SNS je konglomerat interesa. To nije, u klasičnom smislu, politička partija. U njoj su se okupili veterani srpskog stranačkog pluralizma, koji su, ako ih ikad imadoše, izgubili sve političke ideale i rešili da svojim naprednjaštvom ostvare lične, najpre materijalne interese.
Naše vreme je dovelo do potpunog izopačenja partijskog života i predstavničke demokratije kao sistema. No, to je prirodan proces, jer je mogućnost zloupotrebe ugrađena u taj model organizovanja društva.
Naime, sistem počiva na tome da se red u društvu održava državnim monopolom na silu. Država nije neki samostalno postojeći entitet, opremljen veštačkom inteligencijom, koji automatski optimalno koristi tu silu i reguliše sve društvene procese. Naime, pobedom na izborima, političke stranke instrumentalizuju državu, i njen monopol na silu, za ostvarivanje svojih interesa. Nažalost, u vremenu deideologizacije, ti interesi uopšte nisu više ideološke, pa ni političke prirode, već skoro isključivo lukrativne.
Pitanje dolaska na vlast, za ogromnu većinu aktera, nije pitanje sprovođenja svog programa ili popularisanja nekog viđenja društvenog interesa, već samo dolaska u priliku da se dograbi nešto, bilo šta od opštinskog, pokrajinskog i/ili državnog budžeta.
O ovome svedoči plima preletača. Nije normalno preći u redove ne samo političko stranačkog, već i, nominalno, ideološkog protivnika. Da budete Aleksandar Martinović ili Milenko Jovanov, treba biti baš teška gnjida. Da vas stranka u koju prelećete, nakon svega što ste o njoj govorili, primi, znači da je ništa sem još kojeg glasa i lajavih usta ne zanima. Kad ni vas ni tu stranku narod ne kazni na izborima, znači da je i on ogrezao u gramzivost, nemoral i nepoštenje.
Iz ovoga zaključujemo da se naš čovek ljuti na političare koji kradu i luksuzno žive, samo zato što i njemu taj kriminal nije dostupan, pa stoga, čim mu se ukaže prilika i sam upada u stranke na vlasti, te arči i handri državnu imovinu. Ne znam koliko puta su mi ljudi rekli da se zbog posla uključuju u SNS. Nisam, sem jedne poznanice, razgovarao niti sa jednim njihovim članom koji bi krio da ga politika uopšte ne zanima, te da je u partiji samo zbog posla. Ima čak i onih koji o Vučićevoj politici misle izrazito loše, da je klovnovska, lopovska i izdajnička, ali se teše time da i druge stranke kradu, a da o nama ionako odlučuje Zapad, pa da njihovo ulančenje u Alekovu firmu ne dodaje bitno na tas srpskih muka, ali dodaje mnogo u njihove novčanike, pa se, eto, snalaze jadni, kako znaju i umeju.
Treba znati i to, da se, čovek koga politika ne obuzima u meri u kojoj je prisutna u mislima i životima nas koji ovakve članke pišemo i čitamo, uglavnom vodi ličnim interesom. On oko sebe vidi da najgori napreduju, dok oni pošteni, učeni i sposobni ili emigriraju ili tavore dok (ako) se ne učlane u neku stranku. U takvoj situaciji je ponašanje ovih ljudi racionalno, iz ugla želuca, razume se. No, imamo li pravo da od onih koje su sve stranke, manje ili više prevarile, očekujemo da misle o nekom višem cilju i da se u svom postupanju, iako siromašni i polugladni, rukovode moralnim načelima? Oni vide da svom detetu teško pribave i čokoladu, dok neko drugi, raspoređen na odgovarajuće političko mesto, svome obezbedi luksuzni automobil i putovanja na egzotične destinacije. U nekom trenutku, ogromna većina nas, postaje spremna da ubeđenja i ideale proglasi odlikama budala, te da se priključi raskalašnom pobedniku, u nadi da će se dokopati njegovih mrvica.
Vučić je to shvatio i napravio je preduzeće. Unapredio je sve odvratnosti koje su u našu političku zbilju uvele demokrate, začinivši ih ličnim pečatom nasilja, bahatosti i patetike. U SNS važe jasna pravila. Možete verovati u šta hoćete, biti konzervativac, peder, rusofil, zapadoid, soroševac, liberal, komunista… broji se koliko ste glasova doneli (ova se gadost zapatila i u ostalim strankama). O tome vodi računa, naročita paralelna organizacija nazvana „štab kapilarnih glasova“. Svaki od ovih štabova, raspoređenih po opštinama, ima svog poglavicu, a taj komanduje nižim ešalonima. Kapetani sakupljaju glasove po terenu obećavajući (najčešće lažno) zaposlenja i druge privilegije. Za jedno radno mesto u javnom sektoru se zahteva od 50 do 100 glasova, čime se privlače očajni i ideološki neopterećeni, koji onda pune autobuse, botuju po internetu, stoje na štandovima,obijaju komšijske pragove, tapšu na mitinzima i sl. Kapetani poglavici podnose svoje spiskove i prema rang listi, formiranoj na osnovu veličine buljuka, odabiraju sinekure. Svim potčinjenima jasno kažu da neispunjenje obećanog broja grla u naprednjačkoj torini, znači gubitak radnog mesta ili druge pozicije ostvarene po osnovu obećanih glasova.
Jedan primer mi je bio naročito upečatljiv, čak je u meni izazvao saosećanje. Pre nekolike godine, susretoh starog političkog rivala iz susedstva, poklonika NATO ideologije, inžinjera Marića. S njim u društvu stajaše momčić, po svemu neugledan, koga nisam odmah ni zapazio. Nakon uobičajene razmene prijateljskih uvreda, američki plaćenik – srpski fašista, okretoh na kontru Vučićevom režimu, pohvalivši protivnika što očigledno nije baš potpuni podlac, jer nije ušao u SNS. To nagna nevidljivca da se javi protestujući kao član baš te partije. Obuhvativši ga pogledom u kom su se mešali gađenje i sažaljenje, upitao sam ga za razlog pristupanja toj bandi, konkretno se interesujući da nije možda lud. On me pomirljivo zamoli da ne budm grub, budući da je dosta propatio, šljakajući u nekom megamarketu za minimalac, odakle ga otpustiše kada je, poteško oboleo, bio na lekarskom dopustu. Objasnio je da se naprednjacima priključio, jer su mu zaposlili ujaka u jednu stranu kompaniju koja je i njegov san. Na moju tvrdnju da se tamo zapošljava kroz obuku u Rumuniji, on me uputi da se, istina, budući radnici tamo pripremaju za rad, što je i pominjani ujak prošao, ali da zapošljava SNS. Na moje čuđenje što pristaje da za bedne pare prodaje obraz i telali po gradu za onog zlikovca, njegov odgovor, koji me izu iz cipela beše – „Ali plata je 27.000!“. Nisam imao srca da mu bilo šta više zamerim. Kad je čovek doveden dotle da mu 220 evra mesečno izgledaju kao kuća, da li iko ima moralno pravo da mu zamera posedovanje nagona za preživljavanje?
Ovo naprednjaci zlorabe do maksimuma. Siromašan, deidealizovan narod, koji ne pati od suviška morala, može se lako kupiti.
Često mi zameraju prijatelji da sam prestrog prema narodu.
Elem, ipak sam mišljenja da su oni koji na ovo pristaju trgovci. Na svoj glas i obraz gledaju kao na bilo koju drugu robu.
Tako je SNS zaposeo vlast i ne pušta je. Državnim parama plaća narodu glasove, pa je gospodarenje tim novcem conditio sine qua non. Otuda ide i sva agresivnost i divljačko ponašanje na izborima za mesne zajednice i lokalne skupštinice. Jedini izvor stranačkih glasova jeste moć da se zapošljava i nagrađuje. Ako se izgubi neki opštinski budžet, to znači automatski gubitak partijske vojske na tom terenu.
Moglo bi se još razumeti da je Vučić, makijavelistički, upotrebio moralno zazorna sredstva za dolazak na vlast, kako bi s nje ojačao državu, ali avaj, on je to učinio samo da bi došao u priliku da ojača svoje i materijalno stanje bliskih mu ljudi, te da bi ispunio svoje fantazije o moći i iživljavanju, tj. osveti nad svima onima koji su ga vređali, koji su ga ponižavali…
Da mu je cilj da osnaži Srbiju, ne bi na vlast dovodio keramičare, dezertere, lažne doktore, članice trilaterale, osvedočene lopine, noćne molere, vazduplohovce, novinarske licemere, mafijaške lekare i svakojake druge bednike, već bi se okružio najsposobnijima, najčestitijima i najobrazovanijima.
Ne, on je na vlast došao samo radi vlasti. Nikakve više ambicije, taj čovek nema. Želi da vlada, gospodari i bogati se. Zarad toga je napravio pakt sa strancima, obećao im više od Borkovih sporazuma, a oni su mu dopustili da usedne na narodna leđa. Sada vidimo da se Saš(k)a Majka Srebrenice Janković, Dragan Šutanovac, Gordana Čomić i društvo nude zapadu za još ogavnije antisrpske mere, pod uslovom da im dopusti da zamene Vučića, na mestu glavnog kompradora Srbije i dogrizu ono čuveno masno kopito.
Nije istina da Alek kontroliše medije. Samo se podudarilo da on i mediji rade za iste strance. Kada zapadnjaci osiguraju nekoga ko će im bolje služiti, krenuće u rušenje Anđelkovog (?) sina. On će tada opet raspaliti u radikalske talambase, ne bi li zgrabio još jedan mandat. Samo to je igra u kojoj su ulozi visoki, često fatalno visoki. All In. Zapad je mafija, a ko se okoristi njihovim uslugama, ne može da odbije naređenje i ostane neokrnjen.
Da završavamo polako. Oni koji aktivno, kao stranački vojnici, učestvuju u naprednjačkom preduzeću, jesu izdajnici, lopurde i gomila bednog ljudskog materijala. Oni koji, usled medijske torture, glasaju Vučića, a da uopšte, posredno ili neposredno nisu za to plaćeni, jesu budale. Sad, što je tih budala jako mnogo, ne menja stvar. Ima i onih koji besplatno podržavaju Vučića, jer smatraju da će on najsveobuhvatnije ispunjavati zapadnjačke želje i uvesti nas u EU. Njima prepuštam da sami za sebe kažu šta su, budale, izdajice ili oboje.
Nažalost, uopšte ne vidim snagu koja bi mogla da pobedi Vučića i povede patriotsku politiku. Mislim da bi takva stranka trebalo da ponudi narodu ne samo raskid sa izdajničkom i štetočinskom politikom, već i sa štetočinskim sistemom, lapidarno oslikanim na početku članka. Hajde da zajedno promislimo, kakav bi program takva partija trebalo da zastupa!
Ostoja Simetić
скк.срб
