Piše: Aleksandar Arsenijević
Do sada smo valjda raskrstili s tim da nema te teme koje se u međusobnom prepucavanju, optuživanju i pljuvanju neće latiti srbistanska vlast i opozicija. Pa ipak postoji jedan događaj o kome već sedamnaest godina gromoglasno ćute i jedni i drugi mada on do tančina oslikava institucionalni glib u kome se decenijama batrga srbistansko društvo.
Doduše pomenu ga oni tu i tamo, ali onako stidljivo i sa pola glasa, tek koliko da nam stave do znanja kako pomenuti događaj nisu zaboravili i pruže nam lažnu nadu da srbistanske institucije ipak nisu urušene do temelja.
Mnoge vlasti i vlastodršci najrazličitijih ideoloških profila su se tokom proteklih sedamnaest godina smenile na ovim srbistanskim prostorima obećavajući narodu sve i svašta. Pa ipak uprkos njihovoj odlučnosti, ispostavilo se verbalnoj, da se uhvate u koštac i reše sve nasleđene probleme i brljotine, porodice Jakovljević i Milovanović ne znaju ko je i zbog čega ubio njihove sinove. Donekle je razumljivo, ako uopšte može i sme da bude, da o tome ćuti deo srbistanske opozicije koja je u vreme kada su gardisti Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović ubijeni u prestoničkoj kasarni Topčider bili deo savezne i republičke vlasti. Biće da ih je stid, ako političari uopšte u svom genetskom kodu poseduju pigment za crvenilo. Naprosto uprkos obećanjima ovaj događaj ne samo da nije rešen, već su se u jednom momentu zvanični istražni organi brutalno i bestidno tvrdnjama da su se vojnici međusobno poubijali poigravali sa zdravim razumom unesrećenih porodica i čitave javnosti.
Samo šta je sa beskompromisnim borcima protiv kriminala i korupcije predvođenih svemogućim i sveznajućim gospodarem Vučićem?
Pet godina je prošlo od kada je ondašnji premijer Srbistana, a danas njegov neprikosnoveni gospodar primio unesrećene porodice Jakovljević i Milovanović obećavši im da će povodom ubistva dvojice gardista biti formirana komisija koja će istražiti i rešiti ovaj slučaj. Nije valjda da se, budući da niko posle pet godina ne pominje obećanu komisiju a kamo li neke konkretne rezultate njenog rada, sve ponovo svelo na ono o obećanju i radovanju.
U poslednje vreme dežurne srBske patriJote i dobrovoljni davaoci tuđe krvi najavljuju uvođenje obaveznog služenja vojnog roka, a da nijednog trenutka nisu pomenuli kada će i da li će uopšte roditelji Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića doživeti da saznaju ko je i zbog čega ubio njihove sinove dok su služili narodu.
Odnosno, da li će iko tom istom narodu kome su služila ova dva mladića objasniti sedamnaestogodišnju zaveru ćutanja koja obavija ovaj slučaj, a koje se očigledno pridržavaju i vlast i opozicija.
