Slobodan Samardžić: Srpski patrijarh, Kosovski zavet i još ponešto

3
522

Kao što od stava današnjeg vladara Srbije zavisi da li će Srbija de iure priznati „Kosovo“, tako i od stava Crkve zavisi da li će se on usuditi na taj korak

Slobodan Samardžić (Foto: printscreen)

Sveti arhijerejski sabor izabrao je novog patrijarha Srpske pravoslavne crkve na propisan i efikasan način. Doskorašnji mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije preuzeo je svoju novu dužnost skopčanu sa brojnim teškim  zadacima. Ali, kad malo bolje pogledamo, u njegovoj narednoj misiji neće biti nikakvih težih zadataka u poređenju sa najvećim brojem njegovih prethodnika, kojih je bilo četrdeset i pet. Svi oni suočavali su se sa brojnim tekućim pitanjima života pastve i Crkve, ali pre svega sa pitanjem njihovog zajedničkog opstanka. Veći deo duge povesti srpskog naroda i njegove Crkve obeležila je borba za samu egzistenciju, na ivici između tla života i ponora smrti.

U centru ovog istorijskog iskustva stoje kosovsko predanje i zavet. Ali, u tom centru oni se nalaze samo zato što su i predanje i zavet ishod jednog realnog iskustva – gubitka države. Narod i Crkva su opstali ne tek stoga što su sačuvali jedno sećanje i uzdigli ga do nivoa Novog zaveta, kako je prilikom ustoličenja rekao novi patrijarh, nego i stoga što su verovali da će na toj osnovi država vaskrsnuti (kako je pisao Stojan Novaković), a u njenom granicama i Kosovo i Metohija.

Patrijarh Pofririje (Izvor: SPC)

Sasvim je razumljivo da je patrijarh Porfirije u propovedi posle svečanog ustoličenja istakao duhovnu suštinu pitanja o Kosovu i Metohiji. „Najveća briga moje i naše Crkve i dalje je naše mnogostradalno Kosovo i Metohija, naš duhovni Jerusalim, kako je govorio patrijarh Irinej. Kosovo i Metohija za Srbe nije naprosto mit, jer mit pripada svetu imaginacije, pa se tu može gubiti i pobeđivati. Kosovo je naš zavet, koji je vezan za Novi zavet, čiji je temelj svetost. Otuda je Kosovo za nas nit, pupčana vrpca koja nas povezuje sa suštinom našeg identiteta. Mi smo u Kosovu i Kosovo je u nama…“.

Da Vas podsetimo:  NAMETANJE VISOKOG PREDSTAVNIKA – AROGANCIJA BEZ POKRIĆA ILI SVESNO IZAZIVANJE KRIZE

Ovo su velike i lepe reči, izgovorene kad i gde treba. Van tog jedinstvenog duhovnog okrilja, one će morati da se suoče sa stvarnošću. A stvarnost KiM stoji na pomenutoj egzistencijalnoj granici. Da bi ova opasna situacija, koja nije nepoznata našoj istoriji, bila još opasnija, njen bitan sastojak jeste stav domaće vlasti da Srbija mora da validnim međunarodnopravnim aktom preda Kosovo i Metohiju pobunjenim Albancima. U odnosu na našu Crkvu, kojoj je na čelo upravo došao novi patrijarh, to bi značilo legalan upis srpskih pravoslavnih svetinja kao „kosovskih“, po priznatoj državi „Kosovo“, u Unesko-vu listu kulturne baštine. Za njihovu zaštitu bili bi zaduženi oni koji su posle juna 1999. godine srušili, spalili i oštetili preko 150 svetinja, od čega samo u jednom danu i u prisustvu svetskih mirovnih snaga, 17. marta 2004,  njih 34. Ostatak bi štitili oni koji već decenijama vode obrazovnu i kulturnu politiku oduzimanja onog što je u tom pepelu preostalo i pripisivanja tih bisera naše duhovnosti navodnoj albanskoj istoriji „Kosova“. Itd.

Svesni ove opasnosti, više Arhijerejskih sabora jasno je u svojim poslanicama iznelo svoj stav: „I ovom prilikom ponavljamo čvrst i jedinstven stav celog Arhijerejskog sabora naše Crkve, izrečen na ovogodišnjem majskom zasedanju (2018 – nap. S.S.) da ni pod koju cenu ne sme da se dovede pod znak pitanja puni suverenitet i integritet Srbije na Kosovu i Metohiji.“ (U poslanici posle majskog zasedanja 2019. još eksplicitnije u pogledu izmene državnog statusa pokrajine). Najviše crkveno telo tačno je ocenilo nameru vlasti da prizna nezavisnost „Kosova“ i, svesno posledica po duhovni život celokupnog srpskog naroda, poslalo jasno upozorenja domaćim državnim hazarderima. Neka se niko ne vara da su potonji gesti tadašnjeg patrijarha Irineja, puni priznanja za „lavovsku borbu“ predsednika države, pa čak i uručeno mu najviše crkveno odličje, umanjili značenje reči iz poslanica. One, po definiciji, upućuju na saborni karakter stavova izrečenih u njima, i isti takav karakter odluka koje iz njih slede.

