ŠMINKANjE ĆIRILICE

1
99

Prve zime posle zločinačkog natovskog bombardovanja Srbije krenuo sam autom od Batajnice prema Ugrinovcima.Bila je veoma hladna noć,a jak vetar nije dozvoljavao prvim pahuljama snega da obele tlo,nego ih je vitlao i odnosio negde u mrak.Taman kad sam pomislio kako nigde nema žive duše, primetim čoveka na autobuskom stajalištu.Nije stopirao, ali stanem i povezem ga.Podugo je trajalo njegovo zahvaljivanje, a ja sam ćutao. Onda,kao iz vedra neba, iznenadim ga pitanjem kakav je njegov stav o ćirilici. Nije se zbunio, pa je skoro odmah odgovorio:“Da smo bili jaki u ćirilici,ne bi nas smeli bombardovati.“ Upravo zbog te brzine odgovora shvatio sam da mu je ta tema bliska i umu i srcu.Ali na davanje takvog značaja ćirilici ne naiđoh nikad pre. Pomislih da je to sigurno neki akademik,i da je tužno kad u zemlji Srbiji takav čovek nema novac da plati za taksi, pa se smrzava u hladnoj noći.

Ali nikad ja,ni pre ni posle, ne čuh da se neki akademik, osim legendarnog i genijalnog profesora prava i sociologije Radomira Lukića, uzbudio zbog nestajanja ćirilice iz vidnog polja Srba.Naprotiv,kada je kasnije nekolicina nas iz udruženja ĆIRILICA Novi Sad po kiši protestvovala ispred SANU zbog njene nebrige za ćirilicu,pa smo se sklonili pod njenom strehom, naišao je njen predsednik akademik Medaković i terao nas odatle. Videvši da ne odstupamo zapretio je policijom, i zbilja stigoše dvojica.Nas udaljiše, a nisu ometali u poslovanju švercere cigareta udaljene samo par koraka.

Konačno upitah čoveka šta je on po struci, i dobih odgovor da je medicinski tehničar u penziji.

Medicinski tehničar je razumeo ono što ne razume srpska elita, pa ni akademici i profesori: da smo nacionalno razobručeni i razbijeni dobrovoljnim odustajanjem od svog nacionalnog simbola-ćirilice na srpskim ulicama,što je svakodnevno najvidljivije i najočiglednije svedočanstvo srpskog poraza. Neprijatelj je uvek znao da ona nije slučajno na srpskim pukovskim zastavama,nego da je ona srpska svetinja za koju će se u ratu ginuti da zastava ne bi pala u njegove ruke.Zato je u vreme Velikog rata austrougarski vojskovođa general Stjepan Sarkotić ( Hrvat iz Vareša) govorio da Srbima treba oduzeti ćirilicu kao borbeno sredstvo, i da je ona strano telo istoka u borbenoj zoni zapada.

I oduzeli su Austrougari Srbima ćirilicu kada su uz pomoć Nemačke okupirali srpske zemlje i nju zabranili i zamenili okupacionom hrvatskom latinicom, koju današnji srpski akademici i profesori pravopisom proglasiše drugim srpskim pismom.Ili ne znadoše za stid,ili nisu mogli biti naučeni u komunizmu da su tu okupacionu latinicu donele preventsveno najkrvoločnije jedinice Hrvata i muslimana, skidajući ćiriličke natpise istim onim bajonetima kojima su ubijale srpsku nejač po Mačvi.

Znao je neprijatelj značaj ćirilice i u vreme bombardovanja prvo Republike Srpske, a potom i Srbije,pa je iz aviona bacao ćiriličke letke.A i posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma znao je on njen značaj, pa je njegov važan zvaničnik uveravao vladiku Jefrema da se Srbi ne trabaju plašiti sarajevske unitarizacije, jer imaju svoj kineski zid-ćirilicu.Za to je imao opravdani razlog u tome što je Republika Srpska rođena u ćirilici zahvaljujući ponajviše srpskim velikanima i žrtvama Radovanu Karadžiću i Momčilu Krajišniku. Nažalost, posle njihovog nasilnog uklanjanja sa političke scene ne nađe se nijedan akademik i profesor da ukaže na potrebu negovanja ćirilice,pa je Benjaminova,Sarkotićeva,Pavelićeva,Titova i komunistička latinica ne samo vaskrsla, nego i ovladala srpskim životima, još malo pa kao i 1916.g.

Da Vas podsetimo:  Mi ili oni

Nije da srpski političari u Republici Srpskoj nisu protiv sarajevske unitarizacije, ali oni su to samo na rečima,dok su u stvarnosti naconalnu srpsku ćirilicu već gotovo zamenili unitarnom hrvatskom latinicom.I sve to uz potpuni muk celokupne srpske elite, posebno one iz jezičke struke.

Lider političara u Republici Srpskoj Milorad Dodik nije više mogao čekati na oglašavanje akademika i profesora,kao i na savete svojih mnogobrojnih savetnika, među kojima je i prof.dr Nenad Kecmanović, pa je tek nedavno javno rekao da on nije nikakav Bosanac, nego Srbin koji piše ćirilicom.Trebao je to reći još pre tri decenije, ali nije mogao jer mu je pred raspad Jugoslavije politički šef bio prof.dr Nenad Kecmanović u onoj jugoslovenskoj stranci, a njemu je bio šef Ante Marković iz Zagreba,opet Hrvat i posle Tita.Taj Kecmanović opravdano ima veliki ugled jer je nekada bio rektor sarajevskog univerziteta,a danas je veoma angažovan u odbrani Republike Srpske,pa je velika šteta što se nije odrekao jugoslovensko-hrvatske latinice.Isto je i sa savetnikom Emirom Kusturicom koji je ćirilicu spomenuo tek prošle godine tokom onih crkvenih litija u Crnoj Gori,na kojima se moglo videti samo srpsko pismo.Ali je zato pokazao žal za jugoslovenstvom na proslavi Dana Republike Srpske,što ne ide uz ćirilicu. Tek na sledećoj proslavi ćirilicu je spomenuo glumac iz Srbije Miloš Biković.

Ne upitah medicinskog tehničara kako je došao do saznanja o tolikoj važnosti ćirilice,kada je i njegova medicinska struka pokušala ne samo da najstariji srpski medicinski časopis štampa na hrvatskoj latinici, nego i da ga štampa samo na engleskom jeziku.Verovatno je razumeo da je SANU u ulici srpskog poraza, jer u njoj apsolutno dominiraju latinica i engleski jezik,pa se može očekivati da se ona i nazove po nekom Mihaelu.Ili je pratio rad udruženja ĆIRILICA Novi Sad, koje je u Novom Sadu i u Beogradu pre dve decenije pisalo po asvaltu NE GAZI ĆIRILICU.Na sajmu knjiga je ono imalo dva bilborda sa likom Vuka Karadžića iz čijeg oka kaplje suza, a ispod je pitanje GDE JE MOJA ĆIRILICA.Tada je neobavešteni srpski narod bio oduševljen deljenjem desetina hiljada plakatica na sajmu knjiga s porukom OSTANI SRBIN, PIŠI ĆIRILICOM i sl.Pa transparenti na beogradskim nadvožnjacima s porukom DOBRO DOŠLI U ZEMLjU ĆIRILICE, SRPSKO PISMO JE SAMO ĆIRILICA i sl. Širilo je to udruženje i tekst iz istorije o pismu koje je srpski zarobljenik slao 1917.g. svojoj Mari u Beograd iz austrougarskog kazamata, u kome joj kaže da mu ne piše više ako mu ne piše srpski!. Jadnik nije znao da ćiriličko pismo ne bi ni stiglo do njega,jer su srpska slova bila zabranjena u okupiranoj Srbiji.

Da Vas podsetimo:  Protić: Vlast u Srbiji namerno opstruiše evrointegracije

Jasno mi je da je neprijatelj znao da su Kosovo i Metohija sve manje srpski što je tamo sve više hrvatske latinice u srpskom jeziku, i da su se njoj Srbi suprotstavili samo dva puta.

Prvi put je to bilo početkom osamdesetih, kada je Batrić Jovanović u Saveznoj skupštini napao Mikulića i Pozderca zbog potpunog progona ćirilice u BiH,pa je bilo reči i o njenom progonu i na Kosovu i Metohiji.Tada je Azem Vlasi rekao da je pismo poljitika i da je potreban oprez po tom pitanju.Nije se radilo o ukidanju prava Albanaca na svoje pismo,nego o mržnji ćirilice kojom su oni prepoznavali Srbe.Istine radi, treba reći da su nju uklanjali Albanci, ali uz potpunu ravnodušnost i srpskih političara i srpskih lingvista i srpskog naroda.

Drugi put je ćirilica branjena njenim vraćanjem na putne oznake kada je srpska policija počela da gine oslobađajući raskrsnice na KiM. I pre bombardovanja otuda su stizali autobusi u Beograd označeni hrvatskom latinicom,kao vesnici srpskog poraza.Čak i kada su Srbi posle bombardovanja izlazili na šiptarske izbore izborni materijalji su bili na srpskom jeziku i hrvatskoj latinici. Srpski mladići su imali kuraži da izađu pred šiptarsku rulju na ibarskom mostu, ali sede u kafićima u blizini mosta koji su označeni latinicom. Niko im nije rekao da je srpsko pismo samo ćirilica, kao što je to učinilo u Beogradu udruženje ĆIRILICA Novi Sad. Pokazalo je omladini na stadionu „Rajko Mitić“ transparent s porukom ĆIRILICA=SRBIJA,iako su navijači CRVENE ZVEZDE uvek bili uz ćirilicu.Ali tada se dogodilo čudo: i latinički navijači PARTIZANA su prešli na ćirilicu,pa danas više nije moguće videti u Beogradu latinički navijački grafit. Omladini treba tako malo da bi u njoj bilo probuđeno srpstvo,ali visokoškolovani Srbi paze da se ne uprljaju ćirilicom.

Tek nedavno je čestita srpkinja prof.dr Mitra Reljić rekla da ulice srpskih naselja na KiM treba da bljesnu u ćirilici da bi se narodu povratilo nacionalno samopuzdanje. Tamo je srpska država prisutna makar toliko da brine o zdravstvu,pa vidimo ovih dana na Jarinju da je na kolima hitne pomoći latinica.I to je očigledni dokaz lažnosti državne brige za ćirilicu,jer kakva je to pamet političkog i jezičkog rukovodstva da tamnošnji Srbi čuvaju svoj subjektivitet hrvatskom latinicom?!

A po političkoj potrebi istovremeno je na Jarinju i ćirilički transaprent DOBRO DOŠLI U ZAJEDNICU SRPSKIH OPŠTINA.I to je očigledni dokaz da se radi samo o šminkanju ćirilice, i da je briga za nju lažna i u novom zakonu o jeziku i pismu,koji je mnogo lošiji po ćirilicu od postojećeg.

Da Vas podsetimo:  STA SAM STVARNO REKLA O GOVORU MRZNJE

O najvećoj lažnosti današnje brige za ćirilicu svedoči upravo novi zakon. Štošta on propisuje,umesto da po Ustavu propisuje da je ćirilica obavezna svugde osim u privatnoj komunikaciji.

O srpskoj pameti svedoči potpuno ćutanje lingvista,političara, akademika i inteligencije u celini o tome što naš narod na KiM čuva svoj identitet u neprijateljskom okruženju hrvatskom latinicom.A sve je to po slovu i duhu srpskog pravopisa,iz koga srpska mladost već decenijama lažno uči da je i ta latinica srpsko pismo.Nažalost,ne ćuti najvažniji-predsednik Srbije, koji ne sprovodi ustavni propis o ćirilici kao jedino službeno pismo u srpskom jeziku,nego uporno ponavlja ono što je naučio od lingvista- da trebamo čuvati ćirilicu,ali da je naša i latinica.

Možda je medicinski tehničar po razumevanju značaja ćirilice daleko iznad „visoke“ srpske elite zato što je pratio mnoga pisanja i akcije prvosnovanog udruženja ĆIRILICE Novi Sad, a posle i SRPSKE AZBUKE Beograd i ČUVARA ĆIRILICE Niš.ĆIRILICA Novi Sad je pokrenula borbu za ćirilicu,a u početku je njen član, i to veoma angažovan, bio i lingvista prof.dr Mato Pižurica,glavni redaktor pravopisa Matice srpske.Na jednom skupu kojeg je 2002.g. organizovao na Filološkom fakultetu Beograd dipl.inž. Vladimir Lepojević, poverenik ĐIRILICE Novi Sad za Beograd, Pižurica je svoje izlaganje završio ovim rečima:“Na kraju, podržavam stav gosp.Nemanje Vidića da je pismo državno pitanje.“Naime, jedan od mojih mnogobrojnih prethodno objavljenih tekstova u „Politici“ je imao upravo naslov „Pismo je državno pitanje“.Na prvoj godišnjoj skupštini ĆIRILICE Pižurica je iskreno i pošteno rekao da rat za ćirilicu možemo dobiti samo onda ako ga prvo dobijemo u lingvističkom „esnafu“. Time je on otkrio ko je glavni neprijatelj ćirilice, a kada je video da se u njenu odbranu uključio samo još jedan profesor lingvista u penziji Dragoljub Petrović, video je da je prerano „kukuriknuo“ pa se povukao iz udruženja i u pravopisu potpisao da je i latinica srpsko pismo. Dakle,on je samo vrh ledenog latiničkog brega u srpskim zemljama, a dokaz toga je u činjenici da pravopis nije usklađen sa ustavnim propisom još od njegovog usvajanja 2006.g. , po kome je uz srpski jezik vezana samo ćirilica. Tako su udruženja i institucionalni lingvisti na suprotnim stranama. Ovi drugi se sporo primiču stavovima prvih, a pošto ih mrze kao svedoke svoje izdaje ćirilice strogo paze da ih nikada ne spomenu,a kamoli da ih citiraju. Da drugima nije lako vidi se i po tome što samo usput spomenu zabranu ćirilice od 1916. do 1918. umesto da su se oglasili povodom stogodišnjice te zabrane ,jer je teško objasniti kako se desilo da u srpski pravopis uđe kao drugo srpsko alternativno pismo ista ona okupaciona latinica koja je zamenila zabranjenu ćirilicu. A Dragoljub Zbiljić i Nemanja Vidić napisaše čak knjigu o tome s naslovom SRPSKA ĆIRILICA ZAMENjENA OKUPACIONOM HRVATSKOM LATINICOM PO IDEJI PAVELIĆA I BROZA!

autor:Nemanja Vidić, dipl.inž.

https://balkanskageopolitika.com/

1 KOMENTAR

  1. Константин (такозвани Ћирило) и Методије су имали задатак да Србе као народ који је живео од Балтика до Медитерана културно колонизује преко наметања грчког алфабета. Та „мисија“ није успела, али мантре о „описмењавању“ дивљих Срба и вечној захвалности варварског српства према православној грчкој браћи слушамо вековима.
    Корени данашње СРБИЦЕ (а не Ћирилице) су у Винчанском писму али се тиме САНУ и Матица Српска не баве, јер раде за стране интересе.
    Робујемо предрасудама и давно наметнутим наративима. Било би добро да сви заштитиници „Ћирилице“ за почетак у својим борбама са хрватском латиницом почну да корсте исправан израз за данашње српско писмо – СРБИЦА.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime