Smrt akademika, hirurga dr Zorana Krivokapića, odnela je sa ovog sveta jednog od poslednjih savremenika i svedoka tragedije i raspeća Đorđa Martinovića, uglednog domaćina iz Gnjilana, kojeg su 1. maja 1985. trojica Albanaca nabila na kolac na čijem vrhu je bila staklena flaša od pola litra. Martinović je simbol stradanja Srba na Kosovu u doba SFRJ, prenose Novosti.
Olgica Vasić, Martinovićeva kći, kaže za “Novosti” da je bila zatečena vešću o smrti lekara koji se 1986. usprotivio politički orkestriranoj hajci na njenog oca i odlučio da ga prati na dalje lečenje i operacije u Londonu. A, otuda je od najboljih svetskih hirurga doneo pisani dokaz da njen otac nikako nije mogao sam sebi da nanese takve povrede, kako je tvrdila jugoslovenska vrhuška, predvođena Stanetom Dolancom, saveznim ministrom inostranih poslova i šefom kontraobaveštajne službe SFRJ.
“Kada su mi javili da je akademik Krivokapić umro, bilo mi je veoma teško, osetila sam kao da mi je otišao neko najrođeniji. Cela naša porodica ga je nosila u srcima. Kada je putovao sa tatom u London, moja deca su bila mala i nismo se upoznali, ali je on ostao u kontaktu sa ocem i bratom. Prvi put sam ga upoznala pre četiri godine kada sam pokucala na njegova vrata i odvela na pregled bolesnu rođaku. Rekla sam mu čija sam ćerka, pitao je za moju braću. Rastužio se kad sam mu rekla da su preminuli. Pomogao je mojoj rođaci, kao nekada mom ocu”, priča Olgica, koja danas živi u Kragujevcu.
A povrede Olgičinog oca bile su stravične, kao i posledice koje je taj strašni događaj ostavio ne samo na porodicu Martinović već i na sve Srbe na KiM. Kolac sa staklenom bocom silovatelji su mu nabili sve do rebara, gde se staklo izlomilo i razorilo unutrašnje organe. Lekari duže od godinu nisu uspevali da zaustave gnojne procese i jedina nada bila je operacija u Londonu, za koju porodica nije imala novca, a pomoć od države nisu mogli ni da sanjaju.
Po nalogu vrhuške SFRJ, Srbin Đorđe, žrtva, proglašen je zločincem koji ugrožava “bratstvo i jedinstvo”. Kada je dobrovoljnim prilozima sakupljen novac za put, samo se hrabri dr Krivokapić, tada mladi hirurg, usudio da ugrozi karijeru i krene kao pratnja Martinoviću.
“Za gotovo četiri decenije, koliko radim i operišem, nikada više nisam video povrede kakve je on imao”, govorio je za “Novosti” 2012. godine akademik Krivokapić.
Martinovićevo prebacivanje u London pomogli su advokat Velimir Cvetić, novinar Dragan Barjaktarević i reditelj Milorad Bajić. Operisao ga je čuveni svetski hirurg Piter Holi, a njegovim nalazom, koji sam doneo u Beograd, “isključeno je svako samopovređivanje”.
Holi je “zločin proučio sa kolegama posle uvida u kompletnu medicinsku dokumentaciju” i zaključio da su nasilje izvršile najmanje tri osobe. Time je potvrdio informacije o zločincima iz porodice Šemisu iz Prilepca kod Gnjilana, koje je prikupio advokat Cvetić. Kada je u zatvoru umro Zifan Šemsiju, osuđen na 13 godina zbog terorizma, njegova braća Hasan, Šaban i Fetah rešili su da se osvete Srbima.
Prva žrtva bio je Đorđe Martinović, a četiri dana kasnije braća Šemsiju su na isti način napala Branka Simonovića, koji je uspeo da se spase, ali su unakazili Đokića iz Šilova kod Gnjilana. Policija nije reagovala, zabeležio je Cvetić: “Simonović je tražio od SUP-a da sasluša napadače, ali SUP nije hteo da sasluša čak ni njega.”
