Jugoslavija je izvozila kamilicu, venju, hrastovu mahovinu, paprat, lincuru, velebilje i ostale biljne sirovine, da bi ih uvozila kao lekarske, kozmetičke ili hranjive preparate, koje je plaćala po visokim cenama. Zbog nekontrolisanog i nestručnog skupljanja mnoge biljke, velike terapeutske vrednosti, kao koren žute lincure, velebilja, ruzmarinovog lista bile su sve ređe. Izvoz lekovitog bilja sve do svetske ekonomske krize bio je veliki. Kad je 1932. nastupila opšta svetska kriza, tad su sve države ograničile uvoz stranih proizvoda. Uprkos zalihama, domaće lekovito bilje teško je plasirano na dotadašnjim pijacama. Došlo je do pada cena. To su iskoristili agenti stranih kuća, koji su nagrnuli u zemlju u cilju direktnog otkupa bilja od seljaka po srozanim cenama. Nepropisno sušena i pakovana roba stigla je u inostranstvo, pa se proširio u inostranstvu glas, da je naša roba najgora i da je ne treba kupovati. U tim nepovoljnim prilikama pojavila se 1935. knjiga dr. R. Gostuškog, „Lečenje bolesti lekovitim biljem”, koja je ukazala na nove puteve. Pojavile su se nove zadruge za proizvodnju i preradu lekovitog bilja, … . Seljak je bio osamljen i bez osećaja i smisla za udruživanje. Zato je bio prepušten na milost i nemilost domaćih velikih zakupnika ili agenata stranih firmi, koje su diktirale monopolske cene. Jedini način da se pomogne seljaku bilo je udruživanje u zadruge, koje bi bile opremljene i vođene od sposobnih ljudi. (1) Sokoli su preuzeli na sebe zadatke koje tadašnja država nije mogla da uradi. Nastojali su da pomognu selu osnivanjem zadruga. U svemu tome se isticala Sokolska župa Mostar. U svom radu sledili su reči kralja Aleksandra : „Danas više nego ikada treba da je svakom jasno, da je zadrugarstvo najzdraviji oblik privrednog održanja i društvenog napretka.”(2)
Savezni prosvetar dr. Vlada Belajčić, posetio je jula 1932. župu Mostar i video među snopovima župne arhive kesice raznog semena, a među četnim spravama za vežbu plugove, drvene preslice, košnice … Njegov komentar bio je : „Sad ja tek razumijem vaš rad. Vi ste zaista uspjeli da se najviše približite životu. Ja ovdje osećam život!”. Sokoli su u seoskim četama prvo počeli da organizuju trezvenjačke odseke. Hteli su da se povežu rad i nastave tradicije predratnih četa seoskih pobratima. Pobratimi su po sokolima bili stvarni počeci sokolskog buđenja i organizovanja sela. Paralelno sa trezvenjačkim odsecima osnivani su u četama odseci za štednju. Sokoli su smatrali da rad koji je vršen u seoskim četama samo pripremni rad za zadružno vaspitanje naroda. (3) Kroz vežbanje sokoli su okupljali najbolje omladince (ko je sposobniji i vredniji taj mora napredovati), da bi preko njih izveli osnovni prosvetni, privredni i higijenski program na selu. Među predmetima na tečajevima za vođe seoskih četa bilo je zadrugarstvo. Budući vođi seoskih sokola, bili su upućeni u vrste zadruga i zadružnu organizaciju. (4) Geslo Sokolske župe Mostar bilo je „Napredak sela iznad svega”. Župa je osnivala naraštajske zajednice kod seoskih četa. Čete su na zahtev župe odredile po jednog ili po dvojicu najsposobnijih, najmarljivijih i najpismenijih naraštajaca kojima je župa besplatno slala list „Mladi zadrugar” da ga čitaju u svojoj zajednici, pa onda ostalima u selu i izvan sela. Čitali su najpre svojim drugovima, zatim među članovima sokola i onima koji to nisu bili, starcima, ženama i deci. Župa je počela organozovanje naraštajskih zajednica u maju 1934. Od maja pa do kraja godine list „Mladi zadrugar” čitalo je 12 naraštajaca iz 11 četa pred 10.657 slušalaca. Do 1935. bilo je organizovano 36 naraštajskih zajednica sa 116 pripadnika. Sokoli su smatrali da se na taj način pripremala deca za pionire sokolskog rada na selu. (5)
O pregalaštvu župe istakli su u časopisu „Sokolsko selo” : „Bez imalo buke i reklame mostarska Sokolska župa prva je svestrano počela istraživati metode rada na novom terenu, koje bi mogle zadovoljiti potrebe sela. Te su metode i nađene ličnim kontaktom, živom rečju i posebnim pismima. Otpočelo se je na preporodu seljaka u prosvetnom, higijenskom, poljoprivrednom i zadrugarskom pogledu. Seljak je počeo kroz sokolske čete da seje nova semena, za koja dotle nije ni znao. Počele su se saditi voćke i tamo, gde nikad pre nisu. … Osnivaju se i sokolske zadruge. Selo slobodno diše i svakim danom se kiti novim objektima i prinovama. Selo radi živo kao u košnici.” (6) Župa Mostar počela je na selu sa ambarima za sakupljanje žita, zatim sa kotarevima za seno, a zatim sa zadrugama, mlekarskim, pčelarskim, stočarskim, za lekovito bilje i drvarskim. Do 1935. bilo je 6 zadruga. (7) Vaso Gajić je bio referent za zadrugarstvo Sokolske župe Mostar. U diskusiji je istakao da ako sokolska jedinica traži da se osnuje mlekarska zadruga, starešinstvo je odlazilo na teren, da vide ljude, ispitaju koja količina mleka stoji na raspolaganju. Onda bi razmotrili kakvi su ljudi koji su tražili osnivanje zadruge, da vide da li su se mogli na njih osloniti moralno. Kada bi videli da bi sa njima mogli raditi, pripremali su sve poslove, davali uputstva i zakazivali skupštinu. Mile Dokić je istakao da sokoli kod svojih članova razvijaju zadružnu svest, propagiraju zadruge i osposobljavaju članove četa za vođenje zadruga. Osnivanjem zadruga je postajala samostalna i bez ikakve pravne veze sa sokolskom župom. One su imale svoju upravu u kojoj nisu morali da budu članovi uprave seoske sokolske čete. Zadruga je radila i živela potpuno odvojeno od sokolske čete i samostalno je mogla da pristupi u zadružni savez. One su nosile sokolsko ime samo da bi se istaklo sokolsko učešće u njezinom osnivanju. Stvar je njenih pravila da odredi i druge odnose sa seoskom sokolskom četom i njezinim članovima u pogledu saradnje na zajedničkim ili srodnim poslovima. Vaso Gajić je govorio o osnivanju zadruge za skupljanje lekovitog bilja. Župa je osetila interes svojih članova za sabiranjem lekovitog bilja. Smatralo se da primorski biljni pojas obiluje lekovitim biljkama. Kako su dobijali česte upite od svojih čete, odlučili su da osnuju zadrugu. Tada su videli sa kakvim se teškoćama moraju boriti. Ustanovili su da samo kadulja i buhač imaju sigurnu pijacu. Ostalo lekovito bilje kupovali su u ograničenoj količini „Jugofarmacija” i „Iris” iz Zagreba, te S. Varda iz Sinja. (8)
U Čibači osnovana je Sokolska povćarsko-voćarsko-cvjećarska zadruga. U Fatnici, srez bilećki, osnovana je Sokolska stočarska zadruga. U Borcima, srez konjički, osnovali su sokoli Sokolsku mljekarsku zadrugu. U Avtovcu osnovana je Sokolska mljekarska zadruga. U Mostaru osnovana je Sokolska zadruga za sabiranje, prodaju i preradu ljekovitog bilja. Radilo se na osnivanju semenarskih, žitarskih i senarskih zadruga. (9) Sokolska župa Mostar je 1936. sistematski radila na širenju zadrugarstva. Župa je prodavala proizvode sokolskih zadruga u Avtovcu i Čibači. Med iz sokolskih pčelinjaka razašiljan je po celoj državi. Župa Mostar je težila da osnuje svoju centralnu zadrugu. Težili su da razviju intenzivniji rad oko sakupljanja lekovitog bilja i prodaje specijaliteta iz Hercegovine, Dubrovačkog Primorja i Imotske Krajine. Župa je podelila besplatno 40 presa za sir i 10 košnica. Izrađene gusle u selima i drugo župa je prodavala po odgovarajućim cenama. Da bi omogućila izradu domaćeg platna, župa se starala da seoske sokolske čete povećaju setvu lana i konoplje i nabavila moderan razboj za tkanje platna. Župa je podelila 50.795 kg semena deteline, stočne repe, postrne repe, futoškog glavatog kupusa, krompira iz Slovenije i povrtnog semenja. Nabavila je 17.600 strukova futoškog glavatog kupusa, i 400 kg duvanskog estrakta za pobijanje biljnih štetočina. Posredstvom župe članovi sokolskih četa zasejali su plemenitija semenja, zasadili 13.725 voćaka, 1.320 loza i 4.079 šumskog drveća. Nabavljeno je 300 kilograma čileanske šalitre. Župa Mostar je 36 četa snabdela sa ormarićima za apoteke. (10) Dr. Lovro Dojmi istakao je da sem akcije oko sakupljanja lekovitog bilja, radilo se i na stvaranju sokolske zadruge za prodaju lekovitog bilja. Narodu se moglo pomoći da se upozna sa načinom upotrebe bilja. Zabačenost mnogih sela naterala je sokole da i u seoskim sokolskim četama uvedu priručne apoteke sa potrebnim sredstvima za prvu pomoć. (11) I ostale župe organizovale su skupljanje lekovitog bilja. Odsek za čete i poljoprivredu Župe Cetinje održao je 1935. niz pčelarskih tečajeva i besplatno je podelio društvima i četama oko 900 raznih voćnih sadnica i uputnica za žito. Po umerenim cenama ustupio je četama na selu semena lucerke, poljoprivredne alate i preuzeo akciju za izvoz lekovitog bilja. (12) Na Sednici plenuma Uprave Saveza Sokola K.J. 2 i 3 marta 1940. razmatrali su reorganizaciju rada na selu. Savez je stupio u vezu sa svima ustanovama i organizacijama koje su se bavile selom, da bi organizovali „Nacionalni savet za kulturu sela” u kome je trebao da se koncentriše sav rad na podizanju sela. Savez je pregovarao sa Srpskim Poljoprivrednim društvom, Savezom zdravstvenih zadruga, Centralnim higijenskim zavodom, Centralom za higijensko iskorišćavanje voća, Trgovinskom komorom, Državnom štamparijom, Narodnom bankom i Seljačkim bukvarom. Sve seoske sokolske jedinice su mogle biti kolektivni članovi Srpskog poljoprivrednog društva uz članarinu od 30 dinara godišnje. O trošku Centralnog higijenskog zavoda trebali su da budu održani tečajevi za sokole seljake. Trebalo je prirediti higijenske izložbe, … . Sa Zadrugom za lekovito bilje u Novom Sadu trebao je da bude izrađen zajednički plan o prikupljanju lekovitog bilja kod sokolskih jedinica. Sa Savezom zdravstvenih zadruga vođeni su pregovori o saradnji sa njenim omladinskim odeljenjima. (13)
Savez Sokola preuzeo je na sebe zadatke koje tadašnja država nije mogla da uradi. Za njih je bio najvažniji rad na selu. Nastojali su da pomognu selu osnivanjem zadruga. U tom radu za selo isticala se Sokolska župa Mostar koja je sistematski radila na širenju zadrugarstva. Sem akcije za sakupljanje lekovitog bilja, sokoli su radili na osnivanju sokolskih zadruga za prodaju bilja.
Saša Nedeljković
član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije
Napomene :
1. „Domaće lekovito bilje i njegova upotreba”, Izdanje „Farmaflore”, Beograd, 1942, str. 302, 304, 305, 308;
2. Ljubomir A.Petrić, „Sokolstvo i zadrugarstvo”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 14 mart 1941, br. 11, str. 3;
3. Dr. Mile Dokić, „Sokolstvo i život”, „Put sokolstva u selo”, Izdanje Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije, Mostar 1935, str. 36, 42, 43, 48;
4. „Put sokolstva u selo”, Izdanje Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije, Mostar 1935, str. 68, 74, 75;
5. Ing. Pero Ivanović, „Naraštajske i dječije zajednice u četama”, „Put sokolstva u selo”, Izdanje Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije, Mostar 1935, str. 127-130;
6. „Prvoborci za narodno jedinstvo”, „Sokolsko selo”, Ljubljana, decembar 1934, br. 12, str.177;
7. B. K. „Prvo desetgodište uspešnog rada sokolstva na selu“, „Sokolski glasnik“, Ljubljana, 7 juna 1935, br. 24, str. 1;
8. Vaso Gajić, „Šta smo učinili na širenju zadrugarstva i zadružne svijesti”, „Put sokolstva u selo”, Izdanje Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije, Mostar 1935, str. 69, 71, 72;
9. „Put sokolstva u selo”, Izdanje Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije, Mostar 1935, str. 68;
10. „Rad Sokolske župe Mostar”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 8 maj 1937, br. 13, str. 5;
11. Dr. Lovro Dojmi, „Sistem sokolskog rada na podizanju narodnog zdravlja na selu”, „Put sokolstva u selo”, Izdanje Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije, Mostar 1935, str. 59;
12. Doriomedov, „Godišnja skupština Sok. župe Cetinje”, „Sokolski glasnik“, Ljubljana, 8 maja 1936, br. 19, str. 2;
13. „Sednica plenuma Uprave Saveza Sokola K.J.”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 8 mart 1940, br. 10, str. 4;
