Kako je i zašto usred nacionalne žalosti Vučić proglašen za najveću žrtvu u zemlji, šta to znači i kakve će biti posledice
Aleksandar Vučić i njegov režim nisu odgovorni za masakre u Osnovnoj školi Vladislav Ribnikar i okolini Mladenovca; takve tragedije se zbivaju i u neusporedivo uređenijim zemljama od Srbije. Međutim, vlast snosi odgovornost za afirmiranje gole sile, oružja, govora mržnje, rijaliti retorike, bahatosti, političkog voluntarizma, agresije i poslušništva.
Građani to dobro osjećaju. Znaju da je njihovoj djeci potrebnije 1200 psihologa i pedagoga, nego 1200 policajaca. Svijesni su da širenje panike, prijetnje i zazivanje smrtne kazne nisu odgovor na neizrecivu bol i traumu društva. Uviđaju kako ad hoc odluke na nervnoj bazi jednog čovjeka ne mogu zamijeniti efikasan sistem i društveni dijalog. Puca im pred očima i da su Srbiji neophodni sasvim drugi „prikazi“ od onih sa maskiranim, do zuba naoružanim specijalacima, te još mnogo toga drugog, sasvim suprotnog od onog što danima gledaju i slušaju.
A dokle sežu režimska bezosjećajnost i prezir vlastitih građana, demonstrirao je Aleksandar Šapić. Umjesto da među prvima položi vijenac i zapali svijeću ispred Ribnikara, gradonačelnik poziva građane da poštu žrtvama odaju ispod njegovog prozora u Skupštini grada. Besramniji i mučniji gest od ovog, Beograd teško da pamti.
Šapić djeluje u sklopu pokušaja kontrole štete nakon katastrofalne i duboko obespokojavajuće reakcije vlasti na tragedije u Ribnikaru i okolici Mladenovca. O čemu se tu radi, svjedoči sjednica Izvršnog odbora Srpske napredne stranke: usred nacionalne žalosti, Vučić je proglašen za najveću žrtvu u zemlji, tako da je zbog „ucjena i laži političkog ološa“ i „hijena“ spreman na vanredne parlamentarne izbore, a možda i podnese ostavku. Što li sve ovo znači? Ništa drugo osim da naprednjaci pokreću totalnu mobilizaciju članstva i pristalica kroz nove podjele, širenje straha, podizanje tenzija, mržnju, raspamećivanje naroda i slične prakse, toliko dobro poznate iz „novije istorije“. Parola je jasna – kakva crna empatija i pijetet dok Vučiću pada rejting!
Dvije posljedice navedenog savršeno su jasne. Može policija da oduzima oružje, a sudovi kažnjavaju, ali od razoružanje Srbije nema ništa. Još je pogubnija druga posljedica – društvo se iznova neće suočiti sa demonima koji su decenijama popločavali put ka tragedijama u Ribnikaru i okolini Mladenovca, tako da preostaje samo pitanje kada će oni opet otvoriti vrata boli, jada i čemera.
Laku noć Srbijo i sretno…
autor:Filip Švarm, novinar
Све се понавља, први пут као трагедија, други пут као фарса.
Ово сам ономад нешто писао, па да видимо да ли се нешто суштински променило.
(„Наша Борба“ Уторак, 28.2. 1995. НАПОМЕНА: Да не би промакло, писмо је написано неколико месеци пре „Бљеска“ и „Олује“. Одговор на написе „КЉУЧЕМ ИЛИ КАЛАУЗОМ“ и „РАТОБОРНИ ВЛАДИКА“ 21. И 22. 2. ’95)
…Што више буде примораван на предају „спољних“ делова народа, београдски режим ће појачавати репресију у центру. Пре свега мора гушити слободу информативних медија, како би спречио да цела истина допре до народа. Светски политичари знају да ће Милошевић, зарад власти, учинити све што се од њега тражи, зато много не дирају у начин његовог владања „Београдским пашалуком“. Отуда тврдња Владике Атанасија – да чланови Контакт групе подржавају комунистички режим у Србији – можда јесте чудовишна, али је сигурно тачна.
Са друге стране, река избеглица ће преплавити патрљак који остане од измождене, опљачкане и малаксале Србије. Шта ће Београд да ради са још неколико стотина хиљада гладних уста? Како ће да залечи хиљаде и хиљаде разочараних ратника, излуделих од крви и ракије? Тек тада ћемо бити у прилици да се уверимо (и на себи осетимо) шта стварно носи у себи „теза“ о српској неслози као гаранту мира на Балкану, или тврдња да безусловно међусобно признавање бивших чланица СФРЈ води у мир и решење, чиме нас упорно нуткају до бљутавости лицемерни мироклепци.