Služiti Srbiji, uprkos svemu i svima. Služiti jasno i nedvosmisleno, bez otrovnih sumnji i fatalnog nepoverenja.
Služiti Otadžbini i narodu – a preko Države (drugačije i nije moguće) – dokle god ima snage i vere u nama.
Služiti Srbiji, bez obzira na političke razlike i nesuglasice, bez obzira na to ko joj je na čelu, bez obzira na demonske glasove laži i razdora.
PIŠE: DRAGOSLAV BOKAN
Služiti Srbiji kao što su Rusi SLUŽILI: i Moskovskoj Kneževini, i Ruskom Carstvu, i Sveruskoj Imperiji, i Nikolajevoj tragičnoj Golgoti, i Vrangelovoj Beloj i Staljinovoj Crvenoj Armiji, i Otadžbini sa Svetim Georgijem (na trobojci) i Sovjetskoj Državi sa petokrakom (na crvenoj pozadini), i SSSR-u pre i tokom raspada, i u Prvom i Drugom Čečenskom ratu, i protiv Čečena i zajedno sa njima, i u vreme Jeljcina (kada je, pravo niodakle, i iznikao njihov vitki plavokosi Izabranik, nizak rastom ali visok snagom vere u svoju ranjenu i skoro slomljenu zemlju), i, Bogu hvala, sada u vreme Vladimira Velikog (novog „Sunca Jarkog“ tajanstvenog XXI veka, u koga i svi mi van Rusije gledamo kao u spasitelja sveta, hrišćanstva i porodice)… jer bez spremnosti na služenje Državi, bez obzira na sve okolnosti, ništa ne bi ostalo od Rusije, ni kamen na kamenu. Neki put su ruski vojnici jurišali na svetsko zlo u podnebesju sa sve drvenim krstićima ispod uniforme (a ne na njoj), ali uvek sa istim znacima i strasnom ljubavlju u svom srcu.
Služiti Srbiji i pod Karađorđem Slavnim i pod Milošem Velikim, i pod Petrom Prvim i pod generalima Nedićem i Mihailovićem, i u vreme Miloševića i danas, u epohi predsednika Aleksandra Vučića. Služiti joj nepokolebljivo i sa pogledom strelimice uperenom protiv spoljnog neprijatelja – u zavetu zaštite naše nejači i na junačkom tragu naših predaka.
SLUŽITI SRBIJI, a ne držati joj sveću i sve one (nepotrebne, jalove) sujetne lekcije iz uvezenog i opasnog „uličarskog“ žanra. Bez romantizma „samo na rečima“, već – na delima, i u niskom startu prema protivnicima u tuđinskim uniformama (a ne prema svojoj vojsci i policiji).
Služiti Srbiji koliko god umemo, smemo i možemo, kao 91. godine (kao i obično, u ne baš idealnoj situaciji i sa neželjenim oznakama na šlemu). Jer se trenutak u kome učestvujemo u Otadžbinskom ratu ne može birati, kao ni istorijske vođe i svoje mesto u vojsci i Državi.
Služiti Srbiji sa svešću o tome da „može bolje“, ali tek ako preživimo ono „lošije“. Ako svojom žrtvom pred licem Božijim pomognemo svojim sunarodnicima i potomcima da dočekaju i dožive svoju šansu.
Jer mi, baš kao i Rusi, čekamo Cara. Ali ne skrštenih ruku. I sa punom svešću o Božijem Dopuštenju (a ne samo Promislu) i o tome da uvek postoji svetlo na kraju tunela!
Verujte u svoju Državu, bila ona Monarhija ili Republika. Branite je, braćo i sestre, da bi, na kraju balade, bilo sve onako kako se nadamo i priželjkujemo!
Zapamtite da – bez nas i naše male karike – se sve, očas posla, može pokidati: čitav onaj svetosavski predački životvorni lanac.
Verujte i ne plašite se smrti i nepravedne i izgleda neizbežne osude svojih malovernih saplemenika i sugrađana!