Gledam ovih dana po Srbiji kako ljude s posla vraćaju kućama. Video sam rovarenja i prekopavanja puteva i blato po srpskim gradovima. Svi smo videli kako cela zemlja blokira kada padne sneg. Sve me to tera da se zapitam šta se to dešava.
Priča se o nekakvim merama štednje, suficitima, a ovamo pola naroda glavu polomi na ledu. Govori se o predsedničkim izborima, a svi odoše iz Srbije. Kome će novi predsednik da bude predsednik? Ko će tog novog predsednika da izglasa kad svi odu? Čiju će vunu političari šišati kada umesto ovaca svi postanemo svinje, jer živimo u blatu do kolena? Plašim se da će se glasati obor-knez umesto predsednika.
To blato koje možete videti svuda u Srbiji, jer cevi usled mraza pucaju, pa se mora kopati, ali se ne zatrpava, je neko vrlo plodno blato. Iz njega svakodnevno niču sumnjivi ljudi. Svi ti koji su iz blata nikli, ne samo danas, već poslednjih decenija, tvrde da ćemo ih praviti od blata kada ih ne bude, a svi smo svesni da će ih biti dok god nešto bude imalo da se ukrade u ovoj našoj napaćenoj zemlji.
Sa funkcije na funkciju, sa preduzeća na preduzeće, sa porodice na porodicu, sve dok svoje želje ne zadovolje, a onda kreću i preko svojih želja ne ostavljajući narodu ništa.
Tad svi počinju da krive narod što nema para. Narod ne radi, narod je stoka, narod raspaljuje mržnju, narod ne sluša, narod ovo, narod ono. Koji narod? Da li oni narodom smatraju samo one koji su na spisku stranaka ili smo i mi ostali narod? Da li čovek van bilo koje stranke u Srbiji može biti smatran čovekom? Je li čovek čovek ako ne jede ono što mu se servira? Da li može iko od nas biti čovek ako misli drugačije od većine? Da li čovek u Srbiji sme biti Srbin, a da ga ne krive za huškanje? Da li čovek sebe može da smatra čovekom ako nema šta da jede? Da li je čovek to čime se naziva ako nije u politici? Može li čovek biti čovek ako nije slobodan? Da li u Srbiji ima negde nekog čoveka koji se usuđuje da bude čovek danas ili je to isto tako postalo plaćena funkcija? Zamislite samo – budi čovek za 3000 evra, jer nam treba neko takav da ga pokazujemo u zemlji gde smo od ljudi napravili recku na biračkom spisku!
Izgleda da će doći vreme da svi sakrijemo ikone, đačke knjižice, zarađene, a ne kupljene diplome i sva svoja dela, a ispred sebe stavimo partijsku knjižicu! Šta će nama lična karta kada na njoj ne piše ko je u kojoj stranci? Što nosimo garderobu bez skraćenih naziva stranaka skraćene pameti? Lepo da se oformi neki, što bi rekli, autlet gde će svi Srbi moći da dođu i obuku se vrlo partijski po najnižim cenama.
Do kada će trajati ovo ludilo? Ako misliš – suvišan si! Ako govoriš – pretnja si! Ukoliko daš sebi za pravo da nešto napišeš – opasan si! Kad nisi ni za koga – protiv svakoga si! Ko ne glasa – terorista je u najavi!
Ako ćete već svi vi na vlasti pričati o tome kako nam dobro ide, putovati po svetu, pregovarati o našoj sudbini, onda bar nešto pitajte i nas. Valjda se i mi pitamo za svoje živote! A ti narode, speri sa sebe te boje i oznake i barem jednom budi narod! Budi ono što si nekad bio, a ne evet-efendija i ovca sa sve manje vune koja te greje.
U vremenu u kojem se igra kako drugi sviraju, ne može se slušati samo jedna pesma! Dođe i vreme kada muzike nema! A šta ćemo tad Srbi?
Utuvimo u glavu da je svako od nas čovek i da ima pravo da govori za sebe, a oni odozgo što nas gledaju, smeju nam se, šišaju nas i kroje nam sudbine, oni bi mogli da se opsete da nisu oni naši poslodavci, već da su oni zaposleni od strane naroda koji je njihov gazda, birač i sudija!
Milan Ružić
www.iskra.co