Srpske vapaje sa Kosova je gušio hrvatsko-slovenački lobi u vrhu SFRJ, koji je izdao naredbu za kampanju protiv Martinovića dok je on lebdeo između života i smrti. Zagrebački “Vjesnik” je objavio tekst Nadire Avdić Vlasi, supruge moćnog Azema Vlasija, koja je žrtvu optužila za laž i nastranost. Sledilo je saopštenje po kome se “Martinović upustio u homoseksualni akt samozadovoljenja koji je krenuo po zlu” po mišljenju ljubljanskog lekara dr Janeza Milčinskog, koji žrtvu nije ni video. Vrhunac je bila izjava Staneta Dolanca: “Moja policija je utvrdila da se sam povredio i nema sudskog procesa. Đorđe je prvi srpski samuraj koji je nad sobom izvršio harikiri.”
Srpska intelektualna elita okupljena u Udruženju književnika Srbije zahtevala je od Skupštine SR Srbije da ispita slučaj jer “nerazjašnjenost preti da se pretvori u sudsku lakrdiju sa moralnim i političkim posledicama neslućenih razmera. Akademik Dobrica Ćosić je upozorio: “Istinom o Martinoviću, koju treba što pre saopštiti narodu, istinom po svaku cenu, možda se spasava ostatak našeg dostojanstva pred sobom i svetom.” Odvažni akademik, slikar Mića Popović, ustalasao je javnost slikom “1. maj 1985. – Raspeće Đorđa Martinovića”, prikazujući Srbina kao Hrista koga razapinju pod budnim okom policije s pendrekom u ruci. Tadašnja republička skupština je donela zaključak da “nije nedležna u slučaju Đorđa Martinovića”, čime je inicirala masovno iseljavanje Srba sa Kosova. Đorđe se preselio sa delom porodice u Čitluk kod Kruševca, a sinovi koji su ostali u Gnjilanu pridružili su se posle egzodusa 1999. Rane silovanih duša Martinovića nikada nisu zacelile.
“Drugi opštinski sud u Beogradu je početkom devedesetih godina utvrdio istinu i naložio da se dedi isplati odšteta, ali počinioci nikada nisu izvedeni pred lice pravde. Deda je do kraja ostao dostojanstven, dobar čovek, koji je imao samo lepu reč za ljude. Sa ponosom čuvamo sećanje na njega. Čuvamo i mnogobrojne isečke iz štampe, kao i knjige o zločinu nad njim. Čuvamo istinu i laži o njemu. Jer, naš deda je svojevrstan simbol srpskog stradanja”, govorili su za “Novosti” Dejan, Stevan i Bojan Martinović.
Pored kuće – pognute glave
U Ulici Bore Vukmirovića u Gnjilanu nalazi se, pusta, porodična kuća Đorđa Martinovića, koju njegovi potomci ne žele da prodaju. Srbi koji još žive u tom gradu, a tek ih je nekolicina, tvrde da stariji Albanci i dan-danas pored nje prolaze pognute glave.
“O Đorđu i njegovoj porodici imam samo reči hvale, a ova kuća je za Srbe podsetnik na početak naše golgote na KiM. Svi stariji Gnjilanci pamte stravičan događaj koji je pokrenuo masovno iseljavanje Srba sa Kosmeta”, kazao je vremešni Gnjilanac koji povremeno dolazi u rodni grad.
Akademik ispraćen do večne kuće
Akademik profesor dr Zoran Krivokapić, koji je posle duge i teške bolesti preminuo u subotu 10. septembra, sahranjen je juče u 15 časova na Novom groblju u Beogradu. Uz porodicu i mnogobrojne poštovaoce rada i dela srpskog i u svetu veoma cenjenog kolorektalnog hirurga, do večne kuće akademika Krivokapića ispratili su i mnogobrojni žitelji njegovog rodnog Zvečana, koji su na sahranu došli organizovanim prevozom autobusima.
