Smrad nečovjestva

Vazduh koji ovih dana udišu građani Beograda i Novog Sada iz zapaljenih deponija slika je društva u kome živimo.

To je društvo moralnog i estetskog smrada, niskosti i nedostojnosti protiv koga se zdrava jezgra društvenosti bune kroz manje ili više spontane proteste.

Osnovna stvar koja nedostaje u ovom trenutku, i na kojoj se mora što pre raditi, je izrada konkretnog plana za dan posle sloma diktature.

Kao što je posle gašenja deponija neophodno vreme da se toksični smrad izvetri, tako je posle rušenja diktature potrebno vreme, ali i plan, da se elimiše kadrovski i moralni smrad koji se akumulirao tokom deset godina faktičkog produžetka miloševićevske diktature.

Upravo zbog smrada koji je zahvatio sve javne institucije, tranzicija posle diktature ne može se sprovesti bez međunarodne pomoći, pre svega bez učešća stranih nosilaca ključnih funkcija, kao što je bilo slučaj u Bosni posle kraja sukoba.

U to vreme, šef Narodne banke Bosne i Hercegovine bio je Australijanac, međunarodne sudije su učestvovale u suđenjima (kao i na Kosovu), međunarodni stručnjaci su učestvovali u donošenju tranzicionih zakona, međunarodna policija je učestvovala u reformi bosanske policije.

Razlog za međunarodno učešće u tranziciji je jednostavan: ne može korumpirano pravosuđe zahvaćeno smradom diktature koje, kako kažu svedoci u ključnom krivičnom postupku u naciji, “sluša šefa”, nekome da sudi posle sloma diktature, jer se velikom broju nosilaca pravosudnih funkcija iz tog pravosuđa mora suditi za političke i pravosudne zločine.

Ne mogu policajci koji su se bavili politikom, špijunirali građane, vršili krivična dela i omogućavali nesmetano razrastanje kokainskih i likvidatorskih kriminalnih klanova da reformišu policiju.

Ne mogu javni službenici koji su “slušali šefa” da reformišu javnu službu, nego mogu da počnu da reformišu sebe kroz služenje zatvorskih kazni i odgovarajuću resocijalizaciju u jedno demokratsko društvo.

Srpsko društvo je zahvaćeno moralnim smradom onoga što je Vladika Njegoš nazivao “nečovjestvom”. Za njega važe stihovi vladike: “Sve se čovjek bruka sa čovjekom, gleda majmun sebe u zrcalo”.

Smrad iz zapaljenih srpskih deponija je metaforički smrad koji govori o društvu i stadijumu njegove zahvaćenosti nemoralom.

Francuski psihijatar, inače osnivač savremene psihoterapije, Filip Pinel, pisao je o tome da je svaka psihoterapija na neki način “moralna re-edukacija”. Svako ludilo je proizvod normativne konfuzije, a ne samo poremećaja u kogniciji ili u sposobnosti volje da zahvata životne ciljeve na prihvatljiv način.

Slično tome, svaka tranzicija je moralna re-edukacija i ima karakteristike grupne, pa i masovne, psihoterapije. Jednostavno, ljudima koji su navikli da dišu, ali i da proizvode, moralni smrad, a posebno onima čiji je posao da taj smrad raščišćavaju, poput onih u državnim institucijama, mora se “objasniti” da je njihovo gledanje na život i društvo pogrešno, neprihvatljivo, i da donosi – bol.

Oni se moraju suočiti sa činjenicom da svaka radnja koju su preduzeli “slušajući šefa”, bilo da je to šef države, predsednik suda, ministar pravde, ili bilo ko sličan, vodi ka sankcijama tranzicionog društva.

Zato je u svakoj tranziciji raščišćavanje “smrada nečovjestva” zasnovano na preciznom, jasnom identifikovanju, imenom i prezimenom, svih nosilaca javnih funkcija koji su “slušali šefa”, pogotovo protiv šefovih protivnika i kritičara, ali i protiv obespravljenih, ranjivih i osetljivih.

Svako “razumevanje” i, ne daj Bože, “prelaženje” preko nepočinstava nosilaca javnih funkcija je gaženje života naroda.

I zato tranziciona pravda mora da bude dosledna, jasna, obuhvatna, i beskompromisna. Bez izuzetaka.

Za svaki brljavi, pravno ili faktički nesuvisao akt, za svaku pretnju upućenu građanima, za svaku odluku kojom je nekome narušeno elementarno pravo, ugrožena porodica, dete, kojom je on izložen nasilju, nepravdi – mora da usledi oštra, maksimalna sankcija kojom se šalje društvena poruka o tome ko smo, kakvi hoćemo da budemo, i kako ćemo se odnositi prema onima koji su sopstveni komfor i visoke plate zaradili podlom, drskom i smradno nečovečnom saradnjom sa “šefom” i njegovim “podšefovima” u svojim resorima.

Moramo utvrditi kako su ljudi sa šesticama sa pravnih fakulteta na kojima je najbolji student svih vremena Aleksandar Vučić, došli na javne funkcije u sve tri grane vlasti.

Krećući od toga, moramo videti, poimence, ko je od njih šta radio, ili nije radio a bio je dužan da uradi, a onda se prema njima mora postupiti u skladu sa načelima tranzicione pravde.

Crnogorski pravnik Valtazar Bogišić tvorac je one čuvene maksime u pravu da “što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi”.

Zato postoji tranziciona pravda, da ispravi ono što vreme ne može.

Rumunija je primer toga kako je jedna zemlja bliska Srbiji raščistila sa nečovjestvom, nemoralom i smradom diktature i postala uzorna evropska država. Taj proces nije bio ni lep, ni lepršav, ni mirisan.

Bio je bolan.

izvor:http://aleksandarfatic.net/