Da Vas podsetimo:  Tužno punoletstvo sunovrata Srbije
Patrijarh Pofririje (Izvor: Vojvođanske)

Imajući sve ovo u vidu, velike i lepe reči novorukopoloženog patrijarha ne smeju ostati ni u razlici, a najmanje u suprotnosti, prema stavu Crkve u vezi državnog pitanja Kosova i Metohije. Kao što od stava današnjeg vladara Srbije zavisi da li će Srbija de iure priznati „Kosovo“, tako i od stava Crkve zavisi da li će se on usuditi na taj korak. Referendum o promeni Ustava može da usledi tek posle toga. To je materijalni ekvivalent citiranih reči patrijarhovih o Kosovu i Metohiji. Kada bi nedajbože izostala ta veza – žila kucavica – između zaveta i stvarnosti, onda bi se svaka reč i propoved pretvorili u ono što patrijarh Porfirije naziva „mit“, koji, kako kaže, pripada svetu imaginacije. Ispovedanje kosovskog zaveta ostao bi prazan duhovni ritual oslobođen bilo kakve i duhovne i svetovne odgovornosti pred ljudima i istorijom; to bi bilo naše privatno pravo koje ne bi imalo nikakvo objektivno značenje. Čak nam ni ideološki novosrbijanci ne bi na tome zamerali.

Velike su reči kad patrijarh kaže: „Mi smo u Kosovu i Kosovo je u nama“. Ali, ako to ne dotiče i one koji su „na Kosovu“, onda ni naša duhovna veza sa Kosovom ne može da se ispuni. Jer, upravo oni Srbi koji su danas „na Kosovu“ postavljaju standard naše ljudske empatije prema Kosovu. Dakle, ne samo verske ili nacionalne, nego i ljudske empatije. Priznanje „Kosova“ bilo bi ozakonjenje srpskog aparthejda na albanskom „Kosovu“ i zato bi to bila krajnja apstrakcija kada bismo nosili u sebi Kosovo a ne i stradalnike koji tamo žive. Svi oni su vernici SPC i građani Srbije.

Razume se, ovo što je napisano ne upućuje ni na kakvu posledicu patrijarhovih reči izgovorenih pomenutom prigodom. Već je rečeno da se on prirodno ograničio na čisti duhovni aspekt pitanja o Kosovu i Metohiji i da je to s pravom učinio. Moje strahovanje samo kaže: to je duboka duhovna istina koja kad iziđe napolje sa svih strana biva izložena otrovnim strelama. Možda Državi nije pisano da ona uzme taj krst i stavi ga na leđa. Ali Crkvi jeste. Ako Crkva postupi po svom unutrašnjem nalogu, ne znači da će i Država. Ali nije nemoguće da se Država, u liku neke druge i drugačije uprave, prihvati svog posla po uzoru na Crkvu.

Da Vas podsetimo:  Vakcina po vakcinu, pobedićemo koronu!

Izvor: Stanje stvari

3 KOMENTARA

  1. G Samardzic – autor clanka – pise o novom patrijarhu i njegovoj potencijalnoj ulozi u „borbi za Kosovo“.
    Mislim da SPC i njen patrijarh tesko mogu da uticu na razvoj dogadjaja, obzirom da celu „borbu“ vodi samo jedan covek – predsednik Vucic.

    Patrijarh Porfirije je visoko obrazovan, vrlo otvoren i hrabar covek. Zadnje godine proveo je u Zagrebu, u katolickom okruzenju. Iako mu to okruzenje nije bilo uvek naklonjeno, on je uspeo da uspostavi dobre odnose sa tamosnjim vlastima i ozivi i osnazi srpsku pravoslavnu crkvu u Hrvatskoj i Sloveniji.

  2. Liga ,,ispusenih,, politicara se javlja pa i Samardzic. Mogao bi da se udruzi sa svojim partijskim drugom Aleksandrom Popovicem. Zasto da i on odustane od sludjivanje naroda. Moze da koristi …. a njemu nemoze da steti.

    • Stidi se kada jednog vrsnog profesora koji ima znanje o svemuo onome sto goviri i pise nazivas ljigom. Pero samo cu reci stidi se svojih reci a moj intelekt mi ne dozvoljava da tikazem i nesta ostrije.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime