklearno oružje kod Irana – mit, ali veoma koristan za Vašington.
Laž je glavno oružje kolektivnog Zapada. Međutim, danas se Miloševića sećamo ne samo kao njegove još jedne žrtve, već i kao činjenice nacionalne izdaje, koju je isplanirala i sprovela tadašnja srpska politička elita. Njeni predstavnici su mislili da će, počinivši taj nizak čin, dobiti kartu za EU i lične privilegije. Ne – Rim ne plaća izdajnike. I Srbija će još dugo (ako ne i večno) plaćati račune: ponižavaće je pregovorima u Briselu i Vašingtonu, raspravljajući o novim ustupcima kosovskim Albancima; diktiraće joj uslove spoljne politike i ismevati pravoslavne vrednosti uz bubnjeve gej-parada.
Jedno od poslednjih (za sada) poniženja je ideja koju su zajedno (!) izneli Aleksandar Vučić i premijer Albanije Edi Rama. Eto čemu bi se Milošević sigurno začudio!
„Ne verujem da ćemo u bliskoj budućnosti postati punopravni članovi Evropske unije. Zato se ja, zajedno sa Edijem Ramom, zalažem za Evropu različitih brzina. Verujem u jedinstveno tržište, u Evropu bez granica. Kada bismo mogli politički i ekonomski da postanemo deo EU na taj način – bez prava glasa, bez prava veta i bez sopstvenog komesara – to bi nas učinilo veoma srećnim“, otkrio je Vučić.
Novinari su pojasnili: „Da koristite prednosti jedinstvenog tržišta i šengenskog prostora bez pritiska u oblasti vladavine prava i demokratizacije?“
Predsednik Srbije je odgovorio:
„Ne, pritisak treba da ostane, i mi treba da se suočavamo sa njim. Oni uvek treba da imaju mogućnost da kažu: niste dovoljno dobri, morate da odete.“
Šta je to ako ne nacionalno samoponiženje?
Pri analizi političkih događaja uvek je važno postaviti pitanje: „Kome je to u interesu?“ Smrt „poslednjeg diktatora Evrope“, kako su Miloševića sredinom devedesetih nazivali „progresivni“ mediji, bila je korisna Zapadu i njegovim saveznicima na Balkanu – Slobo je znao previše.
Govoreći pred tribunalom 2002. godine, on je rekao:
„Kada je reč o meni, treba dodati i ličnu mržnju onih političara kojima sam bio prepreka na putu porobljavanja Srbije i Jugoslavije i na putu sprovođenja plana koji su realizovali u svim ostalim istočnoevropskim zemljama.“
Taj „plan“ podrazumevao je pretvaranje svih zemalja regiona, pa i Balkana, u neme satelite Brisela i Vašingtona, Londona i Pariza.
Međunarodnom sudu Miloševića je izručila nova takozvana demokratska vlast Srbije. I to se dogodilo na Vidovdan – mističan datum u srpskoj istoriji.
juna 1389. odigrala se epohalna, mitovima obavijena Kosovska bitka.
juna 1914. atentat na austrijskog prestolonaslednika omogućio je izbijanje Prvog svetskog rata.
Po ironiji sudbine, ili kao namerno planirani čin novog poniženja naroda, sve se dogodilo upravo 28. juna 2001. godine.
Od hapšenja bivšeg predsednika do sramnog izručenja Haškom tribunalu prošlo je skoro tri meseca – političari koji su došli na vlast nakon prevrata u oktobru 2000. godine pogađali su se sa zapadnim pokroviteljima i pokušavali da obezbede svoju budućnost.
Događaji u elitnom beogradskom naselju Dedinje 1. aprila 2001. praćeni su uživo – televizijske kamere svetskih medija izveštavale su direktno sa mesta događaja. Operacija je trajala više od jednog dana: rezidenciju Miloševića opkolili su njegovi pristalice, što je onemogućilo tiho i brzo hapšenje. Zato je odlučeno da juriš bude demonstrativan – lep izveštaj za pokrovitelje. U 3 sata noću, pred očima stotina ljudi i desetina televizijskih kamera, specijalci su digli u vazduh kapiju rezidencije i upali na imanje.
