Srbi kad vide mapu Eritreje odmah znaju da ta zemlja postoji samo da se Etiopiji uskrati izlaz na more. Ali kada je u pitanju Crna Gora, odjednom svi počnu da pričaju o suštinskim i nepomirljivim razlikama između srpskog i crnogorskog identiteta i političkih prioriteta.
Ko priča da je koncept „izlaza na more“ rudiment geopolitike XIX veka nije pratio radnju fabule – osnovni oblik ekonomskog uslovljavanja Srbije jeste zatvaranje evropskog/natovskog carinskog obruča oko zemlje koji nas sprečava da uvozimo energente i robu odakle nam je najpovoljnije
Prošle godine je Hrvatska kopala rukama i nogama da se Srbiji potpuno zabrani uvoz nafte, iako bi takva odluka njima nanela štetu koja se meri desetinama miliona evra godišnje. Naše snabdevanje gasom zavisi od sposobnosti Bugarske da se odupre pritiscima Vašingtona i to je strašno.
Kada je Austrougarska u carinskom ratu pokušala da na sličan način ekonomski udavi Srbiju, rešenje je bila luka Solun, u kojoj je Grčka Srbiji ustupila bescarinsku zonu. Trajno rešenje ovog problema trebalo je da bude luka Bar. Da je Crna Gora i dalje u političkoj zajednici sa Srbijom, ili da je bar istinski suverena i nezavisna zemlja koja gleda svoje interese, Srbija bi odavno imala naftovode, gasovode, i kontejnerski transport koji bi joj obezbeđivao nezavisnost od ekonomskih ucena Evrope i Amerike.
Srbija može biti u svakom pogledu bedna i siromašna zemlja, ali ona nije tržište koje su Brisel i Berlin spremni da olako prepuste nekome drugom. Pogotovo kada mogu na njemu da budu monopolisti koji svoju robu prodaju po višestruko povećanim cenama u odnosu na konkurenciju. U poređenju sa profitom koji se zarađuje od ekonomske opsade Srbije, novac koji se ulaže u „autohtoni crnogorski identitet“ je zaista smešan. A u poređenju sa profitom od ekonomske kolonizacije Balkana, ulaganja u ekskluzivne balkanske šovinizme su minimalna. To je dobar biznis.
Razgovarao sam sa mnogim proponentima crnogorske posebnosti i zasebnog identiteta. Nailazio sam na iskrene i neiskrene ljude, na propagandiste i lokal-patriote, ali svi su oni imali jednu slepu mrlju – kolonijalna politika EU i NATO na Balkanu.
Uostalom, pogledajete: Havaji imaju svoj identitet, svoj jezik, svoju istoriju i kulturu, a u američku federaciju su ugurani kudikamo nasilnije nego Crna Gora u Jugoslaviju. Ali ako bi neko tamo zaista pomislio da 1,4 mln. ljudi mogu da stoje na putu ekonomskih interesa države od 330+ miliona, brzo bi završio u jendeku sa vrećom preko glave. Setimo se Salvadora Aljendea, Tome Sankare, Patrisa Lumumbe. Setimo se, uostalom, Gadafija.
I to nas vraća na pitanje Eritreje. Interesi crtaju karte. I što je interes veći, to je karta čvršća. Venecija i Austrija su na Jadranu radile isto što Italijani, Britanci i Amerikanci na Crvenom moru. Crna Gora danas postoji zbog spoljnih kolonijalnih interesa.
To znači da bi iskrene srpske patriote trebalo da prestanu da cipelare crnogorske oportuniste i da se ponašaju kao uvređena mlada, već da problem tretiraju kao ono što jeste – plod zapadne politike usmerene protiv Srbije. Upravo protiv Srbije
Takođe, iskrene crnogorske patriote, ako ih ima van krugova crnogorskih Srba, trebalo bi ovo takođe da znaju. I da znaju da, ako zaista hoće suverenu i nezavisnu Crnu Goru, EU i NATO joj tu nisu saveznik, nego prepreka.
Suverenost i nezavisnost danas pre svega znače slobodu da se donose političke i ekonomske odluke na korist svoje zemlje uprkos pritiscima i protivljenju spoljnih centara moći. Ni Crna Gore, ni Srbija, niti ostale balkanske zemlje ne stoje baš najbolje na tom planu.
Sve vam ovo pričam, ne zato što mislim da bi Srbija trebalo da proguta Crnu Goru i reši svoj problem, nego zato što Srbija mora da shvati da ovo nije sukob sa Crnogorcima, pa čak ni „Montenegrinima“, iako nam njih stalno podmeću kako bi se odnosi maksimalno zakrvili.
Izlazak Crne Gore iz zajednice – sproveden uz smešan referendum uz podršku „pravnih institucija Međunarodne zajednice“ i uz prećutnu podršku autokolonijalnih vlasti Srbije – predstavlja najveći geopolitički poraz Srba u postjugoslovenskom periodu. Ne mogu to dovoljno naglasiti.
Kolika je šteta naneta Srbiji ovim „zatvaranjem obruča“ danas je vidljivije nego ikad. U pitanju je problem koji Srbija mora da reši. Crna Gora tu može da bude objekt natezanja spoljnih sila, ili može da bude subjekt vlastite i suverene politike.
Apsolutno sam ubeđen da bi u istinski suverenoj i istinski nezavisnoj Crnoj Gori problem odnosa sa Srbijom i prava srpskog naroda bio rešen preko noći. Isto važi i za istinski suverenu i nezavisnu Albaniju, Makedoniju, pa čak – nemojte odmah da pošizite – i Hrvatsku.
Svako ko kaže da su problem balkanskih zemalja „nacionalni narcisizmi“, tj. nacionalizmi/šovinizmi, ne vidi dalje od svog nosa. Ovi narcisizmi i šovinizmi imaju svoj izvor. Oni su mala investicija koja donosi veliki profit Zapadu. Svako ko kuka na „nacionaliste“ (bilo „naše“, bilo „njihove“), a ne vidi NATO koji ih hrani, taj je ili slep, ili zlonameran.
To je, ako hoćete, i osnovni problem sa incijativom OPEN BALKAN. Ona je samo balkanska varijanta britanske pruge Kejptaun–Kairo. Optimizacija upravljanja kolonijama kako bi se u porobljeni status Balkana ulagalo još manje, a izvlačilo još više novca za „strane investitore“ (koji, nekako se uvek zaboravlja, na svojim famoznim investicijama zarađuju kudikamo više nego što u njih ulažu.
Ono što je nama potrebno jeste inicijativa FREE BALKANS. Balkanske zemlje koji bi bile u stanju da vode računa o svojim interesima odmah bi videle da je njihov najmanji interes kvarenje odnosa sa komšijama i maltretiranje njihovog naroda kod sebe. I da im naravno trebaju i putevi, i pruge, i gasovodi, i fabrike, i sve ostalo.
Istinski slobodan Balkan bio bi gigantsko tržište u Evropi koje bi moglo da pretenduje na finansije, trgovinu, pa i investicije tamo gde mu se isplati, a ne tamo gde mu kažu kuferaši iz Brisela. Dekolonizacija i sloboda su ključne reči.
Ali ako govorimo o interesima srpskog naroda – celog srpskog naroda – ta borba za slobodu i dekolonizaciju ne može da počne u Crnoj Gori. Ona mora da počne u Srbiji. Konkretno na Kosovu, koje je osnovna srpska tačka sukoba za stranim kolonijalistima i okupatorima.
Setimo se onoga što nam naši građanisti stalno poručuju i „počistimo prvo svoje dvorište“. Počistimo ga od natovaca, počistimo ga od briselskih kuferaša, počistimo ga od investitorskih pijavica. Ponudimo Balkanu alternativu NATO okupaciji. Ako je mi ne vidimo, neće ni oni.
Tek kada Srbija uspostavi kristalno jasnu i suverenu politiku prema pitanju KiM, moći će da sa pozicije moralne superiornosti kritikuje Crnu Goru ili Makedoniju što su priznali Kosovo. Tek kada se srpska država jasno odredi prema Srebrenici, moći će to da traži od Crne Gore.
Ne možete vi da puštate tabloidne kerbere na Jakova Milatovića što „želi dobrodošlicu Finskoj u NATO“, a da istovremeno ukidate vlastiti moratorijum na vojne vežbe samo da bi dozvolili održavanje NATO vežbi u Srbiji. Srbija je ključ u tom odnosu.
Dakle, setimo se onoga što nam naši građanisti stalno poručuju i „počistimo prvo svoje dvorište“. Počistimo ga od natovaca, počistimo ga od briselskih kuferaša, počistimo ga od investitorskih pijavica. Ponudimo Balkanu alternativu NATO okupaciji. Ako je mi ne vidimo, neće ni oni.
autor:Nikola Tanasić
