Piše: Saša Edi Đorđević
Živimo u vremenu kada je reklama bezmalo sve. Bila ona u novinama, na televiziji ili radiju, raznoraznim portalima, društvenim mrežama, bilbordima, izlozima, važno je da bude uočljiva lako i primamljiva jako gledaocima, slušaocima ili čitaocima, čitaj – ciljanim mušterijama
Reklamira se sve: hrana, kućna tehnika, računari, mobilni telefoni i srodni uređaji, automobili, odeća i obuća, svakojaka medicinska sredstva, kozmetika, oprema za bebe, knjige, nosioci zvuka… lista je bez kraja! Nije bitno da li je išta u tim reklamama istinito, važno je da privuku kupce, da učine ili bar malo pomognu da se ovi maše za džep i pazare baš prozvod koji se reklamira.
Nije bitno da li su skupoceni automobili proizvedeni sa nekom opasnom greškom, da li se kvare lako kao plastične igračke, da li troše mnogo više nego što piše, ne. Nije bitno da li krema nema nikakav ili ima čak i donekle štetan uticaj na kožu. Niti da li se obuća razlepi posle par nošenja od po par sati, niti da li propušta vodu na sve strane iako je deklarisana kao vodonepropusna. Nije važno ni da li majice izblede posle prvog pranja i uviju se kao fišek od novina za semenke. Jok. Ništa od mana robe nije važno. Bitno je samo da je nasmejani kupac istresao kesu u kasicu distributera i proizvođača.
Reklamiraju se i ljudi, naravno, takvo je vreme. Lični brending je postao stvar bez koje se ne može. Tako je u umetnosti, recimo, pa se svuda mogu videti propagandne poruke i hvalospevi o muzičarima, glumcima, piscima, slikarima, vajarima i ostalima. Mnogo puta iza toga stoji kvalitet i veliki rad, ali ima i slučajeva gde je to samo prodavanje magle.
Reklamiraju se i tela, često bestidno. Izoperisane lepotice sa debelo filtriranim fotografijama vrebaju odasvud po društvenim mrežama i love pratioce, od čijih klikova na profilu, posle izvesnog broja, počnu i da zarađuju. Koliko je laži na tim slikama koje ih prikazuju kao bezmalo savršene, to samo one znaju, ako čak i same nisu zaboravile istinu. Mnogima takva reklama donosi… hm… dobru zaradu i van mreža, recimo u turističkim destinacijama tipa Dubai. Ali, ne bih sada o tome. Ima ovakvog marketinga i kod muškaraca, ali je manje ekstreman, čini mi se.
Da bi reklama, kada je o nekoj robi reč, bila efikasna, često je potreban dobar slogan. Jedan od najboljih, po mom skromnom mišljenju, jeste onaj koji koristi kompanija NIKE, ono čuveno Just do it. Uradi to! Toliko je uspešan i prihvaćen da se nalazi istaknut na mnogim njihovim proizvodima, kao detalj, pored same “kvačice” koja je logo brenda. Taj slogan je meni lično i razumljiv i prihvatljiv: ako nešto želiš, onda to i uradi! Zaista sjajno, jednostavno i direktno.
E, sad… Stalno se u ovoj našoj mučenoj zemlji pitamo kada će nam i hoće li nam ikada biti bolje. Može da bude. I hoće ako se potrudimo. Ako iskoristimo pomenuti slogan, ali u malo izmenjenom obliku. Da umesto Just do it bude I’ll do it. Ja ću! Da ne savetujemo druge da nešto urade, nego da to uradimo sami. Da mi, kao pojedinci, karike u društvenom lancu koji je, kao i svaki lanac, jak onoliko koliko mu je jaka najslabija karika, vredno radimo, na poslu, kod kuće i van nje. Da obraćamo pažnju ne samo na sebe, već i na druge ljude i njihove potrebe. Da smanjimo egoizam i sujetu. Nije teško. Može da počne sa malim, malim stvarima. Recimo, da parkiramo tako da ostavimo mesto i za nekog drugog, ako je moguće. Da pomognemo nemoćnom da pređe ulicu. Da zadržimo vrata da još neko prođe. Da se ne tučemo oko proizvoda na akciji, jer je potreban još nekome, ne samo nama. I tako dalje, i tako dalje, i tako dalje… Korak po korak. Od sitnica do društva srećnih ljudi.
Jer, ako ovde ne budemo bili srećni, nećemo imati ni društvo. Pogledajte rezultate popisa stanovništva.
Do sledeće prilike, svako dobro!