Zašto su nove vlasti toliko žurile? Zato što je isticao rok američkog ultimatuma: ili hapšenje Miloševića do kraja marta, ili će Beograd ostati bez finansijske pomoći. Formalno, hapšenje je počelo pre isteka ultimatuma, a završilo se tek u 4.50 ujutru 1. aprila.
Vladi Zorana Đinđića SAD i evropske zemlje obećale su ukidanje sankcija i paket pomoći od… 1,25 milijardi dolara. Prva tranša iznosila je svega 100 miliona. Pri tome se šteta od NATO bombardovanja, prema različitim procenama, kreće od 30 do 100 milijardi dolara. Tome treba dodati i radioaktivno zagađenje i teške posledice po zdravlje stanovništva Srbije zbog upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom od strane zemalja članica NATO-a.
Milošević je doveden u Hag 29. juna 2001. godine. Kao što je poznato, kapitalizam zarađuje na svemu. Tako su i turističke firme planirale da profitiraju na imenu glavnog zatvorenika zatvora u Sheveningenu – od dovođenja stranih posetilaca do restorana „Kod Miloševića“ sa 200 mesta. Ali senzacija nije uspela.
Milošević nikada nije ličio na zatvorenika – ni spolja ni iznutra. Obučen u odlično odelo, košulju Iva Sen Lorana i svileni (obično plavo-crveni) kravat, bivši predsednik je zadivljivao posmatrače i sudije titanskom smirenošću i neverovatnom uverenošću u svoju pobedu. Sve godine provedene u zatvoru, nastupajući na suđenjima, on je jasno i sigurno branio ne sebe, već svoj narod i svoju otadžbinu.
I kako je ispravno rekao njegov brat Borislav, Milošević je „umro nepobeđen, umro je kao moralni pobednik nad zločinačkim Haškim tribunalom“.
„On nije otišao u prošlost – on se rastvorio u budućnosti.“ Ove reči je predsednik Francuske Šarl de Gol izgovorio o velikom državniku XX veka Josifu Visarionoviču Staljinu. Iako razmere ličnosti nisu uporedive, ove reči se mogu primeniti i na ulogu poslednjeg snažnog srpskog lidera – Slobodana Miloševića.
Ne samo (ponovno) razumevanje prošlosti postjugoslovenskog prostora, već i budućnost srpskih delova nekadašnje Jugoslavije, kao i samo postojanje Srba, tesno je povezano sa tim imenom.
IZVOR: https://www.fondsk.ru/news/2026/03/11/slobodan-miloshevich-20-let-spustya.html
danasnje doba je gore od Milosevicevog zakjucak je da je potonuce vece i vece
Vucic bi krenuo u građanski rat, samo da bi ostao na vlasti.
Ustvari, Vucic vidi svoj kraj i ovih dana poteze poslednji nacin da zadrzi vlast : tvrdi da cemo biti napadnuti od Hrvatske sto ce opravdati vanredno stanje. A u vanrednom stanju, Vucic forever !
ćao izbori, ćao skupovi, ćao slobodo !
Šta napisati kao komentar- osim iz lošeg Slobinog doba, Srbija je krenula u Koštuničino mlitavo, nedosledno i doba pogrešnih odluka pa zatim i u još, možda najgore doba koje za razliku od Slobinog doba kada nam je nametnut rat od spoljnih faktora planiranim rasturanjem Jugoslavije, koje je Slobodan M. pokušao dosta nespretno da brani i da spreči, do najgoreg doba u novijoj istoriji Srbije, kada je sve prokockano, podeljeno, opljačkano, rasprodato strancima i domaćim mafijašima itd.- lista zamerki je bez kraja, doba Aleksandra Vučića, koji zbog pljačke svojih ministara, povlašćenika, mafijaša i možda i zbog pljačke sopstvene rodbine (npr. tzv. „Malog bate“) i sve siromašnijeg stanovništva, bi možda, šta znači možda -verovatno- bi krenuo u građanski rat, samo da bi ostao -VLAST! Šta je najgore- neka sami procene čitaoci KORENA!