Slučaj Geoks: Da li ćemo sada staviti prst na čelo

0
486

Oko 1200 radnika italijanskog proizvođača obuće Geoks u Vranju od danas je zvanično na ulici, nakon što je ova kompanija prestala da radi. Kompanija je u Srbiji od 2016. godine i prethodnih godina dobila je od države oko 16 miliona evra subvencija. Radnici su ogorčeni jer su tek pre neki dan saznali da ostaju bez posla, dok je predsednik Srbije tu informaciju imao već dva meseca.

Iako su radnici primali minimalac, ili tek nešto više, ovo je ozbiljan udarac za Vranje, budući da grad ima oko 55.000 stanovništva, a cela opština više od 80.000.

Javnost je opravdano uznemirenja zbog Geoksa jer je zatvaranje ovako velike kompanije, koja nije jedina u Srbiji, pokazatelj da nešto nije u redu sa politikom subvencija stranim investitorima koju ova država vodi jako dugo, a koju već dugo opisuje sintagma „subvencije za motanje kablova“.

Država, naime, do danas, nije pokazala analizu opravdanosti ovakve politike po kojoj se investitorima dodeljuju pozamašne subvencije iz budžeta, za uglavnom manuelne poslove (kablovi, šivenje presvlaka), za koje radnici primaju minimalac. Sa druge strane ekonomisti su osporavali i upozoravali na domete ovakve politike OVDE I OVDE i da će zatvaranje takvih fabrika realan scenario čim im neka druga zemlja ponudi veće subvencije, ili manje troškove rada.

Bunili su se i domaći privrednici zbog diskriminacije i narušavanja konkurencije, ali nije vredelo.

Kao što je Nova ekonomija pisala ranije, Srbija nije jedina zemlja koja je na ovaj način privlačila investitore, i donekle je imalo opravdanja za to, naročito posle krize 2008. godine kada je bila ogromna nezaposlenost u Srbiji. Tako je broj nezaposlenih od početka krize 2008. do 2012. porastao za bar 200,000 osoba, prema podacima RZS.

Suočene sa ovakvim ’’požarom’’ nezaposlenosti, mnoge zemlje, a posebno one koje nemaju uređeneinstitucije, posežu za državnom pomoći, kao što su subvencije, poreske olakšice, ustupanje zemljišta i slično. Njima se često podstiče priliv stranih direktnih investicija, od kojih se očekuje da zapošljavaju, ali i da utiču na razvoj zemlje, kroz saradnju sa dobavljačima, prenosom znanja i veština radnicima, te transferom savremenih poslovnih i tehnoloških procesa.

Da Vas podsetimo:  Kad državu nije briga

Ova podrška koju je Srbija pružala po svemu sudeći bila je fokusirana na generisanje radnih mesta, kroz podsticanje investicija u kojima je potreban veliki broj radnika relativno niže ili srednje kvalifikacije. Upravo tako, Uredba o uslovima i načinima privlačenja direktnih investicija određuje iznose subvencija u zavisnosti od broja zaposlenih, stepena razvijenosti lokacije, te veličine kapitalnih ulaganja.

Njeni rezultati su u određenoj meri uspešni: prema podacima APR-a i procenama CEVES-a, zaposlenost u firmama sa stranim vlasništvom je u periodu od 2010. do 2018. porasla za najmanje 70 hiljada osoba.

Sada na slučaju Geoksa, vidimo zašto su ekonomisti postavljali pitanje u kojoj meri je nastavak ovakve strategije opravdan.

Usredsređenost na broj radnih mesta, rezultirao je, i privlačenjem u dobroj meri (ali ne isključivo) kompanija sa radno intenzivnim tehnologijama, niskom radnom produktivnošću, pa prema tome i niskim zaradama.

Što je još važnije, kod značajnog dela ovih investicija nije došlo ni do stvaranja značajnijih poslovnih veza sa domaćim dobavljačima, a zaposleni ostaju na relativno niskim nivoima obuke.

Drugim rečima, čim Srbija postane preskupa takvim kompanijama, troškovi zatvaranja takvih pogona nisu veliki, i firma se brzo seli u drugu zemlju u kojoj će motati kablove.

Kako je sve počelo sa Mlađanom Dinkićem

Subvencije stranim investitorima su praksa koja je počela 2006. godine. One su se odobravale odlukama Vlade preko Agencije za podsticanje stranih investicija (SIEPA), u iznosu od 4.000 do 10.000 evra po radnom mestu. Idejni tvorac tog koncepta bio je tadašnji ministar finansija Mlađan Dinkić, a SIEPA se kao javna agencija nalazila pod okriljem Ministarstva finansija iako je bilo logično da se, s obzirom na delokrug rada, nalazi pri Ministarstvu privrede.

