Socijaldarvinizam kao zapadna vrednost

„Analiza socijaldarvinizma ukazuje na proces snižavanja standarda, tendenciju žrtvovanja pojedinca u korist vrste i devalviranja humanitarne ideje o jednakosti na osnovu ‘prirodne’ nejednakosti, kao i tendenciju podređivanja etičkih normi biološkim potrebama.“  Hans Ginter Smaclik (Hans Günther Zmarzlik)

Kada je 1859. godine Čarls Darvin objavio svoje čuveno delo O poreklu vrsta, izazvao je burne reakcije neistomišljenika, zbog teze da su živi organizmi nastali na prirodan, a ne na natprirodan način, ali i onih koji su –ne ulazeći u raspravu o ispravnosti teorije evolucije, ukazivali da će ona izazvati negativne moralne posledice.
Mnogo je bilo glasova u prilog tvrdnji da Darvinova teorija loše deluje na moral. Destruktivni uticaj teze o prirodnoj evoluciji na moralni poredak, bio je daleko veći razlog otpora, od neslaganja sa sâmom Darvinovim postavkom o načinu nastanka živih organizama.

Već 1859, odmah po objavljivanju O poreklu vrsta, Darvinov mentor sa Kembridža, Adam Sedžvik, profesor biologije, uputio mu je pismo u kojem ga je optužio da podriva moralni poredak: “U svom poimanju moralnosti (…) šokiran sam delovima tvoje knjige.”

U prvim godinama XX veka, kampanju protiv darvinizma je pokrenuo Vilijam DŽenings Brajan, jednako kao i Sedžvik, zabrinut zbog njegovog negativnog uticaja na postojeći moral. To se (ranije) nije dopalo ni nekim Nemcima.

Teolog Rudolf Šmit je 1876. primetio da ima mnogo kritičara darvinizma, koji teoriju evolucije smatraju “samo nedokazanom pretpostavkom, koja preti da postane plamen, koji bi mogao da najplemenitija i najuzvišenija kulturna dostignuća proteklog (XVIII) veka pretvori u gomilu pepela.”

Više manje, svi kreacionisti (zastupnici biblijskog tumačenja stvaranja) su na ovakav način kritikovali darvinizam, optužujući ga za podrivanje moralnog poretka.

Međutim, bilo je i pozitivnih glasova, onih koji su iz istog razloga hvalili darvinizam, ukazujući na njegov „oslobodilački karakter“.

Jedan od tada vodećih materijalističkih filozofa, Danijel Denet, veličao je Darvinovu ideju evolucije, nazivajući je „opasnom teorijom“ i “univerzalnom kiselinom”, jer je “rastvarala” tradicionalna religiozna i moralna shvatanja.

Jedno je sigurno, darvinizam je promenio poimanje ljudske prirode. On je podrio i temelje hrišćanskog morala i osporio stav da ljudski život predstavlja apsolutnu vrednost, što je imalo dalekosežne posledice po društvo i politiku.

Darvinizam je polazio od toga da je čovekovo poreklo životinjsko, a ne božansko, a to je podrazumevalo da on ne zaslužuje (niti može da zauzima) onaj poseban položaj koji mu je dodelila judeo-hrišćanska misao.

U skladu sa tim, odbačena je ideja da je čovek biće koje je iz stanja savršenstva palo u greh, nego da potiče i evolutivno se razvija „od neke vrste majmuna“.

Prema tome, njegove duhovne i moralne osobine nisu „božanske“, nego proizvod animalne prirode, koja evolutivno napreduje.

Većina darvinista, kao i sâm Darvin (koji je, zanimljivo, po obrazovanju bio teolog), poricala je postojanje nematerijalne duše, koja je temelj judeo-hrišćanskog pogleda na svet, na čemu počiva ideja o svetosti ljudskog života.

Darvinizam je isticao postojanje varijacija unutar vrste, a to je podrazumevalo biološku različitost. Primenjen na ljude, opravdavao je društvenu, rasnu i klasnu nejednakost.

„Prirodna selekcija“ („borba za opstanak“) je podupirala stav da je smrt “manje sposobnih” korisna, jer donosi društveni napredak i predstavlja uslov civilizacijskog progresa.

Prihvatajući darvinizam, Niče je u duhu svog vremena, u Volji za moć, podržao obračun društva sa onima koji su nemoćni i slabi. Smatrao je da društvo, u mnogim slučajevima, mora sprečiti rađanje. U tom cilju, treba da primeni najstrožije mere prisile, liši ih slobode, a u nekim slučajevima i kastrira.

Najavljivao je, u budućnosti, pojavu „novih dioniziskih formi života“, ali tek posle „uništenja svih degenerika i parazita“.

Hitler je, kao vulgarni ničeanac i dosledni darvinista, smatrao zadatkom države „da samo zdravi rađaju decu“, jer se jedino tako može stvoriti nacija nadljudi, dostojnih herojskog života.

Posle Darvina, smrt više nije bila zlo koje treba prevladati, nego sila koja omogućava društveni progres.

Darvinova teorija je dovela do preoblikovanja moralnih zakona i sasvim drugačijeg shvatanja smisla života i smrti, kao i uloge sâmog morala.

Teza o apsolutnoj vrednosti ljudskog života, više nije imala nekadašnji značaj.

Darvinizam je efikasno podrivao duboko ukorenjene hrišćanske vrednosti, one koje su predstavljale temelj evropske kulture. Poništavao ih je u korist progresa tehničke civilizacije.

Zahvaljujući Darvinu, evolutivni napredak, a sa njim i revolucionarni, je postao imperativ novog shvatanja morala.

I Marksova ideja o „očovečenju čoveka“ je nastala u duhovnom ambijentu darvinizma. Pročitavši Darvinovo delo
O poreklu vrsta, Marks je Engelsu rekao: “Iako je napisana neuglađenim engleskim stilom, ova knjiga sadrži osnovu istorije prirode za naš stav.” Poslao je primerak Kapitala Darvinu, sa posvetom, u kojoj se predstavio kao njegov “veliki poštovalac”.

Engels je isticao da je Darvin zadao “najjači udarac metafizičkoj koncepciji prirode, svojim dokazom da je sadašnji organski svet (…) proizvod procesa evolucije, koji se odigrava milionima godina”.

Mnogo je bilo onih koje se mogu povezati sa Darvinovom teorijom, ali najvažniji među njima bio je kapitalizam (uže, industrijska revolucija).

Darvinova teorija, iako je trebalo da bude otkriće osnovnih prirodnih zakona, zapravo je bila konstrukcija, koja je nastala kao projekcija socijalnih prilika u Engleskoj, u vreme kada se industrijska revolucija nalazila na svom vrhuncu. Bila je naučna porška surovoj eksploataciji ljudi i novoj stratifikaciji (preslojavanju) kapitalističkog društva.

Darvin je omogućio kapitalistima da takvo, krajnje nehumano stanje, prikažu kao sasvim prirodno.

U jednom pismu Engelsu, Marks kaže: „Upadljivo je kako Darvin kod životinja i biljaka prepoznaje svoje englesko društvo, s njegovom podelom rada (raznovrsnost), konkurencijom (kompeticija), otvaranjem novih tržišta (niša), ’izumima’ (varijacije) i maltuzijanskom ’borbom za opstanak’. To je Hobsov ’bellum omnium contra omnes’ (rat svih protiv svih), a prisećamo se i Hegelove Fenomenologije Duha, gde je građansko društvo opisano kao ’duhovno životinjsko carstvo’, dok je kod Darvina životinjsko carstvo predstavljeno kao građansko društvo.“

Nešto kasnije, Rihard Hofšteter je – kao i Marks – zaključio: „Može se povući paralela između obrazaca prirodne selekcije i klasične ekonomije, koja ukazuje da je darvinizam više doprineo rečniku, nego sadržaju konvencionalne ekonomske teorije. Oba sistema podrazumevaju suštinsku samoživost životinjskih prohteva, pri čemu ekonomski obrazac naglašava uživanje, a darvinistički opstanak. Oba podrazumevaju normalnost kompeticije (suparništva i takmičenja; konkurencije) u ispoljavanju hedonističkog impulsa, ili onog za opstankom (…)“.

Engels, na jednom mestu, kaže: „Celokupno Darvinovo učenje o borbi za opstanak je prosto prenošenje sa društva na živu prirodu Hobsove doktrine ’bellum omnium contra omnes’ (rat svih protiv svih), kao i buržoasko-ekonomske doktrine o konkurenciji, zajedno s Maltusovom teorijom o populaciji. Kada se taj mađioničarski trik izvede (… ) onda se prebacuju nazad, iz organske prirode u istoriju i tako se tvrdi da je njihova vrednost, kao večnih zakona ljudskog društva, dokazana.“

To nije bilo ništa novo, jer su tako već starogrčki filozofi stvarali kosmološke i fizičke teorije, preslikavajući na prirodu političke i socijalne prilike u tadašnjim gradovima-državama.

Tako je nastala čak i atomistička teorija. Antički atomizam je bio projekcija jednog oblika društvenih odnosa koji su postojali u to doba.

Na taj način je takvoj organizaciji života, povratno, pripisivan univerzalni smisao.

Socijaldemokrati, tog vremena, bili su oduševljeni Darvinom, jer su u njegovoj teoriji nalazili potvrdu sopstvenog stava.

Darvinizam je uticao da i mnogi drugi prihvate materijalistički pogled na svet.

Neke činjenice govore u prilog tome da taj uticaj možda nije bio presudan za prenošenje ideja naturalističke filozofije. Naturalističke ideje su nastale i širile se pre nego što je Darvin objavio svoju teoriju evolucije.

Mnogi su prihvatili darvinizam, pošto su prethodno već usvojili naturalističke stavove.

S druge strane, bilo je i onih koji su prigrlili darvinizam, a odbacili naturalizam, kao hrišćanski teolozi, „neokantovci“.

Međutim i pored toga, nesumnjivo da su, krajem XIX veka, darvinizam i naturalizam bili blisko povezani. Većina materijalista prihvatila je darvinizam, zato što je podržavao njihove naturalističke stavove. Vodeći biolozi i moralni filozofi, „darvinisti“, su tvrdili da darvinizam podrazumeva i psihološki determinizam, pa odatle i materijalističko shvatanje duhovnog.

Darvinizam je, u XIX veku, doprineo širenju materijalističkog pogleda na svet. Materijalizam je, zahvaljujući darvinizmu, bio privlačniji, brže je napredovao, delovao ubedljiviji i imao daleko više pristalica.

Marksovi sledbenici su, po pravilu, bili materijalisti i dosledni darvinisti.

Lenjin je uvažavao Darvina, zbog njegovog otkrića da biljke i životinje nije stvorio Bog. Za Trockog je teorija evolucije predstavljala “najveći trijumf dijalektike u celoj oblasti organske materije”. Staljin je postao ateista pošto je, kao student teologije, čitao Darvina. Darvinovi sledbenici bili su i Mao Cedung i Pol Pot, još dvojica u nizu „dijalektičkih materijalista“ i levičara.

Neki moralni stavovi materijalista imaju uporište samo u darvinizmu, odn. svoje opravdanje nalaze u elementima biološke teorije. Drugi se, opet, oslanjaju na izvesne šire shvaćene naturalističke principe.

Ugledni bioetičari, Piter Singer i DŽejms Rejčels su ukazali na to da darvinizam uspešno lišava ugleda judeo-hrišćanski koncept svetosti ljudskog života, pa se onda komotno može da „moralno opravda“ abortus, eutanazija i čedomorstvo.

Mada ovo liči na kritiku darvinizma, ona to nije. Naprotiv, Singer i Rejčels su ovo shvatili kao „moralno oslobođenje“.

Uticaj Darvinove teorije na etiku, bio je daleko veći od njegovih prirodnjačkih pretpostavki o poreklu vrsta.

Već krajem XIX veka, mnogi darvinisti su primenjivali Darvinovu teoriju na etička pitanja, uključujući i ona o vrednosti ljudskog života.

Jedan nemački zoolog i profesor medicine, darvinista Robi Kosman, je 1880, za razliku od većine svojih istomišljenika, sasvim otvoreno (kako to Nemci inače rade) govorio o vrednosti ljudskog života, kao sentimentalnoj i precenjenoj ideji, koja samo ometa razvoj čovečanstva.

Razvoj se uvek navodi kao krunski argument u svim aktivnostima, kojima se ljudske mase dovode u podređen i nehuman položaj.

Kosman je naveo još jedan jak razlog za negiranje vrednosti ljudskog života, potrebu „da država dostigne stanje savršenstva“. To dodatno argumentuje na onaj standardno plitak način, upoređivanjem čoveka sa životinjama i „poentira“ tako što kaže kako država, baš kao i svaka životinjska zajednica, svoje savršenstvo mora da ostvari uklanjanjem („uništavanjem“) manje obdarenih pojedinaca, da bi potomstvu onih obdarenijih obezbedila životni prostor.

Kosmanovo poimanje života i smrti bilo je u to vreme skandalozno i provokativno, ali nije predstavljalo usamljeni primer, jer su tada i drugi darvinisti izražavali slične stavove, samo na nešto diskretniji način.

Početkom XX veka, gluposti i gadosti, u kojima je Kosman isprednjačio, već su bile široko rasprostranjene, posebno u okviru darvinistički inspirisanog „eugeničkog pokreta“, koji je – služeći se eufemizmom (blažim i prihvatljivijim rečima) – sâm sebe definisao kao „nauku o poboljšanju ljudskog potomstva“.

Društveni moral je već tada doveden u stanje potpune erozije.

Bilo je neslaganja oko sadržaja pojmova koji bi bili obuhvaćeni nazivima kao što su npr. “manje obdareni”, ili „inferiorni“.

Vodeći eugenisti nisu mogli da se slože u oceni čiji je život manje vredan, ili ko pripada grupi “inferiornih“.

Oko toga su se stalno sporili.

Međutim, u nečemu su bili potpuno saglasni, u stavu da „moderna civilizacija povećava biološku degeneraciju“. Pokazali su odlučnost da se protiv toga bore i ustremili su se na dve grupe, za koje su verovali da predstavljaju pretnju zdravlju ljudskog roda i da dovode u pitanje budućnost čovečanstva, na invalide i neevropljane.

Sporili su se i oko toga, koja je od ove dve grupe veća opasnost za zapadni svet, ali su bili složni u oceni da su invalidi i neevropske rase dovoljno veliki problem i da bez razlike obe treba, na neki način, eliminisati.

U tom pogledu, nisu imali ni malo moralnog obzira.

Socijaldarvinizam se pokazao kao etički potpuno anemičan.

Jedan od socijaldarvinista, koji je prihvatio rasističku verziju eugenike, bio je i Adolf Hitler.

Antinacističkom propagandom, pretvoren je u oličenje najvećeg zla.

Darvin je, međutim, u tom pogledu bio sasvim pošteđen. NJegov moralni ugled ostao je neokrnjen. Nije se ni postavljalo pitanje njegove odgovornosti.

Uprkos svim svirepostima koje su bile posledice Hitlerovog darvinizma, Darvin je uvek bio cenjen i poštovan. Svaka veza između njih dvojice – u krajnjem – darvinizma i nacizma, osporavana je ukazivanjem na isuviše velike razlike koje postoje između njihovih života i karaktera.

Na ovaj način je bilo moguće podržati takav stav, posebno što je – ne slučajno – potpuno ignorisan ideološki aspekt ove veze.

Darvin se oslobađao svake moralne odgovornosti, ukazivanjem na činjenicu da se držao dalje od politike, potpuno posvećen svojim biološkim istraživanjima, a Hitler se više nego aktivno bavio politikom, u epicentru istorijskih zbivanja.

Nije se dovodio u pitanje Darvinov posredan uticaj na politiku, koji je postojao upravo na temelju njegovih bioloških istraživanja.

Kao najjači argument u prilog Darvina, koji ga oslobađa od svake odgovornosti za Hitlerovu „genocidnu praksu“, je „činjenica“ da je bio „tipičan engleski liberal, koji podržava slobodnu ekonomiju i ukidanje ropstva“.

To je ideološki prikazano kao nešto nesumnjivo pozitivno, i kao potvrda njegove moralne i ljudske veličine.

Međutim, može li neko zaista biti „pozitivan lik“ u toj priči, ukoliko podržava kapitalističku „slobodnu ekonomiju“? I da li je u kolonijalnim zemljama radnicima bilo bolje nego robovima?

U mnogim aspektima, položaj radnika u to doba (posebno u kolinijama) bio je gori od ropskog. Prema tim radnicima kapitalisti, za razliku od robovlasnika, nisu imali nikakve obaveze, a zahtevi su im bili daleko veći.

Treba imati u vidu da je Darvin, sasvim u duhu svog vremena, kojem je u ogromnoj meri doprineo teorijom evolucije, neevropske rase smatrao inferiornim u odnosu na Evropljane.

To je bio tipično engleski, demokratsko-liberalni i kolonijalni stav.

Oni koji i danas brane Darvina, sa istih pozicija, lakonski tvrde da njegov način razmišljanja nije u sebi imao ništa darvinističko, priznajući tako – na posredan način – da je darvinizam u suštini nečovečan i nemilosrdan.

Kao najjači argument, kojim ublažavaju ovaj njegov stav o inferiornosti neevropljana, navode da on nikada nije prihvatio arijevski rasizam ili fanatični antisemitizam, koji su bili glavna obeležja Hitlerove (nacističke) političke filozofije.

Naravno da nije, jer je umro još 1882. Međutim, ne možemo biti sigurni da ne bi, kao i mnogi Englezi, da je doživeo to vreme, bio blagonaklon prema Hitleru i podržavao njegove političke stavove (sve do napada nacističke Nemačke na Britaniju). Međutim i ovo što je prihvatio dovoljno je optužujuće. Možemo ga osloboditi odgovornosti za posledice nacističke politike, jedino tako što ćemo napraviti između njega i darvinizma, istu onakvu razliku kakva se pravi između Marksa i marksizma.

Ako u toj stvari zaboravimo na Darvina i dalje ostaje pitanje, koliko je bila jaka veza između darvinizma i nacizma? Kao i da li je Hitler darvinizam zloupotrebio, ili ga je samo dosledno spovodio?

Hitler u toj stvari nije bio naročito originalan, nego samo izuzetno uspešan popularizator i vrhunski praktičar već postojećih ideja.

Svi darvinisti su bili rasisti, koji su verovali da je bela rasa superiorna i to su otvoreno propovedali.

Herbert Spenser je tvrdio da su odrasle necivilizovane osobe na nivou dece civilizovanih ljudi. Evolucionista Henri Ferfild Ozborn, velikodušno je odraslog crnca uzdigao na nivo inteligencije jedanaestogodišnjeg belog deteta, a pronicljivi predstavnik bele rase, Havelok Elis, mudro je zaključio da Afrikanac, odrastajući, postaje „glup i tupav“. Ostaje nejasno kakav je on bio odmah po rođenju? To je Elisu, predstavniku intelektualno superiorne bele rase – začudo – promaklo?

Neki američki „naučnici“, kao Robert Benet Bin, merili su crncima lobanje da bi dokazali superiornost i savršenstvo bele rase.

Sasvim u duhu moderne tehničke civilizacije, kvalitet su definisali isključivo kvantitativnim merilima.U skladu sa tezom koju su izneli, na taj način su lako namakli potrebne „dokaze“.

Setimo se samo Marksove teze da „kvantitet daje kvalitet“, ili Lenjinove da je „kvantitet određena vrsta kvaliteta“.

U svojoj knjizi Poreklo čoveka, Darvin tvrdi kako niže rase treba da nestanu i da beli ljudi nemaju potrebe da ih štite.

Plemenito, nema šta.

Uostalom, šta i očekivati od „tipičnog engleskog liberala,..“, nego da bude tako ostrvski velikodušan (nesebično bezočan).

Pošto je Darvin bio učtiv čovek, što nam uporno sugerišu zapadni autori, ono prvo, da niže rase treba da nestanu, treba shvatiti kao preporuku nižim rasama kako bi lepo bilo da tako postupe, na radost bele rase. A ovo drugo je izdašan savet belcima da se uopšte ne opterećuju, jer nema nikakvog razloga da „niže rase“ štite od sebe.

Darvin je, kao veliki (epohalni) poznavalac prirode, zaključio da su afrički i australijski domoroci bića slična gorilama i bio je siguran da će oni, tokom evolucije, nestati.

Evolucija je bila naklonjena beloj rasi i razvoju zapadne civilizacije?

Engleska je svoju kolonijalnu politiku tumačila „borbom za opstanak“.

Niz ideja Darvin je pruzeo od Tomasa Maltusa, koji se bavio demografijom, a Maltusovi stavovi su već bili prihvaćeni u britanskom društvu.

Kao rasni Englez, Maltus se pročuo parolom: „Slomi siromašne“.

Na osnovu svojih istraživanja, on je utvrdio da se siromašni („bednici“) brže množe i da zbog toga na svetu neće biti mesta za sve. Zato je zaključio, ne da ih treba osloboditi siromaštva, nego da se društvo mora da oslobodi njih, kao „prekobrojnih“.

Darvin je „borbu za opstanak“, i „činjenicu“ da opstaju „najsposobniji“, uočio u prirodi, tek pošto je Maltus tu pojavu zapazio u društvu.

U svojoj knjizi Pobeda Zapada, Teodor Ruzvelt je socijaldarvinizam proglasio američkom filozofijom. U njoj tvrdi da je rasni rat sa Indijancima, do njihovog istrebljenja, bio neizbežan.

S te strane je možda i u pravu. Kapitalizam uklanja sve prepreke i neminovno sve aktere svog permanentnog rasta uvlači u zločin, ili kao žrtve, ili kao zlikovce.

Prethodno je darvinizam učinio suvišnim sve moralne obzire, ili moralnoj razuzdanosti – daleko starijoj od darvinizma – obezbedio naučno pokriće. Zato ne čudi što je Ruzvelt smatrao da američku državu ne obavezuju nikakvi ugovori koje su napravili sa „starosedeocima“, jer su oni „primitivna rasa“.

NJegov prethodnik, Endrju DŽekson, je (već u prvoj polovini XIX veka) tvrdio da je genocid nad Indijancima „proširio prostor slobode“.

Nema sumnje, čije i kakve „slobode“.

Nikakva moralna ustručavanja nisu dolazili u obzir, jer je tradicionalni moral, zahvaljujući najviše darvinizmu, bio tretiran samo kao jedna od prepreka širenju kapitalizma.

Darvinizam je potpuno obesmislio postojanje moralne odgovornosti.

Kapitalisti su u darvinizmu pronašli opravdanje za svaje okrutne postupke.

Moral je tako postao suvišna i nepoželjna tema, a u praksi se zadržao samo u tragovima, koje su ostavljali sporadični moralistički izgovori, u situacijama kada se bez njih baš i nije moglo.

Kako su nekada razgovarali sa kolonizovanim stanovništvom, poštovali svoje ugovorne obaveze i uvažavali ih kao ljudska bića, Amerikanci to čine i danas sa okupiranim i kolonizovanim narodima, jer je njihova politička filozofija i dalje socijaldarvinizam.

Prema njima su Amerikanci nemilosrdni, a za takavu američku politiku uvek će se darvinista koji će ponuditi neki „elegantan“ (moralistički) izgovor, kao što ga je, jednom prilikom, dao Edvard Alsvort Ros, tvrdeći da je „religijski kult milosrđa (…) sklonište pod kojim se idioti i kreteni skrivaju i množe“.

Zbignjev Bžežinjski, verovatno najuticajniji glasnogovornik postkapitalizma je odavno najavio da će Robespjer i Lenjin izgledati kao neodlučni i mlaki reformatori, prema reformatorima koji tek dolaze.

U skladu sa tim se otvoreno kaže: ”U budućem novom svetskom poretku, biće i pobeđenih i pobednika. Broj pobeđenih, naravno, biće neuporedivo veći. Oni će težiti tome da dobiju šansu da dostojanstveno žive, ali im ona po svoj prilici neće biti pružena. Takvi će biti naterani da se poguše u zatrovanoj atmosferi, a na njih niko neće obraćati pažnju, prosto zbog potpune ravnodušnosti. Svi užasi XX veka izbledeće u poređenju s onim što tek dolazi”.

Uveliko smo deo tog procesa, a teorija o „zlatnoj milijardi“, kao vrhuncu ostvarenja ideala socijaldarinizma, nikako se više ne sme posmatrati kao samo još jedna sumanuta teza teoretičara zavere.

Pre toga je Zbignjev Bžežinski (krajem prošlog stoleća) upozorio, da će XXI vek biti vek malih nacionalnih država i lokalnih ratova, a da globalizacija nikako ne podrazumeva ideju kosmopolitizma, niti da će taj proces isključivati sukob kapitala sa zajednicama koje mu se odupiru.

Mnogo ranije, Endrju Karnegi, osnivač „Karnegijeve fondacije za svetski mir“, je tvrdio da je zakon konkurencije nepovoljan za pojedinca, ali odličan za rasu, jer obezbeđuje „opstanak najsposobnijih“. Za Rokfelera, kapitalistička konkurencija je „prirodni zakon“, koji je iz tog razloga neizbežan.

Godine 1875, u južnim američkim državama, doneti su zakoni o rasnoj diskriminaciji, odvajanju belaca i „obojenih“, svuda – po školama, bolnicama, zatvorima, grobljima, čak i liftovima.

Crnci su formalno građanska prava dobili tek 1962, zahvljujući delovanju pokreta na čijem čelu se nalazio Martin Luter King i posle njihovog „mirnog protesta“, u toku kojeg su prilično iskrvarili.

Mnogi vodeći darvinisti su prihvatili eugeniku, kao direktnu primenu darvinističkih principa na moral i društvo.

Osnivač moderne eugenike, Frensis Golton, bio je (začudo) Darvinov rođak.

Svoje ideje je razvio nakon što je pročitao O poreklu vrsta.

I lideri eugenističkog pokreta u Nemačkoj, najviše su se oslanjali na principe Darvinove teorije evolucije.

Neki od njih su podržavali eutanaziju i čedomorstvo, u slučaju osoba sa invaliditetom. Istovremeno, neki su pravdali međurasne sukobe i osvajačke ratove, kao sastavni deo darvinističke borbe za opstanak.

Hitler je prihvatio ovakve ideje, koje su u spoju sa ekstremnim antisemitizmom, na kraju dovele i do holokausta (sistematskog pokolja Jevreja).

Sledeći darvinističku logiku „borbe za opstanak“ komunisti su eliminisali svoje političke protivnike, buržoaske elemente i one politički nepopravljive. Uklanjali su ih, deportovali, izgladnjivali, satirali prisilnim radom.

Komunistički konclogori su bili surovi kao i nacistički.

Međutim, treba uvek imati u vidu da su koncentracioni logori, kao i mnoge slične stvari, bili engleski izum. Englezima, u tom pogledu, nikada nije nedostajala mašta.

Devedesetih godina XIX veka, jako mnogo biologa i društvenih teoretičara je pokušalo da darvinističku „borbu za opstanak“ primeni na ljudsko društvo.

Ludvig Voltman, koji je tada kritikovao takve pokušaje, tu vrstu entuzijasta je nazvao zajedničkim imenom – socijaldarvinisti.

Mnogi kritičari ovog „spontanog“ pokreta su tvrdili da je „socijaldarvinizam u velikoj meri pripremio teren za nacističku ideologiju i holokaust“.

Jedino su to videli. Glatko su previđali slične akcije na drugoj strani, kakav je bio npr. britanski genocid na Tasmaniji.

Oskar Pešel, urednik časopisa Inostranstvo, je 1870. tvrdio kako je istrebljenje pojedinih rasa prirodan proces, i da tu nema mesta moralnim obzirima. Rekao je: „Nestanak Tasmanijaca, prema tome, treba posmatrati kao geološku i paleontološku sudbinu; jača vrsta uklanja slabiju“.

Darvinizmom je pravdan pokolj nad Aboridžinima u Australiji.

Socijaldarvinista i eugeničar Henri Kejlok Ruzten je, 1876, tvrdio da ubijanjem Aboridžina i Maora belci ispunjavaju „neumoljivi zakon prirodne selekcije“.

Potpredsednik Kraljevskog društva Tasmanije, DŽejms Bernard, je 1890. rekao da je „proces istrebljivanja aksiom zakona evolucije“.

Pešel je sugerisao da priroda ukida moral, a nauka uči da ne postoje univerzalna ljudska prava, pa tako ni pravo na život.

Aboridžini su lovljeni kao divlje zveri. Uhvaćeni „primerci“ su korišćeni u „naučnim ogledima“, kao „eksperimentalne životinje“.

U Sidneju, u muzejskom katalogu, Aboridžini su bili prestavljeni kao „australijske životinje“.

Od 1910, do sedamdesetih godina XX veka, oko 100.000 aboridžinske dece je oduzeto od roditelja; beloputa su davana na usvajanje belcima, a tamnoputa smeštana u sirotišta.

Beli rasisti su svoju viziju sveta širili i ljudskim zoološkim vrtovima. Takvi prostori su nudili spektakularne predstave, kojima je na očigledan način dokazivana superiornost bele rase.

Crnci su prikazivani kao ona „ karika koja nedostaje“ u teoriji evolucije, kao prelazni oblici između majmuna i čoveka.

Sve Svetske izložbe, u drugoj polovini XIX i prvoj polovini XX veka, krasile su takvi eksponati, koje su izlagale (pretežno) kolonijalne države.

Bilo ih je sve do 1930. godine, kada je naglo opalo interesovanje za ovakvim oblikom belačke zabave. Razlog nije bio moralne prirode, nego je u pitanju bila interesantnija zabava – film. Bioskopi su pružali bolji provod od ljudskih zooloških vrtova.

Poslednji takav vrt je zatvoren, ne tako davne, 1958. godine. Interesantno je da se nalazio u Briselu, prestonici danas toliko pominjanih „evropskih vrednosti“. Te godine, grupa konguanskih „primeraka“ afričkih „divljaka“ se pobunila i to je bio kraj te vrste rasističkog iživljavanja.

Duhu vremena više nisu pristajale takve darvinističke predstave. Socijaldarvinizam se tada već uveliko ispoljavao u daleko licemernijoj, strogo demokratskoj formi.

Mnogi feministi, zagovornici kontrole rađanja i borci za prava homoseksualaca, bili su vatreni darvinisti. Oni su koristili darvinističke argumente da bi svojim političkim i socijalnim programima dali naučno utemeljenje.

Današnji Zakon o rodnoj ravnopravnosti potekao je iz tog istog izvora. Kao i odvratna praksa oduzimanja dece od roditenja, pod bestidnim i nečasnim izgovorima.

Mnogi koji su podržavali darvinizam, predstavljali su se kao liberalni demokrati; neki su bili socijalisti, neki pacifisti, a među njima je bilo i puno Jevreja.

Darvinisti, iako su bili suprotnih političkih ubeđenja, imali su mnogo više zajedničkog, nego što to na prvi pogled izgleda.

Još jedan razlog zbog kojeg darvinističko nepoštovanje ljudskog života ne bi trebalo posmatrati kao specifično „pronacističko“, jeste taj što su se slične ideje mogle čuti u Sjedinjenim Državama, Britaniji i drugim „demokratskim“ zemljama (Skadinaviji, npr.).

Prvi eugenički zakon nije donet u nacističkoj Nemačko, nego u demokratskoj Americi, u saveznoj državi u Indijani, još 1907.

Do 1930, 31 američka država uvela je eugeničke zakone, koji su sprečavali da „umobolni, pijanice, epileptičari, degenerici“ imaju potomstvo.

Prisilno je sterilisano 20.000 ljudi.

Na osnovu testova za imigrante, 80% onih iz Istočne Evrope (Poljaka, Jevreja, Rusa) svrstano u maloumne, na osnovu njihove navodne „genetičke inferiornosti“.

Godine 1924, donet je zakon o ograničavanju njihovog useljavanja.

Zakon je važio do 1965, dvadeset godina posle Hitlerove smrti i sloma nacističke Nemačke.

Jedna od prvih „planera porodice“, Margaret Sejndžer, poznata i kao „majka seksualne revolucije“, zalagala se za kastriranje svih mentalno zaostalih, ali i crnaca.

Previše je primera koji bi se mogli navesti kao potvrda ovog darvinističkog zanosa, sa kojim su zapadnjaci sprovodili politiku „rasne higijene“.

Sodijaldarvinističko negiranje vrednosti ljudskog života nije bio samo nemački fenomen. U tom pogledu, Amerika je mogla da bude uzor Hitleru.

Dobar primer je kampanja za uvođenje obavezne sterilizacije u Sjedinjenim Državama.

Međutim, nasilne sterilizacije su vršene i u skandinavskim zemljama.

Rasna higijena je prouzrokovala mnoge tragedije van Nemačke, ali nigde u svetu one nisu bile tako velike kao u Nemačkoj, jer su i u toj stvari Nemci bili organizovaniji, vredniji i pedantniji.

Teorija evolucije generalno, a darvinizam posebno, izvršili su neverovatno snažan uticaj na način razmišljanja u Nemačkoj.

Godine 1868, Darvin je pisao Vilhelmu Prajeru: “Podrška koju imam u Nemačkoj daje mi najviše razloga za nadu će naši stavovi na kraju preovladati.”

Put od darvinizma, preko vagnerizma i ničeanizma, pa i rasizma i antisemitizma nikada nije bio pravolinijski. Bilo je mnogo sporednih puteva, koji su išli u različitim pravcima. Većina nije vodila u nacizam. Samo jedan od njih, prilično krivudav, doveo je i do Aušvica.

Na početku XX veka, neki apsekti nemačke socijalne reforme doprineli su razvoju nacističke ideologije.

U to vreme mnogi reformatori su bili oduševljeni idejom „rasne higijene“ i zagovarali uvođenje populacione politike, u čemu je darvinizam imao ključnu ulogu.

Socijaldarvinizam je bila – iako izuzetno značajna – ipak samo jedna komponenta nacističke ideologije.

Zanimljivo je da su u početku i mnogi Jevreji bili zadrti darvinisti, a neki i eugenisti.

Danas se svaka izopačenost u savremenoj istoriji prikriva i pravda upiranjem prsta u Hitlera, i njegovu politiku genocida. Istina ne samo u Hitlera i nacizam, nego i Staljina i komunizam, pri čemu se „oni redovno prikazuju kao jedini devijanti u inače zdravom tkivu zapadnog demokratskog društva“.

Ne umanjujući Hitlerov presudan doprinos zločinačkoj nacističkoj politici, treba imati u vidu da on u tome nije bio jedini. I drugi, posebno njegovi oštri kritičari, nisu u tom pogledu bili ništa bolji.

Hitler je imao taj peh da je izgubio rat, a pobednici tumače prošlost („pišu istoriju“) u skladu sa sopstvenim interesom i iz okvira svoje liberalno-demokratske ideologije.

Mnoge studije o rađanju eugeničkog pokreta u Sjedinjenim Državama, Evropi i u drugim delovima sveta, pokazuju da je darvinizam u tom procesu odigrao značajnu posredničku ulogu, a isto tako i u razvoju nekih drugih sistema mišljanja, kao što su biološki determinizam, učenje o rasnoj nejednakosti, naučni rasizam, a najviše u (praktično) sve većem osporavanju vrednosti ljudskog života, kao i u potpunom odbacivanju etičkog stava u korist „pragmatičnog morala“, zapravo jednog dvoličnog građanskog moralizma.

U tom nizu su neumnjivo nastale i te toliko izvikane, i enigmatične „zapadne vrednosti“.

U ovom tekstu su nasumično navedeni samo neki primeri posledica koje je, kao „domino efekat“, izazvao socijaldarvinizam (njih je bilo bezbroj i po surovosti i cinizmu daleko prevazilaze i najdevijantniju čitalačku maštu).

Socijaldarvinizam i danas, još bezdušnije, ubira svoje plodove.

Ipak, treba priznati da Darvin svojom teorijom nije pokrenuo ovaj proces demoralizacije zapada (on nije bio genijalan um), nego je (kao izuzetan medijum) njegovoj kapitalističkoj, imperijalnoj i kolonijalnoj politici, u pravom trenutku, u duhu tog vremena, pružio preko potrebno naučno pokriće.

Darvin, svojom teorijom evolucije, nije bio pokretač ovog procesa, nego je i sâm bio njegova sudbinski značajna posledica, zahvaljujući kojoj je kapitalizam sebi obezbedio onu presudnu ideološku podršku za neograničeno širenje svoje moći dominacije.

Teorija evolucije je omogućila kapitalizmu da se hladno otarasi svih moralnih obzira, što mu je omogućilo da se sve brže kreće i neograničeno širi, što neminovno vodi zapad ka propasti, kao i sve one koje je on, u skladu sa svojom imperijalnom i kolonijalnom (pljačkaškom) politikom, okupirao.

Hitler nam je, u jednom zgusnutom obliku, jasno pokazao kako izgleda takva politika i koje su njene krajnje posledice.

Problem nije u Darvinovoj bujnoj mašti, nego u kapitalizmu i kapitalističkom širenju.

Da nije bilo tehničke revolucije, ne bi bilo ni Darvinove teorije evolucije.

Svojim razvojem kapitalizam je praktično od ljudi pravio majmune, a Darvin je teoretski od majmuna pravio čoveka. Na toj istoj liniji, u oba pravca, praktičnom i teorijskom, revolucionarno i evolutivno je bledeo (i danas već gotovo sasvim nestao) istinski ljudski lik.

Nenad Ćurković
milanmilenkovic.com