Opravdanost uvođenja smrtne kazne kao odredbe tranzicione pravde
Ustav je ugovor između naroda i suverena.
On je jedna vrsta društvenog ugovora kojim narod (posle zaključenja društvenog ugovora “građani”) deo svojih prava delegira suverenu, a od koga zauzvrat dobija najrazličitije oblike zaštite.
Autokrata je suveren koji suspenduje Ustav i uzurpira funkcije u državi koje mu po Ustavu ne pripadaju. Čim to uradi narod ima pravo na pobunu, a prema nekim tumačenjima i dužnost pobune.
Tokom te pobune Ustav više ne važi, jer ga je autokrata suspendovao. Samim tim, tokom i jedno vreme nakon pobune važe zakoni koji nastaju ad hoc. Autokrata i izvršitelji njegove volje tada postaju subjekti ad hoc propisa, a samim tim i prekih sudova.
Pošto je Ustav suspendovan, ne važi više ni zabrana izricanja i izvršavanja smrtnih kazni.
Naravno, ako tranzicionu pravdu bude sprovidila EU (neki tip EULEX-a, na primer), neće biti izricanja smrtnih kazni. No, ako građani Srbije budu sprovodili tranzicionu pravdu, ne obavezuju ih zakoni i moralne norme koje zastupa EU.
Ne ulazeći u opravdanost oročenog uvođenja smrtne kazne, konstatujem da bi ona, kada bi se uvela, samo mogla biti izricana za najmonstruoznije zločine autokratskog režima, kao i za samovoljno suspendovanje Ustava od strane autokrate, kojim se omogućuju najmonstruozniji zločini pod pokroviteljstvom države. Takva država zapravo i nije istinska država, već institucionalizovana mafija.
U uslovima tranzicione pravde u Srbiji, smrtna kazna može biti potpuno legitimna. To ne znači da je smrtna kazna moralno opravdana. U slučaju da jeste moralno opravdana, trebalo bi je kao odredbu tranzicione pravde uvesti na ograničeni rok, i to samo za najteže zločine i prestupe protiv ustavnog poretka koju je vršila državna mafija.
U njih spadaju, u društvenom kontekstu današnje Srbije:
1. Masovna svirepa ubistva nedužnih ljudi. Belivukov klan, na primer, optužen je upravo za to.
2. Pedofilske orgije. Medijski ispraćeno učešće državnih funkcionera i jedne funkcionerke u njima je ravno masovnom i sistematskom silovanju dece i spada u najteže zločine za koje civilizovani svet zna.
3. Trgovina decom, starateljstvima, hraniteljstvima i usvojenjima. Ovi zločini svode se na otimanje dece od roditelja, kako bi se njima trgovalo. Duševni bol otete dece i roditelja je tolikih razmera da se vinovnici i u ovom slučaju mogu smatrati najtežim zločincima sa kojima se civilizovani svet susreo.
U ovom slučaju je i masovnost zločina relevantna, jer prema nekim podacima više hiljada dece i roditelja bili su žrtve ove vrste trgovine. Vinovnika ima takođe veoma puno (možda i par stotina) i medisjki izveštaji navode da se nalaze pretežno među sudijama u porodičnim odeljenjima sudova, centrima za socijalni rad i resornim ministarstvima.
4. Krivotvorenja podataka od značaja za javno zdravlje, posebno ako je ono rezultiralo teškim i masovnim razboljevanjem i smrću značajnog broja ljudi.
U slučaju kovid-19 pandemije, krivotvorenja podataka o umrlima su (posredno) naredili članovi političkog dela “kriznog štaba”, naravno ako su verodostojni podaci o tome.
Medicinski deo “kriznog štaba” se, prema tim tumačenjima, pravio da ništa ne primećuje.
5. Naređivanje zločina iz prethodne četiri tačke (to nisu samo naređenja da se ubijaju navijači koji skandiraju protiv šefa mafije, već ljudi poput Olivera Ivanovića i Vladimira Cvijana).
6. Samovoljna suspenzija Ustava i protivustavna uzurpacija nekih ili svih grana vlasti od strane autokrate. Ovim su u velikoj meri omogućeni zločini iz prethodnih tačaka.
Zaključak: uvođenje smrtne kazne kao odredbe tranzicione pravde moglo bi da bude opravdano samo u gore navedenim zločinima – u slučaju današnje Srbije. Ako bi se ona uvela, njena primena bi trebalo da bude oročena i da prestane kada sve presude protiv autokratskog režima i njenih nosilaca u izvršnoj i sudskoj vlasti budu donete i izvršene.
A da li je uvođenje tranzicione smrtne kazne opravdano ili nije, na kraju će određivati oni koji se za takav vid pravda budu ili ne budu opredelili.
Etičari neće biti oni koji će imati presudnu reč u legitimisanju prekih sudova čije presude bi činile i smrtne kazne. Presudnu reč će imati oni koji preuzmu vlast tokom i posle oslobađanja Srbije.
Moje mišljenje je da će posle sloma diktature u Srbiji biti uvedena tranziciona smrtna kazna, i to upravo za one zločine koje sam u ovom tekstu naveo. A tek nakon perioda tokom kog će biti izricane i izvršavane smrtne kazne, etičari će davati sudove o tome da li je ta vrsta pravde bila moralno opravdana. Ranije to teško da će moći činiti, jer će se događaji odvijati suviše brzo da bi se oni mogli teorijski valjano tumačiti.
Prof. dr Vojin Rakić, redovni profesor