U prvim godinama nije postojala adekvatna zakonska regulativa po kojoj bi se dodeljivale subvencije. Odlukama Vlade određivano je koliko će se novca izdvajati; jasni kriterijumi nisu postojali, već je pomoć određivana ad-hok; nije postojao nikakav kontrolni mehanizam za subvencije. Na kraju se sve rešavalo zaključcima Vlade; eklatantan primer je slučaj davanja najveće subvencije u istoriji Srbije za FIAT u Kragujevcu.

Da Vas podsetimo:  Otimaju pet miliona penzionerima, daju kopirnici u Mirijevu

Stalna promena propisa o subvencijama

Subvencije su 2006. godine bile regulisane posebnim uredbama, koje su se menjale maltene svake godine, a ponekad i više puta godišnje.

Pored toga, menjao se i zakonski okvir, pa je umesto agencije SIEPA 2015. godine formirana Razvojna agencije Srbije – RAS. To je iskorišćeno i za otpuštanje zaposlenih bez mnogo pardona.

Stalne promene kriterijuma po kojima se odobravaju subvencije govore o političkom voluntarizmu i krajnje nepredvidivoj državnoj politici. Utisak je da se uredbe prilagođavaju pojedinim investitorima, odnosno, da „veliki“ ulagači mogu da postignu čak i izmene propisa.

To otvara i pitanje o ovlašćenjima „pregovarača“ sa strane naše države, koji kao da mogu i da ugovore subvencije i izmene zakonskih akata u pojedinim slučajevima. A čim za tako nešto postoje mogućnosti, to otvara prostor i potencijalne korupcije prilikom ugovaranja tih subvencija koje iznose i po više miliona evra, a ponekad i više desetina miliona evra.

SIEPA kao političko oruđe

Politika subvencija od početka je bila političko oruđe Mlađana Dinkića, koji je forsirao dodeljivanje subvencija upravo u sredinama gde na vlasti bili „lokalni šerifi“ iz njegove stranke. Stranka Ujedinjenih regiona Srbije – URS koristila je zapošljavanje radnika uz subvencije kao politički adut.

U izbornoj kampanji su se stalno vrteli spotovi sa nazivima kompanija koje su dobile velike državne subvencije i gradovima gde su te „investicije“. U skoro svim tim sredinama „lokalni bosovi“ su bili funkcioneri URS-a.

Da su subvencije bile namerno i bez puno rezona usmeravane u gradove gde su na vlasti bili funkcioneri URS-a, pokazuje i primer iz 2011. godine, kada je zbog „otimanja“ Gorenja iz Valjeva i „usmeravanja“ investicije ka Zaječaru došlo do javnog sukoba između Dinkića i Slobodana Ilića, državnog sekretara u Ministarstvu finansija iz DS (poreklom iz Valjeva). Pukla je bruka, a ispostavilo se da su pored subvencija od 10.000 evra po zaposlenom Gorenju obećane i dodatne pogodnosti oko infrastrukture u Zaječaru, iako je u Valjevu Gorenje imalo već uhodane pogone. Afera oko Gorenja odlično je pokazala političku prirodu ovih subvencija; odnosno, da se subvencije koriste za promociju „podobnih“ lokalnih vlasti. Takođe, videlo se i da pored „zvaničnih“ 10.000 evra po radnom mestu, država plaća i dodatna, ne mala sredstva preko ulaganja u infrastrukturu i druge pogodnosti.

Da Vas podsetimo:  Rudno bogatstvo Srbije i Rio Tinto

Subvencije ostaju kao političko oružje

Ni dolazak na vlast Aleksandra Vučića nije doveo do promene politike subvencionisanja. Čak i kada je Dinkić uklonjen iz vlasti, subvencionisanje se nastavilo bez ikakvih promena.

Vućić je čak krenuo u licitiranje sa subvencijama, koristeći floskule da će Srbija svakom investitoru dati makar 5% više nego što može da dobije u okruženju (ne vodeći računa da li bi se tako kršili propisi o državnoj pomoći na koje se Srbija obavezala SSP-om). Investitori su javno pozivani da donesu ponude iz okruženja, navodeći da će Srbija uvek dati više.

Svaka „investicija“ praćena je obimnom medijskom propagandom; Vučić se slika i prilikom polaganja kamena temeljca kao i prilikom otvaranja fabrika, uz dovođenje „narodnih masa“ autobusima. Bilo je čak i primera da se investicije nisu ni realizovale, iako su gromoglasno „otvarani“ radovi na lokacijama.

U okviru kabineta premijera formiran je poseban „delivery unit“ koji se bavi samo privlačenjem stranih investitora pomoću subvencija. Na čelu te „jedinice“ nalazi se Nikola Cicmil.

Jedina suštinska razlika u odnosu na Dinkićevo doba je u tome da je Dinkić favorizovao mali broj gradova u Srbiji u kojima su njegovi puleni na vlasti. Kako Srpska napredna stranka kontroliše maltene sve opštine, više nema posebne protekcije samo za „njihove“ opštine, pa se tako skandali kao uterivanje Gorenja u Zaječar više ne dešavaju.

autor:Ivana Pavlović

izvor:http://novaekonomija.rs

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime