Kao novinar lokalnog beogradskog magazina i nezavisni istraživački novinar, autor ovog teksta je tek posle višenedeljnih upornih pokušaja uspeo da lično stupi u kontakt sa šefom beogradske kancelarije KSU…
Razgovarao: Nebojša Janković
Slavka Drašković |
Kao odgovor na istorijska dešavanja u bivšoj SFRJ, grupa viđenih Srba na tlu SAD 1990. godine formirala je Kongres srpskog ujedinjenja(KSU). KSU formiran je kao neprofitna međunarodna organizacija koja ima za cilj da okuplja Srbe i prijatelje Srba u dijaspori, posvećeni očuvanju i kontinuitetu srpskog nasleđa. Doprinos demokratizaciji i razvoju srpskih teritorija osnivači KSU su postavili kao svoj dugoročni cilj. Za sebe kažu da su imali efektivan uticaj na pozitivne promene koje su se desile u javnom mnenju, politici i medijima u odnosu na srpski narod u svetu zbog jakog i jedinstvenog nastupa i da predstavljaju najznačajniju srpsku organizaciju.
Upravo ova poslednja konstatacija i činjenica da je aktuelno Ministarstvo za dijasporu vrlo aktivno uključilo aktiviste ove organizacije u svoje poslove, posebno kada je reč o brojnim vitalnim projektima ovog ministarstva, bilo je više nego izazov za autora ovog teksta da se pobliže upozna sa svim onim šta je ova organizacija učinila od svog postojanja.
Kao novinar lokalnog beogradskog magazina i nezavisni istraživački novinar, autor ovog teksta je tek posle višenedeljnih upornih pokušaja uspeo da lično stupi u kontakt sa šefom beogradske kancelarije KSU, g-đom Slavkom Drašković. Početak samog razgovora je bio više nego obećavajući, ali, iznenađujuće, dovoljna su bila samo dva „pogrešna“ pitanja da bi intervju bio prekinut.
Pošto su, po svemu sudeći, dotična gospođa i njeni saradnici iz KSU do sada verovatno bili naviknuti na razgovore sa snishodljivim predstavnicima medija, što se vrlo lako može i zaključiti na osnovu brojnih dosadašnjih afirmativnih medijskih izveštaja sa brojnih konvencija i skupova koje je KSU organizovala prethodnih godina, dovoljno je bilo samo jednan kritički stav i vrlo konkretno pitanje o postignutim rezultatima da bi svaka dalja informacija i odgovor bili uskraćeni.
Usledili su i pozivi uredništvu, dodatne „provere“, ali posle svega i usmena želja predsednice beogradske kancelarije KSU da se razgovor ipak nastavi „pošto je po sredi bio nesporazum“, kako je izjavila. U istu svrhu angažovana je i poznata beogradska agencija za odnose sa javnošću, čiji su PR menadžeri i lično posetili autora ovih redova u matičnoj beogradskoj redakciji, uručivši mu prethodno obećani propagandni materijal KSU i zvanični poziv da se razgovor nastavi.
Ipak, iako je g-đi Drašković nekoliko minuta kasnije u elektronskoj formi prosleđen spisak sa preostalim pitanjima, na koja nije dala odgovor zbog prekida intervjua, uprkos obećanjima da će odgovor blagovremeno stići, to se ipak nije dogodilo do momenta pisanja ovog teksta i to bez ikakvog dodatnog objašnjenja.
U daljem tekstu prenosimo pomenuti sporni razgovor koji je započeo pitanjem o realizaciji popisa dijaspore:- Svaka ideja može da se zloupotrebi, ali ne treba razmišljati u tom pravcu. Ne treba unapred praviti pretpostavke o bilo kakvoj zloupotrebi i, naravno, kao i svaki posao i ovaj treba raditi pošteno i dobro do kraja. Popis dijaspore je ideja nekih organizacija iz dijaspore, koje su to pojedinačno pokušavale da urade već dugi niz godina unazad. A to što smo dobili ministarstvo i mogućnost da ono kao jedna državna institucija, a jedino je na taj način i moguće uraditi taj popis u dijaspori, to sprovede u delo to je samo jedna velika prednost za dijasporu. Vi ne možete taj potencijal od srpskog naroda koji postoji negde van granica Srbije da iskoristite i upotrebite sve dok ne saznate šta, ustvari, imate.
Znači, nije u pitanju samo koliki je to broj ljudi, velika je razlika da li je to dva ili četiri miliona, samo znamo da je to ogroman broj ljudi i znamo da je odavde u poslednje vreme otišao jedan kvalitetan broj ljudi. Takođe znamo da srpska dijspora u Americi ima ogroman broj uticajnih i bogatih ljudi i to je strašan kapital u ljudima koji imamo. Mi jednostavno uopšte ne znamo šta je to. U svakom slučaju mi se godinama trudimo da se taj potencijal koristi.
Voleo bih da mi kažete nekoliko reči o vašoj organizaciji. Da li vi smatrate vašu organizaciju kao najuticajniju u dijsapori, kao naznačajniju i sa najvećim članstvom, odnosno, zbog čega ste vi za razliku od drugih srodnih organizacija tako posebni?
Na sreću po mnogo čemu. U dijaspori imate kao i u matici mnogo rascepkanosti, podela i sve što se dešavalo ovde reflektovalo se i tamo. Kongres kao takav je prva organizacija, a mislim da je kasnije u Evropi bilo pokušaja da se osnuju i slične, koja je osnovana u dijaspori da bi se bavila odnosom prema matici, imala veze sa maticom i uopšte pokušala da pomogne i uspostavi kulturne, ekonomske i svakakve druge veze. Osnovana je u Americi krajem osamdesetih, a zvanično je i registrovana 1990. godine.
Ko su osnivači?
Osnovana je od jednog elitnog dela srpskog naroda u Americi, Amerikanaca srpskog porekla i osnivači su Majkl Đorđević, jedan od najpoznatijih i izuzetno cenjenih biznismena u Americi, Aleksandar Karađorđević, ali ne prestolonaslednik već drugi član kraljevske porodice, gospodin Dragoslav Đorđević … Uostalom, ja ću vam dati listu osnivača, ali u suštini su oni inicijatori toga. Ali na toj osnivačkoj skupštini je bila elita srpskog naroda u Americi i danas Kongres u svom jezgru čini, mada se on proširio po veličini i značaju, jedan elitni sloj intelektualaca – mnogobrojni profesori univerziteta, doktori, viđeni advokati, pesnici, književnici, znači grupa uticajnih ljudi u Americi.
Na toj skupštini su bili i delegati iz celog sveta. Pa je tako tada kao i danas bio i Nik Petrović iz Meksika. On je tamo osnovao ogranak KSU, sličan ogranak je osnovan u Australiji, Evropi gde danas imamo i jednu kancelariju u Beču, što je za jednu američki baziranu organizaciju jako mnogo kada to uporedite sa veličinom drugih naših organizacija u dijaspori. Što će reći da je ona od početka bila organizovana od ljudi koji su već imali iskustva u organizovanju, poslovnog i drugog uspeha tamo, a drugo, ona je najpre osnovana sa ciljem da se pomogne zemlji i da se poveže sa zemljom. A ideja je došla otuda što je najpre ovde došlo do ukidanja jednopartijskog sistema i izgledalo je da će Milošević dati višepartijski sistem.
Kakvi su odnosi KSU tada bili sa Miloševićem i negovim režimom?
Pa, naša organizacija, pošto se osnovala, odmah je poslala delegaciju u Srbiju sa ciljem dobre volje i prijateljstva i ona je posetila i Miloševića i sve opozicione lidere.
Šta je epilog svega toga?
Epilog toga je jedna knjiga, koja je objavljena ubrzo nakon toga, a koja sve to dobro objašnjava. Mislim da je toj prvoj grupi nešto već bilo sumnjivo oko toga, kakve su Miloševićeve namere iako je on važio tada, kako ovde tako i u dijaspori, za nekog ko će srpski narod da pokrene na bolje. Međutim, ta prva delegacija je odmah kod Miloševića pokrenula pitanje šta će petokraka na srpskoj zastavi, pa onda je sporna bila i himna „Hej Sloveni“ i tu je njegov odgovor već izazvao nekakvo podozrenje.
Koliko vaša organizacija ima članova?
Pa ja ne znam tačno, taj podatak je u centralnoj kancelariji, ali meri se na desetine hiljada.
Kako ste se finansirali od početka, kako se finansirate sada?
Oduvek se finansiramo na isti i jedini način, donacijama članova i donacijama bogatih sponzora iz dijaspore.
Ako nije tajna – ko su ti ljudi?
To nije nikakva tajna i njihova imena mogu da se nađu na našem internet sajtu. Oni koji daju više od 5.000 dolara godišnje i obavežu se da će u narednih pet godina najmanje toliko finansirati organizaciju, oni postaju deo posebnog savetodavnog odbora koji prati glavne pravce organizacije. Znači pošto su oni finansijeri, oni na to imaju pravo i u tome je tajna uspeha naše organizacije, da posluje kao akcionarsko društvo. Tako smo uspeli da formiramo tri kancelarije koje izdržavamo – Vašington, Beograd i Beč. Imamo i svoje ogranke svuda tamo gde su jaki srpski centri, na primer u Čikagu, Detroitu, Las Vegasu, San Dijegu, San Francisku, Los Anđelesu, Vankuveru i tako dalje i ti ogranci se finansiraju samostalno, od svog članstva.
Kakva je funkcija g-dina Miroslava Majkla Đorđevića u ovom trenutku u vašoj organizaciji?
On je jedan od osnivača, prvi predsednik organizacije, kasnije je to bio još jednom. Ali moram da kažem da se kod nas dešava nešto sasvim drugo, ta starija generacija je ustupila svoje mesto nešto mlađoj generaciji i gospodin Đorđević je i dalje u organizaciji, ali više nije toliko aktivan kao što su, na primer, Nik Petrović, Boro Vuković … Međutim, naravno, gospodin Đorđević je poseban zbog svega što je učinio i zbog ugleda koji ima tamo. On je u krajnjoj liniji osoba koja može da okupi ljude, a ako hoćete bilo kakav projekat da uradite, to ne možete bez njega.
Koje je to značajne projekte učinila KSU za maticu, pošto je suština vašeg postojanja pomoć matici? Šta je to, što je KSU uradio za poslednjih 15 godina, od svog postojanja?
Pa ja nisam skroz bila spremna na ova pitanja, pa ću vam naknadno dostaviti te podatke. Nekoliko ključnih stvari u međuvremenu je urađeno, a veoma je važno znati da postoji period, govorim o periodu za vreme vladavine Miloševića, u kojem je Kongres radio tako što je, na primer, kako je meni rečeno, držao takozvani „low level“, znači bez preteranog eksponiranja i mešanja da bismo mogli da pomažemo narodu ovde, da donosimo humanitarnu pomoć, dodeljujemo stipendije, radimo na kulturnom povezivanju.
Postoji li neka zaokružena cifra koliko ste pomogli na primer studenata, siromašnih porodica, nezbrinutih?
Pa upravo smo imali dodelu stipendija iz naše zadužbine Studenica. To je ogromna delatnost i veoma je plodna, posebno kada je reč o toj kulturnoj saradnji. Što se tiče humanitarne pomoći već dve do tri godine unazad to ne radimo, a od ranije to se meri u milionima dolara. Samo naš ogranak u Čikagu je, na primer, svojevremeno poslao jednu isporuku pomoći za Republiku Srpsku u vrednosti od oko 800.000 dolara.
Voleo bih da mi kažete nešto više o skupu, koji je održan u Las Vegasu. Bilo je vrlo spornih napisa u pojedinim beogradskim medijima uoči tog skupa, da će se, umesto ozbiljnog kongresa, tamo dogoditi više nekakva fešta ili zabava? Kako komentarišete to i šta se, ustvari, tamo dešavalo?
To je smešno i to su gluposti i ne želim uopšte da komentarišem takve stvari. Sva ova vaša pitanja deluju mi senzacionalistički i ne želim da učestvujem u tome.
(Ovde je razgovor prekinut na zahtev g-đe Slavke Drašković)