Glasno i jasno: Je..te se dvehiljadite!

0
2301

dvehiljadite

Kažu da ovakvi naslovi ne pristaje pristojnim novinama, a takvi jesmo ili, ako ste nas baš uzeli na zub, pretendujemo da budemo. Slažemo se, u potpunosti. Samo, ni takva decenija ne pristaje pristojnom svetu, a takvi jesmo, ili ako baš insistirate, pretendujemo da budemo. Da, mogli smo upotrebiti eufemizam, mogli smo ublažiti, razvodniti, naći manje bolan izraz – uostalom, ne radimo li to svi kolektivno već decenije. I ne vidimo li gde nas je to dovelo? Kao Đorđe, dobri sin… OK, možda nismo Đorđe Balašević (sigurno nećemo to ni da budemo) – verovatno laloške bakice ne puštaju suze uz naše recitacije, nismo se družili sa Božom zvanim Pub, pijančili sa Vasom Ladačkim i bacali oko na lepu protinu kći, ne poklanjamo koncerte gradu (da bi kasnije te poklone valjano naplaćivali), nemamo mornarnicu, a naročito ne panonsku, ali računamo da negde imamo pravo da u njegovom maniru kažemo: jebite se dve hiljadite. Prvi u Srbiji, dabome, ali verujemo sa punim pravom – da imamo osnova da pljunemo na eru u kojoj su dizelaše zamenili kravataši, JUL-ovce nosioci petooktobarskih spomenica, a dilere – profesionalni aktivisti.

Tranzicija je umesto perioda postala izgovor, opozicija se umesto rezultatima pobeđivala strahom – mediji su od cenzurisanih sredstava informisanja evoluirali u propagande servise, a umesto lustracije dobili smo amnestiju. Očekivali smo preporod, a dočekali pobačaj – izašli smo na ulice našom idejom, a izbačeni smo na njih njihovom idejom – tražili smo promenu, a dobili zamenu. I to lošu

Dekadu u kojoj su kartele koji drže tapiju na naftu i cigarete smenili karteli koji drže tapiju na “ljudska prava”, “kulturu” I “evropejstvo”, umesto Kertesa došli Janjuševići i Kolesari, Željka Mitrovića nasledio Željko Mitrović, a umesto Legije zajahao Legija. Vreme u kojem je bilo moguće polupismene vođe navijača skinuti sa šipke, naučiti ih preostalim slovima azbuke i posaditi u Gradsko veće – doba kada su šlepere zamenili projekti, reketaše “privatna obezbeđenja”, gde su stari zlikovci ostali suštinski netaknuti, a novi im se pridružili. Vreme kada smo shvatili da mnogima nije smetao Sloba, već im je smetalo što oni nisu Sloba – kada su zajašili Kalifi umesto Kalifa, kada su Iznogudi dočekali svojih pet minuta. Dok su neki jahači već deceniju bili naviknuti na sedlo, a neki se tek navikavali, mi smo ostali oni koji su jahani – ili da ostanemo dosledni naslovu, jebena stranka. I to bi se, istina, moglo blaže reći, ali nećemo, da ne bi remetili reputaciju i postali “kao Đorđe, dobar sin”.

Da Vas podsetimo:  Milan Jovanović: Osećam se kao meta u vreme otvorenog lova na novinare

ocekivanja

Traži se socijalni radnik

Kada bi konsultovali sociologa ili psihologa, a nećemo (jer mi volimo da držimo tapiju na pametovanje), svakako bi njihovo vešto I stručno oko primetilo jednu zanimljivost – apatiju u Srba nije izazvalo ni tri meseca pod projektilima i u rovovima/ skloništima, ni hiperinfl acija, ni diktatura jednog bračnog para, ni nacionalni porazi, ni izbegličke kolone, ni izolacija. Ne, taj divan i svima nam poznat osećaj izazvalo je nešto drugo: izneverena nada, očekivanja koja nisu ispunjena, obećanja koja nisu održana, snovi koji nisu obistinjeni. Drugim rečima, vlast je šećerane od tri evra, bodrumske glasove, građevinska zemljišta zavedene kao njive, Sartide, NIS-ove I slične marifetluke tumačila kao “neželjenu decu revolucije”.

peti-oktobar

Tako su oni koji su promene načinili, posredstvom tih promena postali, narodski, a politički tačno rečeno – “kopilad”. Samo, za tu “kopilad” niko nije platio niti plaćao alimentaciju – nijedan socijalni radnik se nije pojavio da ukaže roditeljskih dužnosti. Napravi, ostavi i napusti, a onda objasni da to nije tvoja briga – postao je “roditeljski” aksiom svih onih koji su u toj deceniji gazdovali Srbijom.

To je dekada u kojoj su kartele koji drže tapiju na naftu i cigarete smenili karteli koji drže tapiju na “ljudska prava”, “kulturu” I “evropejstvo”, umesto Kertesa došli Janjuševići i Kolesari, Željka Mitrovića nasledio Željko Mitrović, a umesto Legije zajahao Legija. Doba kada su šlepere zamenili projekti, reketaše “privatna obezbeđenja”, gde su stari zlikovci ostali suštinski netaknuti, a novi im se pridružili

Konobari i kafe kuvarice

A, gazdovao je bome, ko je i kako je hteo – tako smo imali apsurdne situacije da premijer bude, kako je to samo maestro Marko Somborac u svom stripu umeo verodostojno predstaviti, na nivou kafe kuvarice u jednom periodu (šifra: Cvetković), ali i da konobar bude na nivou premijera u jednom periodu (šifra: Beba Popović). Apsurdne su bile i promene: jer, u vreme demokratije, dočekali smo da se predsednik Vlade, tragično je, umesto na kakvim izborima smenjuje metkom, a da se situacija u fi rmama koje su slabo radile pretvore u fi rme koje ne rade nikako. Da tranzicija umesto perioda postane izgovor, a da se opozicija umesto rezultatima pobeđuje strahom – da mediji od cenzurisanih sredstava informisanja evoluiraju u propagande servise, a da umesto lustracije dobijemo amnestije. Očekivali smo preporod, a dočekali pobačaj – izašli smo na ulice našom idejom, a izbačeni smo na njih njihovom idejom – tražili smo promenu, a dobili zamenu. I to lošu. Uostalom, da je neko tog 5. oktobra rekao da nas čeka deset godina sečenja prstiju, prolongiranja, propadanja, korupcije, afera, da u tih narednih deset godina nećemo dočekati razvoj privrede, decentralizaciju, rešavanje važnih državnih pitanja, otkrivanje ubica Ćuruvije, atentatora na Draškovića, otvaranje dosijea, pomislili bi da je taj neko lud. Posle, ali kasno smo shvatili: nije taj neko lud. Ludi smo bili samo mi.

Da Vas podsetimo:  Boško Ničić naprednjačkim manirima ka političkom smetlištu

ocekivanja2

Pudlica komšinice Mirjane

Da rezimiramo, trinaest godina kasnije, ovdašnji klinci još uvek maštaju po istoj šemi: da iz Čelareva pobegnu u Novi Sad, iz Novog Sada u Beograd, a iz Beograda “preko” u svet, mada Beograđani i dalje tvrde da je “Beograd svet”, kako poručiše u onom brutalno izneverenom i jeftino prodanom, a tada ponosnom “maršu sužnjih” davne nam devedeset i šeste. Posla i dalje nema, i dalje nas RTS nije obavestio da je Berlinski pao, Čaušesku streljan, a SSSR otišao u istorijsku arhivu, fakulteti su i dalje rasadnici kadrova koji ne umeju da misle i ne znaju da rade, zdravstvo zbirna tačka korupcije i bahatosti, a posao i lingvisti već svrstavaju u red misaonih imenica. Zato je, valjda, pogrešno 5. Oktobar zvati revolucijom – odnosno, da budemo slikoviti, komšinica potpisnika ovih redova svojoj umiljatoj pudlici tepa “Tigar”, ali uprkos neukusnom i alegorijskom nadevu i dalje spada u kategoriju umljatih kučića koji se plaše mačaka, insekata i grmljavine, a ne u krvoločne zvere od kojih prolaznici zaziru. Nije to bila revolucija, naprotiv – bila je to primopredaja. Da završimo u stilu naslova: Sloba je njima štafetu predao, a mi smo ga primili. Svaki dan tokom dvehiljaditih. Jadnih i bednih. Njih možemo jedino psovati.

T. Lovreković

novinenovosadske.rs

like-button.net here

wordpress-themes.org here

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime