Međunarodni odnosi ukazuju da stanje bezbednosti određenog teritorijalizovanog ljudskog kolektiviteta, čiji je reprezent država kao najorganizovaniji kolektivitet, može da bude jedno od sledećih: nekofliktno, pretkonfliktno, konfliktno i postkonfliktno. Svaka država ulaže odgovarajuće napore da uspostavi i održava nekonfliktno stanje spostvene nacionalne bezbednosti. Međutim, surova bezbednosna praksa upozorava na to da se takva angažovanost određene države ponekad suočava sa teško otklonjivim spoljašnim izazovima i pretnjama, čiji nosioci su suvereni ili nesuvereni akteri. U tom smislu, pre svega, zbog viševekovnih agresorskih ciljeva vanbalkanskih hegemona prema Balkanu, veoma su nelagodna iskustva i sećanja naroda i država u ovom regionu. Naime, vanbalkanski hegemoni su uspevali da sumnjičavim obećanjima pojedinim narodima Balkana stvore utisak o tome da se ukazala «povoljna prilika» da primenom fizičke sile pokore ili unište državu drugog (susednog) naroda i uspostave sopstvenu «pripadajuću veliku državu». Posledice takvog trenutnog opasnog savezništva bile su kataklizmične – masovni ratni zločini, proterivanje velikih grupa stanovništva, prisiljavanje da promene svoju veru, genocid…, a naknadne – mržnja, nepoverenje i isčekivanje ponovne «povoljne prilike» za nastavljanje oružanog nasilja. Čitav 20. vek, hrvatski, bugarski i muslimanski (islamizovani hrišćani i Albanci) šovinisti, uz nesebičnu podršku vanbalkanskih hegemona (agresora) su bili zaokupljeni uništenjem srpskog naroda. Zapravo, počev od 1878. godine, kada je na Berlinskom kongresu Austro-Ugarskoj monarhiji odobreno da okupira provincije Bosnu i Hercegovinu, koje su bile pod turskom okupacijom, pa sve do 1999. godine (agresije NATO-a na SR Jugoslaviju), srpski narod, iako najbrojniji, često se suočavao sa pokušajima da bude uništen. Poslednji takav pokušaj (upotrebom fizičke sile) dogodio se u poslednjoj deceniji 20. veka, najpre za vreme nasilnog razbijanja socijalističke Jugoslavije (1990-1992), potom u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini (1992-1995) i na Kosovu i Metohiji (1998-1999) i sveobuhvatnim ubistvenim sankcijama SR Jugoslaviji, od 1991. do 2000.godine.
Naizgled, konfliktno stanje na Balkanu započeto 1990. razbijanjem socijalističke Jugoslavije, okončano je u avgustu 2001.godine Ohridskim sporazumom, kojim je nagrađen terorizam albanskih džihadista u Makedoniji. Naime, nastupio je postkonfliktni period za koji se očekivalo da će rezultovati uspostavljanju nekonfliktnog stanja u regionu. Međutim, mnoge činjenice su ukazivale na to da postkonfliktno stanje na Balkanu, umesto da rezultuje stabilizaciji prilika, klizi ka konfliktnom stanju.
Politički preokret u Republici Srbiji, u oktobru 2000.godine, zbog gubljenja iz vida geopolitičkih činjenica, neosnovano je smatran je ključnim događajem koji će doprineti stabilizaciji Balkana. Sve zemlje Balkana su činile napore da se uključe u evroatlanske političke, ekonomske i vojne strukture, međutim, neke su u tome uspele, dok su druge još na beskonačnom «čekanju». Bugarska i Hrvatska su postale članice NATO-a i EU, a Albanija članica NATO-a. Nasuprot transparentno proklamovanim evropskim integracijama, u regionu su se odvijale dezintegracije i retorika koja je u priličnoj meri zbunjivala i zabrinjavala sve pravbodoljubive građane. Savezna Republika Jugoslavija, najpre je preimenovana u Državnu zajednicu Srbija i Crna Gora, a potom su se razjedinile Srbija i Crna Gora, odvajanjem Crne Gore od Srbije. Albanski džihadisti na Kosovu i Metohiji su od 17. do 19. marta 2004. godine pokušali da dovrše proces etničkog čišćenja Srba, a u februaru 2008. godine su grubo prekršili rezoluciju 1244 SB OUN, proglasivši tu srpsku pokrajinu za drugu «nezavisnu» albansku državu «Kosovo». Iako, je Hrvatska u procesu pridruživanja EU imala obavezu da omogući povratak više stotina hiljada prognanih Srba u svoje domove, postala je članica EU, ne ispunivši taj zahtev. Bošnjački zvaničnici u Federaciji Bosne i Hercegovine horski sistematski promovišu tezu o tome da je Republika Srpska «genocidna tvorevina» itd. Povremeni punktualni teroristički napadi džihadista na Kosovu i Metohiji, u Bosni i Hercegovini i Makedoniji podsećaju na svoju prisutnost u regionu, a odlaskom njih par hiljada u tzv. «Islamsku državu» na Bliskom istoku, bespresedanski demonstriraju svoju fanatizovanost u pogledu uspostavljanja zamišljenog «kalifata» na Balkanu. U međuvremenu, smišljeno je pušten u opticaj termin «Zapadni Balkan» i tako se Srbija neočekivano, iako centralna zemlja Balkana, našla na Zapadu. Reč je, zapravo, o prilično čudnovatom bezbednosnom prostoru koji čine Albanija i Hrvatska (članice NATO-a) i Srbija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Makedonija, koje, ne svojom voljom, nisu integrisane ni u evropske ekonomske i evroatlanske vojne strukture, ni u evroazijske ekonomske i bezbednosne strukture.
Dovođenjem u vezu skromnog uzorka pomenutih činjenica i pojedinih postupaka Albanije prema srpskoj pokrajini Kosovo i Metohija, Hrvatske prema Srbiji u vezi sa migrantskom krizom u 2015. godini i pokušajem linča premijera Srbije Aleksandra Vučića u Srebrenici od strane bošnjačkih ekstremista (u julu 2015), moglo se nazreti (predvideti) ono što se događalo u julu i avgustu ove godine. Naime, letimičan pregled događaja u prethodna dva meseca, ukazuje na to da se pojedinim zapadnim centrima moći u toliko velikoj meri žuri u vezi sa «disciplinovanjem» srpskog naroda i Srbije, da ponovo podgrejavaju nadu kod pojedinih naših suseda da upotrebom sile mogu postići ono što su «propustili» devedesetih godina prošlog veka. Njihove podudarne strateške ciljeve nije teško dešifrovati : «integrisati» (čitaj: poništiti) Republiku Srpsku u unitarnu Bosnu i Hercegovinu i ultimativno iznuditi od Srbije da prizna uspostavljanje albanske države «Kosovo» na 13 odsto svoje teritorije. Posledica takvih njihovih podmuklih udruženih angažovanja jeste da se Balkan ponovo nalazi u pretkonfliktnom stanju.
Prof. dr MILAN MIJALKOVSKI
fsksrb.ru
_______________
