Početkom sedamdesetih godina dvadesetog veka tokom Apolo programa jedan američki pilot se pripremao za let na Mesec. Međutim, prilikom lekarskog pregleda utvrđena mu je srčana aritmija. Iz nekog razloga njegovo srce nije kucalo ravnomerno. Ne samo da je skinut sa Apolo programa, već više nije mogao ni da leti avionom. Morao je često da posećuje svog lekara kako bi pratili stanje njegovog srca.
Tada se dogodilo da se ovaj pilot i nesuđeni astronaut prehladio i zbog toga je pio multivitaminske tablete. Kada je kasnije otišao na lekarski pregled kod kardiologa – srčane aritmije više nije bilo. Izgledalo je neobično da su vitaminske pilule povratile njegovom srcu normalan rad – ali drugog objašnjenja nije bilo. Iako nikada nije otišao na Mesec, ovaj srećni pilot je ipak izašao u vasionu – u orbitu oko planete Zemlje. Ostvario je svoj san.
– Da li ste čuli za vitamin B17?
– Za avion bombarder B-17 – jesmo. To je bila prava leteća tvrđava iz drugog svetskog rata. A što se tiče istoimenog vitamina – neka nas bombarduje svakodnevno. Nemam ništa protiv.
Kada bismo sproveli anketu na slučajnom uzorku ljudi sa samo jednim pitanjem: šta mislite koji vitamin je veoma važan za očuvanje zdravlja, gotovo je izvesno da bi većina ljudi navela vitamin C. Poneko bi možda pomenuo i vitamin E (pogotovo ako je imao problema sa potencijom). Roditelji dece mlađeg uzrasta bi sigurno naveli vitamin D. Stariji ispitanici će sigurno istaći bioflavonoide koji povoljno utiču na cirkulaciju, a to znači i na bolje pamćenje. Naravno, sve ovo je tačno. Ali, ako mislite da su svi ovi ljudi dali tačne odgovore na postavljeno pitanje – bolje razmislite još jednom.
Još daleke 1802. godine hemičar Bon je uspeo da iz gorkog badema izdvoji hidrocijanidnu kiselinu. Ubrzo su i drugi hemičari postali zainteresovani za proučavanje ove supstance. Tako je po prvi put izolovana bela kristalna supstanca – amigdalin. Sredinom devetnaestog veka otpočela je upotreba amigdalina. Ernest Krebs mlađi je 1952. godine posle dužeg istraživanja zajedno sa svojim ocem – došao do zaključka da je amigdalin (leatril) veoma važan sastojak u ishrani – toliko važan da njegov nedostatak može dovesti do raznih oblika kancera. Zapravo doktor Krebs je pretpostavio da je kancer samo posledica avitaminoze – nedostatka jednog vitalnog hranljivog sastojka. Po njemu to je upravo amigdalin – odnosno vitamin B17. Krebs je tvrdio da je svakom čoveku dnevno potrebno najmanje 100 mg vitamina B17.
Međutim, u današnje vreme čovek hraneći se na savremeni način dnevno unese svega dva do tri miligrama ovog vitamina. Možete se s pravom zapitati kako je moguće da milionima ljudi nedostaje u ishrani jedan tako važan vitamin? I evo odgovora.
Hiljadama godina ljudi su jeli hleb od zrnevlja prosa i lana koje sadrži upravo vitamin B17. Kada su jeli voće – naši daleki preci bi pojeli i njihove koščice i semenke – jednostavno, u uslovima borbe za opstanak i nestašice hrane ništa nisu bacali. Ali, čovek danas masovno koristi pšenicu koja uopšte ne sadrži amigdalin. Koščice voća su odavno izbačene iz savremene ishrane, a upravo one sadrže vitamin B17. Vitamin B17 se nalazi u prosu, lanu, kukuruzu, zatim u korenu tropske kasave. Gotovo sve koščice iz familije ruža (Rosaceae) sadrže vitamin B17 – a to su koščice i semenke trešnje, šlive, breskve, kajsije, nektarine, jabuke, kruške. Gorke koščice kajsije i koren tropske kasave sadrže najveće količine vitamina B17.
A kako deluje vitamin B17?
Molekul B17 se sastoji iz dva molekula glukoze (šećer), jednog molekula cijanida (otrov) i jednog molekula benzaldehida (otrov). Ali, ne brinite. Iako sadrži cijanid i benzaldehid, B17 nije štetan jer se iz njega cijanid i benzaldehid ne mogu tek tako osloboditi. Zapravo, u organizmu postoje enzimi koji rastavljaju B17 na komponente. To su beta-glukozidaza i rodenaza. Enzim beta-glukozidaza rastavlja vitamin B17 na sastavne molekule dozvoljavajući cijanidu i benzaldehidu da deluju kao otrovi. Interesantno je da se beta-glukozidaza nalazi u malignim ćelijama i do tri hiljade puta u većoj koncentraciji u poređenju sa zdravim ćelijama. Zdrave ćelije sadrže enzim rodenazu koji ne dozvoljava cijanidu da ostane slobodan i deluje otrovno već ga vezuje i uključuje u metabolizam. Tako se otrovni cijanid oslobađa samo na mestu gde se nalaze ćelije kancera, a posledica toga je njihovo razaranje. Inače, pored vitamina B17 i vitamin B12 (cijanokobalamin) sadrži cijanid. Hemijska formula vitamina B17 je: C20H27NO11. A molekulska masa: 457 grama po molu.
Iako sadrži cijanid, vitamin B17 je potpuno netoksičan. Njegova smrtonosna doza iznosila je 25 grama po kilogramu telesne mase primenjeno na laboratorijskim miševima – govorio je doktor Krebs. To je toliko netoksično da je u nekim studijama navedeno da voda koja se koristi u medicini za razblaživanja sadrži više toksina nego vitamin B17. Iako se tablete i ampule vitamina B17 mogu kupiti naručivanjem preko interneta, u SAD je Uprava za hranu i lekove (Food and Drug Administration – FDA) stavila etiketu „otrovan“ na sve proizvode koji sadrže ovaj vitamin i zabranila njihovu primenu u medicinske svrhe. Zašto je FDA to učinila – ostavljam vam da sami o tome razmislite.
Jedna zanimljivosti vezana za vitamin C. Više od 99% životinjskih vrsta sposobno je da proizvede vitamin C u svom telu i to od glukoze i dekstroze. Tako organizam koze dnevno proizvede oko 13.000 mg vitamina C u obliku natrijum-askorbata. Nažalost, ljudi pate od genetskog defekta – hipoaskorbemije – odnosno nemogućnosti stvaranja vitamina C u sopstvenom organizmu. Razlog za to je nedostatak jednog enzima (L-gulonolakton oksidaza) u našoj jetri. Zbog toga ljudi mogu da obole od skorbuta, tuberkuloze pluća, difterijske intoksikacije, anafilaktičkog šoka, neorotropne leukemije. Svega nekoliko vrsta životinja deli ovaj problem sa nama, ljudima – a to su: gvinejske svinje, majmuni, gorile, šimpanze, orangutani, gibon (vrsta bezrepog majmuna) i jedna vrsta slepog miša.
Ovo bi mogao biti razlog zbog kojeg ljudi ne žive onoliko dugo koliko bi mogli. Na primer, pas doživljava polnu zrelost dve godine posle rođenja, a može da živi najmanje sedam puta duže od perioda sazrevanja – dakle 14 godina. Pošto je čoveku za sazrevanje potrebno oko dvadeset godina – može se izvesti zaključak da je naš ljudski životni potencijal oko 140 godina pod uslovom da počnemo da proizvodimo vitamin C u sopstvenom organizmu (telu).
Ivan Veličković
