Slovenački krvnik Janez Drnovšek i njegovi nekažnjeni zločini

Dok mladi naraštaji za ime i prezime, biografiju ovog slovenačkog „državnika“ moraju da koriste alate moderne tehnologije: telefone, tablet računare, pretraživače i sl. Većina starijih će se samo kiselo nasmejati na pomen ovog zmajčeka koji je tako slatko „zapržio čorbu“ svima nama koji smo živeli južno i istočno od Žumberka, odnosno van granica njegove domovine.

Znam da kod naših naroda i narodnosti ima ona izreka „o pokojniku sve najlepše“, ali, bogami, ne možemo tako… ako ni zbog čega drugog onda radi potomaka koji dolaze.

Elem, Janez Drnovšek je rođen u gradiću Celje u istočnim delovima SR Slovenije, na putu između Ljubljane (75 km) i Maribora (50 km). Ipak, on je odrastao u mestu Zagorje na Savi jer je njegov otac Viktor bio funkcioner u obližnjem rudniku.

Formalno obrazovanje ekonomskih nauka je sticao na Ljubljanskom i Mariborskom univerzitetu. Kao mladi pripravnik odlazi na sever Francuske gde je radio u banci u gradiću Le Havr. Sa 25 godina on postaje finansijski direktor građevinske firme „Beton“ u Zagorju. Sredinom sedamdesetih godina 20. veka on započinje karijeru u Ministarstvu inostranih poslova SFRJ. Bio je dilomata u Kairu, Oslu itd.

Već 1982. godine prelazi u Ljubljansku banku gde počinje kao šef jedne filijale. Naredne godine on se učlanjuje u Savez komunista i tako započinju njegove političke aktivnosti. Više puta je biran u Parlament SR Slovenije i u Veće republika Savezne skupštine Jugoslavije.

Stane Dolanc, slovenački društveno-politički radnik, koji je obavljao mnoštvo funkcija, a najpoznatiji je bio kao šef svih jugoslavenskih bezbedonosno-sigurnosnih službi, podneo ostavku i otišao u penziju u maju 1989. jer su svi znali da se „nešto sprema“. Slovenački komunisti su vrlo dobro znali da će „demokratizacija“ Jugoslavije doneti njen nestanak, te su za takav proces odabrali Drnovšeka da ih predstavlja u Beogradu, odnosno da učini sve što je moguće kako bi oni svoju alpsku prćiju osamostalili.

Takođe uspostavljeni su kontakti sa diplomatama u Austriji, Nemačkoj (koja je već bila ujedinjena), Italiji, Britaniji… kako bi dobili toliko željenu pomoć u secesiji tj. razbijanju SFRJ. Naravno, dobili su je, te je sve više obaveštajnih agenata dolazilo u Jugoslaviju sa ciljem izviđanja situacije.

U proleće 1990. godine u SR Sloveniji su organizovani višestranački izbori gde pobeđuje Milan Kučan i njegovi komunisti. Međutim, njih nije zanimao nikakav opstanak SFRJ niti bilo kakvo zajedništvo sa ostalim južnoslovenskim narodima, jer je „tisućletni“ san bio pred vratima.

Odmah je sastavljena Vlada po scenariju Alojza Peterlea, u koju ulaze između ostalih Janez Janša i Igor Bačvar, dugogodišnji disidenti jugoslovenskog društva. Napravljeni su i planovi o ilegalnom naoružavanju, sa ciljem da se paravojne formacije i rezervni sastav MUP-a SR Slovenije obračuna sa Jugoslavenskom Narodnom Armijom.

Sve je to urađeno u rekordnom roku i samo se čekao pogodan momenat. Bilo je to sredinom 1991. godine. Zašto?

Junska klasa vojnika koji su došli na odsluženje redovnog vojnog roka je faktički bila neupotrebljiva, jer oni mladići koji su 3. i 4. juna pristigli u kasarne na teritoriji SR Slovenije nisu mogli za samo tri nedelje da prođu redovnu obuku, za koju je predviđeno najmanje 10 nedelja, a ponekad i više, zavisi od roda.

Proglašenje tzv. nezavisnosti Slovenije je izvedeno u Ljubljani 25. juna, a već dan kasnije kreću napadi na karaule, kasarne, carinarnice, granične prelaze… svih institucija koje su imale predznak „jugoslovenski“. Savezna Vlada u Beogradu, kao i Generalštab JNA su imali više nego inerntne, da ne kažem mlitave poteze prema separatistima, da je to bilo bolesno čudno. Kako su otpočeli oružani napadi na mlade vojnike, oficire i njihove porodice mnogi su se našli u čudu jer im ništa nije bilo jasno.

Tada je Drnovšek bio „pregovarač“ između zaraćenih strana, kako bi bilo najbolje da se JNA i savezne institucije povuku iz SR Slovenije… u pomoć su mu pristizali posmatrači Evropske zajednice, odnosno iz država članica NATO pakta. Ima li su isti interes – nestanak Jugoslavije. Zapravo, Drnovšek je bio neko ko se pred TV kamerama smeškao, klimao glavom, mlatio rukama i slično.

Nikada ni jedna jedina reč nije bila da se kazne počinioci ratnih zlodela!

Sami Slovenci, odnosno njihove paravojne formacije i specijalne jedinice Policije, su ubijali ne samo vojna lica tj. pripadnike JNA no i civile. Takođe, na vrlo perfidan način su očistili čitava naselja od oficirskih porodica koje su živele na području SR Slovenije. Da zlo bude veće, formirali su i kocnentracione logore. Prema evidenciji, najmanje 21 kazamat je bio u „deželi“ sredinom 1991. godine.

Slovenačka secesija je bila odličan vetar u leđa Tuđmanu i njegovim saradnicima koji su takođe hteli nezavisnost isto koliko i rat, jer samo ratom se može oterati veliki broj ljudi. Konkretno, preko 650.000 Srba je napustilo tlo avnojevske Hrvatske tokom devedesetih godina 20. stoleća. Slično je bilo i u Bosni i Hercegovini.

Drnovšek je 1992-2002. sastavljao Ministarski savet u svojoj zemlji, a onda je zamenio Milana Kučana na mestu predsednika države i na toj poziciji se održao sve do kraja 2007. godine. Povukao se iz politike i javnog života jer mu je bolest ozbiljno narušila zdravlje.

Mediji su javili da je 23. februara 2008. umro, a koji dan kasnije se preselio na porodično groblje u Zagorju na Savi. Sahranjen je, naravno, uz sve državne počasti.

Drnovšek je bio jedan od pijuna one po zlu čuvene plejade koja je odlučivala o sudbini 22 miliona ljudi, pošto je godinu dana, tj. sve do 15. maja 1990. obavljao funkciju predsednika Predsedništva SFRJ. Baš u tom periodu počeli su da pucaju šavovi države koja ga je iškolovala i dala mu „hleb u ruke“. Umesto da se bori protiv separatista, on se udružio sa njima i doneo nesagledivu katastrofu.

Neko će reći „nije on vredan pomena“…

Naravno da jeste i on i njegova bulumenta saradnika i pajtaša, jer ako se zaborave zločin(c)i, onda će se i ponoviti. Nama je previše istorijskih avantura da ponavljamo istorijske lekcije sa onima koji istog tog Drnovšeka veličaju kao heroja secesije umesto da ga presele na smetlište istorije i postide se zlotvora koji ih je predstavljao više od decenije i po.

Tomislav B. Kovač, Zločini nad Srbima